UVODNIK, IVAN CVEJIĆ: Zablude bolje prošlosti

Radnici „Goše" iz Smederevske Palanke tek najnoviji su u nizu gnevnih kolateralnih žrtava tranzicije, koji su pravdu i zaostale plate potražili na pločniku ispred Vlade Srbije. Nisu se kući vratili zadovoljni, nastaviće protest u svojoj fabrici i u svom gradu, očekujući da će njihov pritisak biti dovoljno jak da namire bar veći deo od zaostalih zarada. Država ih ubeđuje da je već dovoljno učinila za rešavanje njihovog problema, isplatila je svakom radniku po 60.000 dinara jednokratne pomoći, posredovala je u sporu radnika i vlasnika, platila im je zdravstvenu zaštitu do kraja septembra, nudi reprogram poreskog duga „Goše", kao i poslove sa smederevskim „Hestilom" i SDPR-om... A za ostalo, upućuje radnike da vide sa svojim vlasnikom, tj. njegovim zastupnikom. A njega nema, ni da porazgovara sa radnicima, niti sa Vladom, koja ga je već tri puta zvala na sastanak.
Na protest ispred Vlade neko od radnika poneo je i transparent na kojem je pisalo "Fabrike radnicima". Bio je jedan od zanimljivijih novinarima i fotografima, koji su izveštavali sa lica mesta, i pojavio se u većini medijskih izveštaja sa radničkog protesta. Onaj ko je došao na protest sa tom parolom, svakako nije želeo da upozori na to da vlasnik "Goše" ne komunicira ni sa radnicima niti sa državom, pa, valjda, traži njegovo preskakanje u traženju rešenja za radničke probleme. I uspostavljanje direktne linije radnici-država. "Fabrike radnicima" bio je poziv očajnika da se sve vrati na staro, na ono kada je bilo bolje i kada je palanačka "Goša" bila gigant jugoslovenske privrede. Bilo je tu još nekih, slično intoniranih, mada ne toliko nostalgijom nabijenih parola, poput "Radnici su lokomotiva društva" ili "Naši radnici ili njihovi investitori"... Uglavnom, koliko god da su veliki problemi zbog kojih ljudi iz "Goše" štrajkuju još od marta, možda je najveći njihov problem u tome što ne mogu da se oslobode tog "pustog turskog" naše tranzicije, a sažetog u paroli - "Fabrike radnicima". Nisu u tome jedini, nažalost, niti ova konfuzija vlada samo u glavama srpskih radnika.
Na velikom radničkom protestu prošle godine u Zagrebu dominirala su dva transparenta. Na jednom je pisalo "Gladni smo, svi ste nas zajebali", a na drugom - "Živio drug Tito". Jedan od govornika na Trgu Bana Jelačića tada je poručio: "Uz vas ćemo se boriti svim sredstvima da se hrvatskim radnicima i hrvatskim porodicama omogući onakav život, uslovi i perspektiva kakve su imali u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji".
Evo već četvrt veka i Srbija i njene komšije, a nekada jugoslovenska braća, žive u kapitalizmu. I to ne u oktroisanom ili nametnutom silom oružja, već dobrovoljnom, usvajanog aklamacijom svaki put kada se izlazilo na izbore. Međutim, iako neupitna promena (tranzicija) iz socijalističke u tržišnu privredu, nikako ni 2017. da izađe iz svesti ljudi, a naročito onda kada se nađu u nevolji. Nemoguć je povratak fabrika radnicima, bar onako kako je tražio "Gošin" demonstrant pred Vladom Srbije. Podići parolu "Fabrike radnicima" 2017. godine, sa istorijskog gledišta, isto je kao kada biste 1970. godine marširali sa transparentom "Hoćemo kralja" ili "Vratite mi nacionalizovanu zemlju".

Daleko od toga da treba kriviti "Gošinog" demonstranta za bilo šta, pa i za transparent koji je doneo u Beograd. Njegova nevolja je velika i zaslužuje bar solidarnost. Njegova poruka, međutim, nadilazi fabrički krug "Goše" i samo podseća na to koliko je u društvu utkana jedna vrsta licemerja, kojim želimo da svi sistemi kroz koje smo prošli i dalje žive jedan pored drugog i da od svakog uzimamo samo ono što nam odgovara, a odbacujemo sve ostalo. Hoćemo kapitalizam, ali hoćemo i "niko ne može da me plati toliko malo, koliko malo ja mogu da radim". Hoćemo da se u firmi zna ko je vlasnik, ali moramo i mi da odlučujemo o poslovnoj politici...
Konfuzija koja vlada već četvrt veka i nespremnost da iskreno prihvatimo ono za šta smo glasali (kapitalizam) stvorila je čitave generacije sluđenih momaka i devojaka za koje je "Fabrike radnicima" samo daleka i egzotična parola sa kojom nemaju baš nikakve lične veze. Kako drugačije protumačiti rezultate svakog od povremenih istraživanja, koja svedoče o ogromnom procentu mladih koji profesionalnu karijeru vide u državnoj službi, ili javnom preduzeću, ne i u privatnom sektoru, a još veći broj njih - u isto vreme, želi da ode iz zemlje u neku razvijenu evropsku, svakako kapitalističku zemlju. Drugim rečima, kapitalizam je dobar, ali ne u mojoj kući.
Čak 54 odsto mladih u Beogradu reklo je u jednom skorijem istraživanju (Libek) da je državna služba odlična, da plata nije baš velika, ali i da se ne radi mnogo. Zamislite duh mladih ljudi koji razmišljaju o penziji i pre nego što su se zaposlili, koji nemaju ambiciju da se obogate i voze "ferari", ili bar da otvore sopstvenu firmu i steknu ušteđevinu, jer to, zaboga, "nije sigurno" i zahteva da se mnogo radi! Tako gotovo polovina mladih u Srbiji (48 odsto) želi da se zaposli u Vladi ili u javnom sektoru, a tek 15 odsto u privatnim kompanijama, pokazalo je nedavno objavljeno istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije.
I otuda, uz nadu da će ljudi iz "Goše" okončati u svoju korist agoniju u koju su dospeli sa svojim vlasnikom, molba da makar ne nose parolu "Fabrike radnicima" na budućim protestima. Neće im biti ni od kakve koristi, a time će bar malo doprineti da se smanji konfuzija kod mladih koji tek treba da uđu u svet tržišta, gde sami treba da budu i vredni i konkurentni.