URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: „Nerandža“, kafana najstarija

URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: „Nerandža“, kafana najstarija


Bila je to nekad čuvena kafana kod Race u Boleču. Tamo se odlazilo na najbolje pečenje, jagnjeće i praseće. Na domaći sir i kajmak. Uvek puna.

A onda je proradila zavist seljačka. „Kako, majki mu ga nabijem, da kod njega čitav Beograd dolazi?!“ I krenula je priča koja se polako ali sigurno širila po selu, a onda i po čaršiji. U Boleču nestaju psi. Ne možeš lutalicu da vidiš. Sve ih je poklao i kao pečenje prodao na ovi Beograđani, Raca kafandžija. Opade posao.

Gosti se prorediše. Kafana pred bankrotom. Kada sam s legendom srpskog novinarstva, pokojnim Predragom Golubovićem Pižonom i Midragom Bulatovićem otišao na ručak u Racinu kafanu, kafana prazna. Samo za jednim stolom Raca, pijan od tuge i rakije, s kelnerima sedi i naliva šljivovicu. Priča šta su mu uradile komšije. Kako ih nije mrzelo da lutalice po Boleču istrebe. I dok smo čekali da bude pečeno prvo jagnje tog dana, Pižon otvori notes i počne da piše. U narednom broju „Duge“ izađe reportaža s naslovom „Pade tama na Boleč kafanu“.

Na tri strane. „Duga“ je tada imala veći tiraž nego svi magazini koji izlaze danas u Beogradu. Direktno iz štamparije Pižon uzme paket „Duga“ i odnese Raci u Boleč. Počeli stari gosti da se vraćaju. Kafana dupke puna po čitav dan. U kafani „Smederevo“ blizu Cvetkove pijace sede Đurica Limar i Branko Čokalija. Nedeljno popodne. Nikoga da naiđe da se kakva skurnja okrene. Ne zna se ko je prvi došao na ideju. Autorstvo u „Taboru“ pripisuju neki jednom, neki drugom. (Lično sam video pet zvezdica kako pada na „Tabor“, napisao je Momo Kapor). U „Taboru“ se uvek dobro jelo i još bolje pričalo.

Elem, krenu Čokalija i Limar da traže Dikana, kučka dalmatinca, koga je hranila i volela cela Cvetkova pijaca. Ide Dikan ka njima, maše repom, ništa ne sluti. A ovi i povodac zbavili. Stave Dikanu povodac i s njim u Boleč razdrndanim „fićom“. Uđu vodeći Dikana u Racinu kafanu. „Da nam ga ispečeš majstore, ali požuri!“ Pričali su posle da ih je Raca nesretni do pola Boleča gonio. Zašto ti, tata, pišeš uvek o kafanama, pita me kćer.

O čemu da pišem kad sam pola života po kafanama proveo. One su mi bile dom i konačište. Nikada neću zaboraviti kafanu „Nerandža“ na Mokroj gori, jednu od najstarijih kafana u Srbiji koja nije menjala vlasnika. Bilo je to posle skidanja muslimana s voza u Štrpcima, dok je zemlja gorela. Tela im nikad nisu pronađena. Iz Bijelog Polja stigao sam u Prijepolje, gde su se spremale demonstracije muslimana.

Tu sam tri dana lokao po noćnim kafanama sa družinom koju je sa sobom vodio Zoran Žuto što pije ljuto. Zoran je propio pare od livade ili kuće, više se ne sećam. Sećam se samo da smo menjali kafane i da je moj krevet u hotelu ostao netaknut. Trećeg dana sam krenuo autobusom blizu granice. U tim krajevima sam kao planinar boravio i nije mi bio problem da pređem granicu i spustim se do Rudog.

„U traganju za fabulom, po zlu putu“ ustopirao sam trojicu momaka sa šubarama. Znam, mnogi mi neće verovati. Ljudi često više veruju izmišljenim nego istinitim pričama, ali vođa družine je bio Milan Lukić. Haški rob osuđen na četrdeset godina robije. Vođa „Osvetnika“. Rekao sam im da sam novinar i da idem u Višegrad. Primili su me u auto i sve vreme su ćutali. Ja sam pričao o Lici, Slavoniji, Kninu, Sarajevu. Oni su dobro znali ko sam. Višegrad je izgledao sablasno.

Otišli smo u neki kafić pretvoren u štab i tu sam nastavio da pijem. Zatekli smo nekog nesretnog čoveka koji je došao da traži sestrića koga su skinuli s voza. Sestra mu je bila udata za muslimana. Milan je s družinom uskoro otišao, a ja sam pošao na radio da potražim kolege Radio Višegrada. „Ti Nebojša Jevrić?!“, sumnjičav je bio Glodur. Zvao je Mišu Vujovića u Beograd da proveri. Popio sam sve zalihe pića nesrećne novinarske bratije. I izašao u grad. Prepoznao me Vuk iz Tenje. Kako je ovde dospeo, nije ni njemu bilo jasno.

Od neke eksplozije došlo je do haosa u njegovoj čvornovatoj glavi. Posle tri dana sam prvi put jeo. Riblju čorbu od ikre. Vuk je jedini lovio ribe u Drini. Bombama. Drugi su se plašili leševa. Pred mrak sam ostao sam na ulicama sablasnog grada. Sedeo sam na Andrićevom mostu i sećao se kako sam kao gimnazijalac na Sandžačkim igrama jedini skakao u mutnu Drinu. Počeo je da pada krupan sneg. A ja sam bio u patikama. Krenuo sam prema kasarni. Po kasarnama i zatvorima spavali su svi koji nisu imali gde da noće.

„Moraš odmah da napustiš teritoriju Republike Srpske!“, rekli su nadležni. Nisam imao dozvolu za rad. Nikakvog razgovora više nije bilo. Odvezli su me do punkta gde se straža grejala oko bureta s vatrom. „Mogu li ovde s vama da dočekam zoru?“ Jezivo je bilo čuti škljocanje obarača u mraku. „Srbija je tamo“, rekao mi je Brka i pokazao rukom. Pijan, smrznut, u patikama, očekujući metak u leđa, krenuo sam peške prema Mokroj gori. Sam, bez oružja. Upadao sam u smetove, ali sam se držao pravca. Ne znam koliko sam hodao. Noge su počela da mi se smrzavaju.

U daljini je zavijao vuk. Sneg je padao sve krupnije. Bio sam popljuvan i ponižen. U neko doba sam ugledao svetlo u daljini. Bila je to kafana „Nerandža“ na Mokroj gori. Nisam mogao da verujem. Kafana, i još otvorena. Ušao sam i rekao ko sam i šta sam. I šta mi se dogodilo. „Ko god da si, sedi slobodno!“

Poseli su me pored peći bubnjare, ogrnuli kožuhom. Viknuo sam piće za celu kafanu. Nikad bolju rakiju nisam popio. Niti mi je više prijala.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar