URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: ĐZANDAROV SIN

Nosonja nikad nije bio na robiji.

Naprotiv.

Oduvek je imao svog zaštitnika džandara, tarabaša kojem je dojavljivao šta se na štajgi dešava i priča.

Smestio je dva metra Padinjaka dečaku Okurn Borutu, Slovencu.

Borut je nacistički pozdravio rodbinu i prijatelje koji su ispraćali vojnika.

U Padinjaku su nesrećnom dečaku „sestre“ stavile nož pod grlo i izređali se.

Nosonja je drukovao sve one koji bi u kafanama oko štajge pričali političke viceve ili ne daj, bože, nešto lajali protiv Predsednika.A za to se išlo metar dana u Padinjak, ako imaš sreće.

Da bi skratio dužinu nosa i leti i zimi je nosio rejbanke.Ispod njih je virila nosurda popucalih kapilara .

Nije trebao druk dovoljan je bio šmek da se murija stvori tu.Svi su znali da je Nosonja bio drukara ali se niko zbog toga nije mnogo potresao.

Uvek je bio ošišan na opasno. Između klempavih ušiju i velikog nosa nalazila se sitna glava.

Da bi izgledao što opasnije, između palca i kažiprsta tetovirao je rešetke.Obilazio je teretane,pio anabolike i nabijao mišićnu masu.Bio je zdepast,omanji,i uvek ozbiljan.

Nepriznati sin nekog Titinog džandara i štajgerice Rade Rakete.

Pričalo se da je Rada uzela neplaćeno kako bi začela sa Titinim pandurom.Oca mu nikad nisam upoznao, rano je otišao u penziju ali mi je pričao kelner iz „Drvara“ , Pera Seljak, da je „pljunuti“ otac.Džepne krađe,dilovanje divča žutog,šibicarenje, prosjačenje i ostalo nije ga zanimalo.

On jeste bio drukara ali opasan samo za one koji bi pijani pred zoru zapevali :

„Crna Gora stalno pita,

Kaće Đilas mesto Tita“ ili nešto iz sličnog repertoara.

Kad je ukinuta komisija za zaštitu imena i dela Josipa Broza,kad je srušen Brlinski zid i kad je podlajavanje na vlast postalo dozvoljeno, ostao je i Nosonja bez posla.I podrške.Ali „džandarska ojebina“,kako su ga zvali štajgeri, nastavila je da traje.

To ga nije mnogo pogodilo.Počeo je da radi kao taksista na štajgi.

Na onoj strani koja gleda prema „Raketi“.

Dok je radila železnička stanica sačekivao je mušterije ispred voza.Ali teško onom koji bi u njegov taksi seo.Ne da je udarao po ušima nego odvaljivao.Sve po taksimetru!A na taksimetru ugrađena „turbina“ koja duplo otkucava svaki račun.

Na njega su me upozorili kelneri sa štajge prvog dana kad sam se doselio u Zagrebačku 5,u samicu na petom spratu strog studentskog doma „Đilas“ .

Neki dan zaginusmo Dača DDOR,Mlađa Profa i ja kod Branke.

Branka je pevačica iz „Malog Nema“ ,kafane koja je bila u Hercegovačkoj ulici.

Deset godina je ona u „Malom Nemu“ pevala ražalovanim oficirima iz „Bristola“.Posebno se sa setom prisećala generala Branka.

Sad peva u kafani „Kod Ane“ u Sarajevskoj ulici.Kafana je mala ali ima dušu.Branka peva, dušu cepa,rasplaka se Dača.Samo vadi pare i plače.Zna mu Branka žicu.Zna kako da mu suzu na oči natera.Ana, vlasnica kafane, grdi Daču što samo u Branku gleda.

A i mene trnci prolaze.

Zapao sneg, mi smo jedini gosti, harmonikaš hoće na prevoz,jedva ubedismo Daču DDOR-a da krene.
Izađosmo na kraju u ledenu noć.

Zustavljamo kočije, kad stade mečka.

„Prvo Blokovi a onda Bežanija!“ komanduje Dača DDOR.

„Nosonjo,jesi li, bolan, to ti, Nosonjo?“

Jedva se prepoznasmo.

Davno je to bilo kad smo išli Čehinju Elenu Blonhovu iz bunkera u vozu da vadimo.

„Šta radiš ovde kad štajge nema?Kad vozovi ne dolaze?“

Nosonja se smeje.

„Radi se, radi.Ne brini, za prave ljude uvek posla ima.Radim izbeglice. Prva tura koja je stigla iz Sirije bila je puna para.Imali su satelitske mobilne i samo jedan drugom dojavljivali. Celu Tursku pređu u taksiju a onda ih mi preuzimamo.U početku ti je to, bato, bio posao veka.Dok me neko nije drukno.“

„Zar tebe neko da drukne, drukaro stara.“

„Morao sam da platim kaznu sto hiljada i trista advokatu. Bili su mi uzeli kola.Vratili su mi ih tek posle mesec dana.A onda sam ušao u mafiju.Organizovali smo se. Napred vozi „čistač“ koji dojavljuje da li ima patrola.A tek onda mi.Krili smo ih po kafanama,štalama,šta da ti pričam...Bilo je dobro dok nisu počeli da dolaze ovi iz Avganistana.Oni nemaju kinte.Uzimao sam po dvesta, trista evra po čoveku.Šta ćeš, Piskaralo...mora od nečeg da se živi...“
Turbina je ostala mirna.Taksimetar nije palio.