ALEKSANDAR I GORDIJEV ČVOR

U poslednje dve decenije bilo je nekoliko predloga za razrešenje kosovskog pitanja. Sve šanse su propuštene bilo odbijanjem srpske ili albanske strane, bilo odustajanjem Zapada od dogovorenog. Futuristički institut uradio je analizu šta bi se desilo ako bi Srbija i ovaj put odustala od traženja trajnijeg rešenja. Šteta bi bila samo na ekonomskom planu oko dve milijarde evra godišnje

Gordijev čvor je poznata metafora za nerešiv problem ili zadatak koji se može samo silom rešiti. Izreka potiče iz legende o Gordiju, koji je još kao vredni seljak vezao rudu i jaram na svojim kolima tako zamršenim čvorom da ga niko nije mogao razvezati. Iako je bio siromašan, proročica mu je rekla da će postati kralj i to se obistinilo. Međutim, vezani jaram niko nije mogao da odreši. Zato je novi kralj Frigije odlučio da svoja kola ostavi da sačekaju odabranog. Tako je i bilo sve do Aleksandra Makedonskog. Sin Filipa II i Aristotelov učenik pokorio je i objedinio celu Grčku, a zatim krenuo u dalja osvajanja. Pre njegovog odlaska u Frigiju, prorekli su da će onaj ko razmrsi Gordijev čvor zavladati celom Azijom. Ta čast je pripala baš njemu. Stigavši u Gordion, hram koji je izgradio Gordije u čast boga Apolona, Aleksandar je razgledao zdanje. Kada je video nerazmrsivi vez na posvećenim Gordijevim kolima, latio se mača i jednim udarcem presekao najpoznatiji čvor na svetu. Odatle kreće u prostranstva Azije, a sve ostalo je istorija...

Iako nije baš rešio zagonetku, već iskoristio silu, podudarnost sa savremenim srpskim problemom više je nego jasna. Rešavanje ovog našeg čvora pak otvara nam put ka prostranstvima Evropske unije. Aleksandra imamo, iako ne Velikog, a Kosovo mnogi od nas misle da imamo. Problem je konstanta. Može li Vučić do februara, za kada kosovski šef diplomatije Bedžet Pacoli najavljuje kraj dijaloga Beograda i Prištine, zaista da reši pitanje južne srpske pokrajine. Ovaj put bez mača ili puške.

Ubijanje na rate

U poslednje dve decenije bilo je mnogo pokušaja da se ovo pitanje razmrsi, ali se to završavalo skoro uvek odbijanjem najpre srpske strane, pa zatim stranaca, da bismo na kraju, opet po pravilu, prihvatali gora rešenja od onih koja su nam prvobitno nuđena. „Ekspres“ je već pisao o propuštenim prilikama u Dejtonu 1995. i Rambujeu 1999. kao i mnogo puta kasnije Da se vratimo 17 godina unazad. U srpskoj javnosti zaboravljeni Danac Hans Hakerup, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za Kosovo, u maju 2001. godine objavio je Ustavni okvir za privremene institucije u Prištini. Taj dokument bio je, posle dve godine neke vrste vojne uprave, uvođenje institucija i reda na Kosovo, tačnije prvi korak ka uspostavljanju „države“. Urađen je na osnovu Rezolucije 1244 i nakon toga su održani izbori i paralelne institucije su počele sa radom. Ovaj Ustavni okvir podrazumevao je formiranje skupštine sa sedmočlanim predsedništvom u kome je jedno mesto rezervisano za Srbe. Toj skupštini je ostavljena mogućnost da donosi zakone u domenu zdravstva, obrazovanja i zaštite prirodne sredine, ali šef UNMIK imao je pravo da raspusti parlament. Međunarodni administratori na Kosovu bi zadržali nadležnost nad porezima, budžetom Kosova, pravosuđem, kao i nad Kosovskim zaštitnim korpusom. Svim onim što državu čini državom. Međutim, kada je Hans Hakerup u utorak, 15. maja, proglasio taj „ustav“ i za 17. novembar najavio izbore, Tanjug je izveštavao o revoltu među srpskim žiteljima opštine Leposavić, a politički predstavnici Srba (Marko Jakšić, Milan Ivanović, Rada Trajković) ocenili su taj dokument kao „ubijanje na rate“ i „konačni progon“. Zanimljivo, kritikovali su ga i Albanci, a Hašim Tači je povodom tok dokumenta, navodno, misiju UN na Kosovu prvi put nazvao „okupatorskom“. Sa ove distance deluje realno da je Beograd u tom momentu mogao da ispregovara neku vrstu konfederalnog modela, ali nije bilo sluha. Đinđić je bio rešen da se bavi time, ali Koštunica je insistirao na tome da se uspostave „standardi pre statusa“.

Nažalost, na spisku zaboravljenih asova i propuštenih prilika nalazi se i slučaj pregovora Beograda i Prištine u Beču, na kojima su bili Slobodan Samardžić i Vuk Jeremić. U jednom od evropskih izveštaja iz maja 2007. navodi se da je Srbija tada tražila dvogodišnji moratorijum na članstvo Kosova u UN.

- U Ahtisarijevom planu je bilo podvučeno pravo Kosova na članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija je tada isticala da Kosovu može da se dozvoli članstvo u svim međunarodnim organizacijama osim u UN. Kosovskim Albancima je veoma važna stolica u UN, ali su spremni na odlaganje. Moratorijum na kosovsko apliciranje za članstvo u UN bi moglo da bude dogovoreno do dvogodišnje revizije implementacije Ahtisarijevog plana uz mogućnost ukidanja moratorijuma ukoliko ocena implementacije bude pozitivna - navodi se u dokumentu. Takođe, Srbija je zvanično tražila da Kosovo bude autonomno i pod međunarodnim nadzorom od 10 do 20 godina, nakon čega bi se odlučivalo o konačnom statusu.

I Rusija podržala

Zanimljivo je da su u to vreme hrvatski mediji pisali, pozivajući se na izvore bliske ruskom rukovodstvu, da su Rusija, SAD i EU postigle kompromis o budućnosti Kosova. Navedeno je da Moskva neće staviti veto na rezoluciju UN, poguranu od strane Zapada, kojom se odobrava nezavisnost ukoliko budu ispunjeni određeni uslovi, među kojima je i moratorijum na članstvo u UN. Moskva je navodno tada zatražila i da se omogući prisustvo ruskih vojnih snaga u srpskim manjinskim enklavama i da NATO ne pozove Ukrajinu i Gruziju da pristupe tom savezu. Međutim, Srbiji ruski predlog najverovatnije nije odgovarao.

Treći put velike sile su nam blago bile naklonjene čak i 2008. kada je na mestu šefa UNMIK bio Lamberto Zanijeri. Prištinski „Koha ditore“ je tada objavio da Zanijeri priprema ponudu koja će podrazumevati da policija na severu Kosova bude sačinjena od Srba, koji su tamo u većini, ali da funkcioniše u okviru kosovskih policijskih snaga. I da Srbi dobiju posebnu autonomiju u lancu komande. Zanimljivo, to je skoro isti model koji smo posle „teških pregovora“ u Briselu ispregovarali tek 2015. godine, kada je dogovoreno da se formira Zajednica srpskih opština i da ona predlaže policijskog komandira na severu. Ipak, tri godine kasnije nema ni ZSO ni komandira. Dalje, te 2008. zamišljeno je da carinska služba i pravosuđe budu uređeni po modelu Hongkonga, odnosno da Kosovo bude zasebna teritorija sa dve carinske zone. Hongkong, inače, ima kapitalistički model ekonomije, anglosaksonski pravni sistem i potpuno se razlikuje od ostatka Kine, čiji je formalno deo od 1997. Zanijeri je tada rekao da za svoj plan ima podršku međunarodne zajednice, odnosno Kontakt grupe, kao i Prištine, ali se Tadiću i Jeremiću očigledno ta ideja nije dopala. Interese svete srpske zemlje, koja je tada već proglasila nezavisnost i dobila desetine međunarodnih priznanja, branili su obraćanjem Međunarodnom sudu pravde. Taj pravni salto mortale prošle nedelje predsednik Aleksandar Vučić je nazvao „zabadanjem noža u srce sebi i sopstvenom narodu“. Prema njegovim rečima, tad su se „mudre“ vlasti obratile neodgovornim pitanjem sudijama koje postavljaju zemlje koje su u većini priznale nezavisnost Kosova.

Albanski zet Štajner

Komentarišući propuštene šanse, Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose ističe još jednu, o kojoj se skoro nikada ne govori. Nakon Hakerupa, na mesto specijalnog predstavnika GS UN došao je Mihael Štajner, koji je februara 2002. zvanično zatražio da Beograd i Priština izrade plan decentralizacije Kosova.

- To se naslanjalo na Hakerupov ustavni „framework“. Čović je ispred Vlade tada tražio od Foruma i Jukoma da izradi model kojim bi bila zaštićena prava Srba kao manjinskog naroda. Ti mehanizmi zaštite su sve ono za šta se danas borimo kroz ZSO. Mi smo, na zahtev UN, to uradili i predložili legalizaciju opština Severne Mitrovice i Zvečan, manjinsku samoupravu za Srbe širom Kosova, visoku koordinaciju tih opština, ali bez uslovljavanja priznanjem. Taj model je i Amerika bila spremna da prizna. Međutim, Štajner je u međuvremenu napravio dil sa Đinđićem o podeli i odustao od ovoga. To se uklapalo u Koštuničin model „standardi pre statusa“, ali je međunarodna zajednica iskoristila zavađenost srpskih političkih lidera. Naš plan ostao je kod Čovića u fioci - ističe Janjić dodajući da je prva velika greška napravljena kada je Milošević ukinuo pokrajine, a da su se posle propusti nizali.

O dilu pokojnog srpskog premijera i tadašnjeg šefa UNMIK dovoljno govori podatak da se posredstvom Štajnera, Đinđić nekoliko puta sreo s Tačijem, čak i u Beogradu. Ipak, brzo je shvatio da je Štajner pod punom kontrolom albanske strane pošto su uspeli da mu se „uvuku u krevet“, odnosno da ga ožene sa Baljaj Bukurije, zvanom Bilji.

Imajući u vidu sve propuštene šanse, predsednik je najavio da Srbiju u septembru čeka mnogo toga i da je do kompromisa teško doći, ali da će pokušati da dobije što je više moguće.

- Dobio sam više planova i ZSO plus i Ahtisari plus, plus svakojaka čuda. Dosad sam ih sve odbio. Uvek sam tražio više za Srbiju i Srbe. Merkelova nije izlazila sa predlogom za Kosovo. Sa njom sam razmenjivao ideje i one joj se nisu dopale. Na kraju je to pitanje za Srbe i Albance - podvukao je Vučić dodajući da nijedno rešenje neće biti za slavlje, ali će, ako uspe, biti mnogo bolje nego ijedno pre. Predsednik je napomenuo i da će pre potpisivanja bilo kakvog pravno obavezujućeg sporazuma raspisati referendum sa jasno postavljenim pitanjem. Iako već pet godina vodi pregovore u Briselu, podvukao je da će tek u narednom periodu na red doći razgovor o imovini Srba na Kosovu (privatnoj, društvenoj i onoj u vlasništvu privatnih preduzeća i Srpske pravoslavne crkve). Istakao je koliko Srbija daje za Kosovo (vidi okvir), kao i da ima izdataka o kojima ne želi da govori, poput ulaganja u Gazivode.

Porazna statistika

Tu dolazimo do važnog pitanja unutar samog čvora, koliko Srbiju košta nerešavanje kosovskog pitanja. Šta bi moglo da bude ukoliko se ne dođe do kompromisa ili dignu ruke, po zna koji put? Ne postoje precizni zvanični podaci, ali „Insajder“ je u emisiji „Patriotska pljačka“ objavio da je Srbija za 12 godina od 2000. do 2012. za razna izdavanja na Kosovu dala oko 12 milijardi evra, a da je svaki dan u proseku 600.000 evra odlazilo preko administrativnog prelaza. Tome treba dodati gubitak zbog sive ekonomije, koja cveta na severu Kosova, o kriminalu da ne govorimo. Novoformirani Futuristički institut bavio se upravo ovim problemom. „Ekspres“ je imao uvid u njihovu prvu analizu, koja podseća da nas je poslednji tromesečni rat za Kosovo koštao oko 30 milijardi dolara neposredne i 130 milijardi dolara posredne štete. To su, pre svega, posledice bombardovanja, ali u toj agresiji gubili smo i ljude, oko 2.500 civila i 1.008 vojnika i policajaca. Da ne ulazimo u nehuman račun koliko košta ljudski život, očito je da Srbija gubi ono što najviše vredi i čega najmanje ima. Ako se zna da je 1921. godine na teritoriji Kosova živelo 288.000 Albanaca i 114.000 Srba, a da je 1991. broj Albanaca bio 1,6 miliona, a Srba 194.000, i to pre svih ratova, situacija je više nego jasna. Kad se tome pridoda negativna statistika prirodnog priraštaja za celu Srbiju, pesimistične prognoze postaju realne. Od 2007. do 2017. godine broj stanovnika u Srbiji je samo na osnovu prirodnog priraštaja smanjen za oko 392.000. Godišnje imamo 36.000 ljudi manje, odnosno nestaje opština veličine Bečeja ili Savskog venca. Zanimljivo, Srbi na Kosovu i dalje imaju više rođenih nego umrlih, porodice sa troje ili četvoro dece, ali na brojku od oko 100.000 naših ljudi tamo (zvanični popisi odavno nisu sprovedeni) to i nije neki rezultat. Projekcije ovog Instituta su da bi nas novi eventualni tromesečni rat koštao oko 160 milijardi dolara. Oni su razmatrali i drugu, pacifističku, ali i pasivnu poziciju Srbije. Ukoliko odustanemo od nalaženja trajnijeg rešenja, imali bismo srednjoročno vrlo negativne društvene i ekonomske posledice. Politički, to bi povuklo usporavanje puta ka EU, koja je naš najveći spoljnotrgovinski partner i odakle dolazi dve trećine ukupnih stranih investicija. Smanjili bi se i pretpristupni fondovi, a važno je znati da je samo iz IPA fondova našoj zemlji od 2014. do 2020. namenjeno oko milijardu i po evra. Povećale bi se kamate na kredite, kao i stopa nezaposlenosti, sledstveno došlo bi do smanjenog kreditnog rejtinga zemlje. Efekat negativne spirale bi automatski umanjio izdvajanja za socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Socijalni izazovi bili bi neminovni. Projekcije kažu da bismo, u slučaju prekida pregovora, imali umesto projektovanog rasta BDP 111 odsto za deset godina, 2027. imali bismo BDP uvećan za svega 38 odsto. Prevedeno na jezik konkretnih brojki, gubili bismo više od dve milijarde evra godišnje. A to je mnogo novca i za mnogo ozbiljnije i jače privrede od naše. Ukršteni, ovi podaci vraćaju nas na čvor s početka priče.

Dok se izvori iz antičkih vremena slažu da je Aleksandar bio suočen sa izazovom da razveže čvor, način na koji je to uradio jeste sporan. Grčki istoričar i biograf Plutarh pozivajući se na Aristobula, Aleksandrovog biografa, koji ga je pratio za vreme njegovih ratova na Istoku, daje drugo objašnjenje. Naime, Aristobul je zapisao da je Aleksandar svukao čvor sa stuba na kojem je bio vezan i tako pronašao krajeve kanapa, što mu je omogućilo da razveže čvor, bez potrebe da ga preseca. Ako konačno utvrdimo gde su početak i kraj kosovskog kanapa, možda se i nama posreći.

Na Kosovu izgrađene škole, bolnice i obezbeđena pomoć Srbima

Vučić je istakao da je država mnogo uradila i uložila za Srbe na KiM. Istakao je ulaganja u obnovu obrazovnih, zdravstvenih i kulturnih ustanova, ali i u važne infrastrukturne i strateški važne objekte na KiM, uz uvećanje plata i penzija.

- Neki su nam držali pridike, a video sam da su se svi ujedinili, od bivših ministara u Tačijevoj i srpskoj vladi, do mnogih drugih, koji nikoga i ništa ne predstavljaju na KiM, neke koji su postavili granice na Jarinju i Brnjaku i jurili Srbe koji su ih rušili, da ih hapse i osuđuju u centralnoj Srbiji. Na Kosovu su izgrađene dve škole, bolnica i Dom zdravlja, renoviran jedan fakultet, Studentska poliklinika, 16 škola, sedam obdaništa, brojne bolnice. Renovirano je i 20 ambulanti, uz nabavku vozila, sanitetskih i putničkih, i moderne medicinske opreme. Izgrađeno je više stotina stanova i kuća, gradi se naselje Sunčana dolina, podeljen je građevinski materijal. Pomoć je bila i novčana, u poljoprivredi, obnovljene su crkve i manastiri, njih 42, ustanove kulture, a Srbi na Kosovu i Metohiji dobili su uvećane plate i penzije. Sve to je država obezbedila i zbog toga se nismo mnogo hvalili, ali iz ovoga se vidi kako i koliko država brine o narodu, građanima i šta je to što još planiramo da uradimo - naveo je Vučić.