BEZ MRŽNJE I IDEOLOGIJE

Svaki kralj i kraljica, svaki pion, top, lovac i konj su isti i uopšte nije važno šta misliš o njima, važno je kako ih pomeraš

Postoji ta čuvena rečenica u “Kumu” kada Majkl Korleone, sin svog oca, najbolji učenik starog Godfathera, kaže: “Nikada nemoj da mrziš svoje neprijatelje. To utiče na rasuđivanje.”

I gotovo je neverovatno koliko ljudi u Srbiji to uopšte nije čulo. Aleksandar Vučić jeste. Zato je i otišao na Kosovo, bez trunke mržnje prema onima koji mu jesu danas najveći protivnici, a lideri su Albanaca s Kosova. Odbacio je tu varijantu da se ljuti na nepravdu, da mrzi protivnike, da im želi zlo, i odlučio se za sasvim drugu opciju, za sve ono dobro što može da učini i sebi i Srbiji i Srbima s Kosova.

Šahista po vokaciji, on vrlo dobro zna da u velikim partijama nema ni mržnje ni ideologije. Svaki kralj i kraljica, svaki pion, top, lovac i konj su isti i uopšte nije važno šta misliš o njima, važno je kako ih pomeraš. Oni nemaju boje, osim dve, crnu i belu, nemaju program, ideologiju, stranu, jednom su na tvojoj, drugi put na protivnikovoj strani, i tu su da odrade svoj posao, da ga ti odradiš kroz njih, preko njih na najbolji mogući način. Stari Don Korleone i njegov sin Majkl igrali su šah sve vreme, pa čak i kada su ubijali ljude, svesni da je sve to “samo biznis” i da je, kako je rekao jedan njihov protivnik, u svakom biznisu “krv previše skupa”.

Drugim rečima, za Vučića je Kosovo, i hvala bogu što je tako, istovremeno i šah i biznis. Posao koji mora da se uradi. Mrzeti bilo koga, žaliti se na bilo šta tokom tog posla, samo je nepotrebno trošenje energije bez ikakvog rezultata. A njemu je, pre svega, rezultat važan. Da nije tako, ne bi ovako ni igrao ni pobeđivao. I ne bi bio spreman za onu vrstu iskoraka koju svaka pobeda zahteva. Iskoraka koji su džinovski, istorijski, i koji pomeraju granice u svakom smislu te reči, pa i u onom koji se odnosi na naše doživljaje i nas samih i naše istorije i Kosova.

I možda bi i bila šteta činjenica da njegovi protivnici koji nisu ni gledali ni shvatili “Kuma” (a on očigledno jeste) sve to danas ne primećuju, ali kada se podvuče crta - i nije. Oni nisu predstavnici većine, njihov uticaj je mizeran, njihova mržnja mu samo pomaže i uopšte nema potrebu da je guši.

I bilo je sasvim očekivano da oni uopšte ne primete sve one antiteze u odnosu na Miloševićev Gazimestan koje su se čule u njegovom govoru, a pogotovo onu poslednju, citat Miloševićevog: “Mnoge bitke su pred nama... a ni one oružane nisu isključene”, koji u Vučićevoj verziji, u trenutku kada je govorio o budućnosti, zvuči ovako: “I imam nameru da ova zemlja bude velika, ne po tome što će osvojiti Balkan ili svet, nego po tome što će osvojiti budućnost. Radom, znanjem, decom, tako se ta budućnost osvaja. I takve bitke su pred nama. Ne one u kojima se na budućnost puca pa je onda uz počasti sahranjujemo. Nemojte to da tražite od mene. Nemojte od sebe to da tražite. Isključite to kao opciju, kao rešenje, izlaz.”

Reći to istim onim ljudima koji su Miloševiću pevali “Ko to kaže, ko to laže”, ljudima koji bi, većinski, i dalje najviše voleli da im majčica Rusija pokloni stotinak atomskih bombi pa da ih bace na sve neprijatelje, ljudima koji bi Albance najradije pobili ili bar oterali preko Prokletija, u Srbiji, neobaveštenoj o sopstvenim gresima, željnoj neke izmaštane veličine, ljutoj na sve oko sebe... svakako je jedan od najvećih iskoraka u srpskoj politici u poslednjih trideset godina. U istu tu kategoriju spadaju i poruke o suživotu, čak mogućem prijateljstvu sa Albancima; o tome da za Srbe ne traži granice, nego prava; da hoće da im šalje udžbenike, a ne oružje i municiju; da mu posao nisu mitovi, snovi i priviđenja o Kosovu bez Albanaca; da je Tači predsednik u Prištini; da moramo da se dogovorimo; da ćemo na nebo slati satelite, a ne ljude; da smo grešili... I ako to nije dovoljno za istoriju, šta jeste?

Možda da se doda detalj iz Novog Sada, kada je, na otvaranju Žeželjevog mosta, par dana pre Kosova, rekao da je bombardovanje bilo posledica “i naše i njihove pogrešne politike(!)”. Pa koji je to srpski političar ikada rekao? Boris Tadić? Bilo ko iz ešalona onih koji se nazivaju “građanskim”? Ko je bio spreman da ode na Kosovo i saopšti ljudima sve ono što sigurno nisu hteli da čuju? Da ih ne laže, ne obećava im neostvarivo, ne podgreva mitove i bajke? Ko je prvi shvatio da se ta utakmica dobija ekonomijom, novcem, investiranjem, poslovima...

I ko je celu svoju ponudu za Kosovo pretvorio u to: evo vam novac, poslovi, investicije, sva vaša prava, dogovor s ljudima koji takođe ovde žive, sigurnost, sloboda kretanja, govora, stava, toga da budete Srbi, i ne tražite od mene gluposti, a naročito nemojte da tražite rat. I postoji li veće i bolje rešenje za Kosovo od tog? Da tamo ljudi mogu normalno da žive i rade, i Srbi i Albanci, da zarađuju, budu slobodni, da neko investira u njihovo obrazovanje, zdravlje, ekonomiju... I da znaju da, za to vreme, neko negde pregovara, traži kompromis, rešenje kojim će svi biti zadovoljni.

A da, sada kukaju i što je rekao da će to trajati 10-20 godina. I niko neće da odgovori na prosto pitanje: pa šta! Da li je stvarno problem da imamo 1020 godina za traženje rešenja dok na Kosovu za to vreme traje mir, da se svaki dan pomeraju granice prava Srba, da stižu novi poslovi, da se investira, grade škole i bolnice, ljudi zarađuju, budu sigurni i bezbedni...

Ko normalan može da bude protiv toga?