ČIJI JE POTPIS NA UBISTVU OLIVERA IVANOVIĆA

U Srbiji se od politike živi. U Srbiji se od politike umire - od Kosova, zbog Kosova ili za Kosovo.

Oliver Ivanović, miran, obrazovan, umeren i predusretljiv čovek, umro je zbog svega pomenutog, ali ne zbog svoje politike na Kosovu.

Na njegovom odru ispisana je jasna poruka da „neko“ nije zadovoljan putem kojim Kosovo ide, odnosno možda se nekom, negde, ne sviđa baš mogućnost da se na kosovski problem, bar privremeno za života nekoliko generacija, stavi tačka? I da to stavljanje tačke prođe bez prolivanja krvi.

Oliver Ivanović stradao je kao pismonoša kojeg niko ništa nije pitao, platio je životom svoju novu ulogu, na njegovom odru ili na hicima ispaljenim u njegovo telo ispisana je poruka. Šta u njoj piše, to je na nama da odgonetnemo. A
Srbi, da li su ponavljači istorije, programirani luzeri ili ponosno nepokorno pleme čija ih kurčevitost vodi direktno u
istorijsko beznađe, uče ponovo lekciju koja im je ispostavljena u građanskom ratu i raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ali da se podsetimo srpske kolone koju je odnelo Kosovo.

Prva žrtva novih kosovskih stradanja, zvuči neverovatno, bio je Ivan Stambolić.

Pošto je Slobodan Milošević na Gazimestanu 1989, šest vekova posle Kosovskog boja, zabetonirao svoju politiku. Ubistvom Ivana Stambolića, Miloševićevog političkog oca a potom i protivnika, u pogrešnoj percepciji srpske političke logike i bića, procenjeno je da će Srbi listom ustati i Miloševića poslati na groblje istorije. Greška! Milošević nas je odveo u istoriju u kojoj nikad nismo bili. Da li smo i danas u tom tunelu? Miloševića je ubilo Kosovo, od Rambujea do NATOagresije, trajala je njegova smrtna agonija. Iz tog ropca izašla je nakaradna državica Kosovo, ali na kraju njegovim haškim „ubistvom“ nestala je, kako je pisao Brana Crnčević, poslednja suverenost države Srbije. Kosovo donelo, Kosovo odnelo!

Vlast je preuzeo DOS, odnosno Zoran Đinđić, koji je najpre kao pragmatičar izručio Miloševića, a potom pragmatično, ali sa predznakom „srpski“, pred svetske moćnike ispostavio račun u kojem je pisalo „Kosovo je ipak Srbija“.

Ubilo ga je to osvešćenje, Zapad ga je najpre gurnuo u kriminalno smeće i predstavio ga Drugoj Srbiji kao šibicara, verovatno krijući svoju zainteresovanost i prave razloga seobe na Novo groblje.

Vojislav Koštunica, političar koji je verovao da je od Srbije bilo moguće napraviti i nacionalnu i modernu proevropsku državu, završio je u pipcima hidre koja ga je kompromitovala kao „okorelog nacionalistu, piromana stranih ambasada u slobodno vreme“.

On je politički mrtav po diktatu Kosova, „umro“ je onog dana kad je Vašington objavio da je Kosovo nezavisno, a „Delta“ nije imala nijedan tržni centar u Prištini! Izabravši stojeći kao knez Lazar pred večnom dilemom carstvo nebesko i shodno tome strategiju i taktiku borbe koja se zasnivala na čudnoj simbiozi zilotskih metoda „razrešenija od lukavoga“ i ustavnopravnih kategorija, naposletku Koštunica je ostavljen svojim memoarima, meditaciji i slabopamtećim Srbima.

Boris Tadić se takođe uplatkao na kosovskoj priči, učinio Srbiji lošu uslugu kad je od Ujedinjenih nacija preneo nadležnost za kosovsku brigu na Evropsku uniju, sveo je ukupnu srpsku kosovsku politiku na Putinovu dobru volju i dogovor sa njima koji uzgred nije ispoštovao i šahovsku kombinatoriku velikih sila... Njega Kosovo nije donelo, ali je zbog ovog pitanja Džordž Kluni izgubio i onu poslednju trunku respekta u razgovoru sa političarima i sa Istoka i sa Zapada.

Eutanazija balkanske političke Barbike bila je surova. Danas je Boris Tadić politički mrtvac, od koga čak i Vojislav Koštunica deluje životnije. On, za razliku od Koštunice, ni memoare ne može da napiše a da ne liče na „Memoare jedne gejše“.

Kosovski Gordijev čvor preuzeli su naprednjaci - Nikolić i Dačić, verujemo s idejom da se to pitanje konač no mora rešiti, da li sa Kosovom ili bez Kosova, Srbija u zadatim okolnostima ne može napred. Iz sveta, ali i zvanično iz kabineta predsednika Aleksandra Vučića rečeno je da ove 2018. kosovsko pitanje mora da bude rešeno, i da će on izaći pred srpsku javnostu prvoj polovini ove godine sa svojim predlogom rešenja. Mirno, bez pretencioznosti, bez velikih reči, bez obećanja, bez floskula, ali uz jasnu poruku da šta god da se desi neće doći do rata i do prolivanja krvi. A onda je neko rešio da se krv ipak prolije.

I stiže pismonoša, streljani Oliver Ivanović nosi nam poruku da Kosovo traži neke druge odgovore, rešenja koja bi, da li nahranila gladnu čeljust svetskih moćnika, ili nekakvu dopunjenu viziju čiji rukopis danas ne razumemo. Časni čovek Oliver Ivanović je učesnik velikih planova a da ga za to niko nije pitao. Da li je u pitanju samo Kosovo, da li svet priprema novo mapiranje Balkana ili je zapravo u pitanju početak novog balkanskog rata?

Ali vratimo se pogibiji nevinog čoveka koji je izabran za žrtvu. Oliver Ivanović nije kriminalac, nije nikom dužan novac ili neispunjena obećanja. Nije se u nekim stvarima slagao ni sa Beogradom niti s Tačijevom kriminalnom ekipom. Premalo razloga za ovako odvratnu smrt. On je, sledeći iskustva skorašnjih vremena, ubijen za primer, s očiglednom porukom „odlučite se brzo, jer vidite šta vas čeka“?!

Prve analize kažu da Srbiji ne odgovaraju novi konflikti niti novi rat, koji možda neko pokušava da nametne. Analitičari kažu da bi čelnici bivše OVK radije ušli i u novu ratnu neizvesnost nego u haški kazamat s činom ratnog zločinca. U takvoj situaciji dovoljna je jedna varnicada se vatre zapale. A kome sve može biti interes da se vatra zapali. Jeste da Srbi imaju pamćenje koliko i kokoške, ali su naučili da ove igre s potpisom na kuršumu nikako ne idu iz domaće kuhinje nego iz špajza moćnih svetskih službi.

Mnogo je neznanja a iskustvo nas uči da u svemu valja biti oprezan i budno pratiti ko nam prvi izjavljuje saučešće. Kurioziteta radi, od stranaca prvo su se saopštenjem oglasili Federika Mogerini i ministar za Evropu u engleskoj vladi ser Alan Dankan. Ne nužno ovim redom, ali u razmaku koji se meri minutima, oglasili su se Brisel i London. Nakon njih oglasili su se svi relevantni faktori u Evropi i svetu, svi redom osuđujući još jedno političko ubistvo na Balkanu.

Još jednu tragediju koja je posejala zlu krv na Kosovu. Zlu krv između Srba i Srba, Srba i Albanaca...

Potpuno je svejedno ako ovaj prostor gledate s neke tačke iz, recimo, Zagreba, Brisela, Londona, Vašingtona ili možda Moskve

NJEGOV PUT

Oliver Ivanović je rođen 1. aprila 1953. u selu Ranić kod Dečana. Osnovnu i Mašinsko-tehničku školu završio je u Titovoj Mitrovici, danas Kosovskoj Mitrovici. Kao mladić sanjao je da postane pilot, zbog čega je upisao Vojnu akademije u Zagrebu. Nakon tri godine studija, Ivanović napušta Akademiju jer mu je konstatovano da ima urođeni oštećeni vid i vraća se na Kosovo gde završava Mašinski fakultet u Mitrovici. Naknadno je apsolvirao i na Ekonomskom fakultetu u Prištini, a govorio je engleski, albanski i italijanski jezik i bio je međunarodni karate instruktor.

Radio je u mitrovačkom transportnom preduzeću „Trans Kosovo“, Fabrici keramičkih pločica „Mozaik“ i predstavništvu firme „Hepok“ iz Mostara. Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje za KiM postao je 2004. godine.

Politikom počinje da se bavi 1999. na molbu „čuvara s mosta“ da im pomogne u odbrani.

- Na svoju sramotu, iako ovaj grad volim više nego bilo koji drugi, bio sam spreman da odem. Vratili su me momci koji su bili odlučniji od mene i sigurniji da će po svaku cenu ostati ovde - govorio je Ivanović.

Kada je 1999. formirano Srpsko nacionalno veće, postao je predsednik Izvršnog odbora za severno Kosovo. Sa tog mesta smenjen je 2001. Funkcioner SNV Kosova Milan Ivanović tada je izjavio „da je Ivanovi zastupao stavove koji su često bili u suprotnosti sa mišljenjem većine i smenjen je zbog solističkih istupanja i autistične politike“. Od 2008. do 2012. bio je državni sekretar u Ministarstvu za KiM u vladi Mirka Cvetkovića. Bio je član Demokratske alternative, na čijem je čelu bio Nebojša Čović, potom Socijaldemokratske partije, registrovane na pokrajinskom nivou kod OEBS-a. O svom odlasku iz politike umeo je da kaže: „Iz politike ću izaći kad ja budem tako hteo, a ne kad drugi budu želeli“. Prvi pokušaj ubistva preživeo je 2005. godine kada je ispod njegovog automobila postavljena bomba, da bi mu u julu prošle godine još uvek nepoznati napadači zapalili automobili. Početkom 2014. godine Euleks protiv Ivanovića podiže optužnicu i tereti ga za ratne zločine. Iako je prvostepeno, u izrazito nefer suđenju osuđen na devet godina robije, Apelacioni sud prošle godine ukida presudu i slučaj vraća na ponovno suđenje.

Sve vreme je tvrdio da se protiv njega vodi montirani proces. Na lokalnim kosovskim izborima prošle godine bio je nosilac liste „Sloboda, demokratija, pravda - Oliver Ivanović“, koja je osvojila tri odbornička mesta u Skupštini severne Kosovske Mitrovice. Živeo je u Kosovskoj Mitrovici sa ženom Milenom i sinovima Nikolom, Markom, Jankom i Bogdanom.

NE PROPUSTITE:

UBISTVO OLIVERA IVANOVIĆA Kosovska policija: Otkriven vlasnik zapaljenog opela, saslušano nekoliko svedoka i uzeti snimci sa kamera

VULIN: Srbija ne moli već zahteva da učestvuje u istrazi ubistva Olivera Ivanovića

Kovčeg sa telom Olivera Ivanovića krenuo ka Beogradu

MILOVAN DRECUN O UBISTVU OLIVERA IVANOVIĆA: Istraga treba da ide u dva pravca ka Kadriju Veseliju i Vašingtonu

EULEKS: Priština će odlučiti da li će Srbjia učestvovati u istrazi ubistva Olivera Ivanovića

KOSOVSKA POLICIJA: Za informacije o ubistvu Ivanovića 10.000 evra

PRVI KORAK SRBIJE POSLE UBISTVA OLIVERA IVANOVIĆA: Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo predistražni postupak

POČELA OBDUKCIJA TELA OLIVERA IVANOVIĆA: Rezultati tokom popodneva, sahrana na Novom groblju u Beogradu

Vučić: Nije bilo saznanja o direktnim pretnjama Oliveru Ivanoviću

Vučić: Priština da ne pomisli da iskoristi ubistvo Ivanovića da stavi svoju čizmu na sever Kosova

AKCIJA NA TVITERU NAS JE IPAK VIŠE: Večeras ispred Hrama Svetog Save sveće za ubijenog Olivera Ivanovića