Čovek sa planom

Vučić se ozbiljno potrudio da krene na Zapad, a da protivnike ostavi na Istoku, protiv kojeg su toliko pričali, zaboravljajući da bez ideje i plana postaju promoteri orijentalno despotskog principa po kojem je politika - cilj

Za sve one koji, duboko uvređeni, tvrde da je politika prljav posao, u kojem se ljudi, političari, služe svim i svačim, odmah da priznamo - jeste. I to je osnovni problem njihove premise. Raspravljaju o nečemu o čemu je raspravljeno pre nekoliko hiljada godina, u Atini, kada je, suočen s tom činjenicom, i nepravičnošću, Platon krenuo da mašta o idealnoj državi. Posle njega, svet se, osim u delu Srbije, promenio. Politika je postala sredstvo, a ne cilj. I tu je razlika ogromna, što se kod nas takođe lepo vidi. Za Vučića je, na primer, politika sredstvo. Koristi je na najrazličitije načine da bi ostvario određene rezultate.
Za njegove protivnike, i one koji je se gade, ona je, suštinski, cilj. Oni nemaju nikakav plan, nikakvu ideju, osim te - da budu, pa i uz cenu gađenja, političari, odnosno da politiku predaju u ruke onom sloju društva koji je, po njihovom mišljenju, najpametniji, najpošteniji, najnačitaniji i, samim tim, jedini sposoban da upravlja.
Njima politika sama, ta protiv koje su, jeste i treba da bude u osnovi benefit. Vučić, za razliku od njih, benefit hoće iz rezultata, i tako se i ponaša. Razmišlja, planira, kombinuje, pretresa po sto puta svaku stavku, pristaje da se promeni, analizira, vuče poteze...

Dve politike na pijaci
Na nivou bizarne parabole, to izgleda ovako: zamislite da su svi, i oni koji su za vlast i oni koji su za opoziciju, gladni i bez kinte u džepu kojom bi kupili ručak.
U toj situaciji, Vučić bi otišao do prve pijace, obišao bi je deset puta, raspitao se o svakom seljaku, satima bi razmišljao, još jednom pregledao sve pristupne i odstupne puteve, svratio do pijačne uprave, proćaskao s nakupcima, a onda bi prišao prodavcu prasića i rekao mu: izvini, da te pitam, da li si ti Milisav iz Gornje Lepošnice?
I tu bi bio kraj. Pošto bi ovaj odgovorio potvrdno, Vučić bi napravio pauzu pa dodao: tamo si gde ono potoče zavire za onu jelovu šumicu, pa bi ovaj, već izbezumljen, opet odgovorio sa „da", a Vučić bi mu onda pomenuo i rodbinu, kumove s Voždovca, i znao bi i koja kola vozi, od čega mu žena boluje, šta deca uče, i sve to, samo da bi mu na kraju rekao: a znaš onda kada si Ljubisavu iz Donje Lepošnice maznuo onog brava?
Nema tu šta više da se priča. Vučić bi se s pijace vratio s desetinama prasića, kokoškama, sirom, kajmakom, krompirom... onda bi deo toga preprodao, deo postavio u vladu, deo predstavio investitorima i ubedio ih da su ovde najbolji, deo bi već nekako kaznio, teškim radom, i napravio super ručak, na kojem bi, naravno, gost bio i Milisav, koji bi sutra mirno za njega glasao.
U istoj toj situaciji, do pijace bi i opozicija, recimo udružena, poslala svog predstavnika, na primer Sašu Jankovića, ili bilo koga drugog.
Taj bi onda satima obilazio tezge i pitao ima li šta jeftinije, a seljaci bi ga terali, sve psujući i pljujući kako odmakne.
Na kraju bi čuo da džabe daju kokoške koje su se same ubile, maznuo bi jednu, i vratio se u svoj tabor.
Tamo bi metnuli kokošku na sto, okupili istomisleći narod i organizovali tribinu o zlom vremenu i još goroj vlasti zbog kojih je kokoš digla ruku na jadnu i bednu sebe.
I dok bi gladan narod diskutovao, oni bi, na crno, prodali pištolj iz koje se pernata životinja koknula, i otišli u prvu kafanu na ručak. Sami. Posle bi se čudili što niko za njih ne glasa.
I kada ovu parabolu prebacite u današnju stvarnost, sve vam je jasno.

Potez razlike
Ana Brnabić je za Vučića potez, onaj koji vodi ka rezultatu, potez o kojem je razmišljao, poređao sve „pro" i „con", analizirao, ocenio sve varijante, a pogotovo one koje će povući protivnik, i na kraju ga - odigrao.
I tog trenutka pokazao je svu razliku između sebe i svojih protivnika. Oni pričaju o zapadnim vrednostima; on je tamo, na Zapad, krenuo, punim gasom. Oni trtljaju o ljudskim pravima; on je jedno od najvažnijih mirno ustoličio na pijedestal, i to usred Balkana i Srbije.
Oni plaču nad sudbinom ljudi u Srbiji; on je tu sudbinu uzeo u svoje ruke i pokazao da namerava i dalje da dovodi investitore, gradi, štedi, troši, stvara radna mesta.
Oni su krenuli okolo da ga ogovaraju i tvrde da je on lažov kome je do krvi i rata; on je, posle Brnabićke, u Evropi doživljen kao čovek koji je podigao dva prsta i zastavu duginih boja, pustio „Imagine" sa zvučnika i rekao, svetu i regionu: „Peace!"

Mogu Anu Brnabić do mile volje da zovu poslovođom, plastičnom kobasicom, prevarom, dimnom zavesom... ne vredi. Nisu razmišljali na vreme, a on jeste

I pri svemu tome, Brnabićka nije samo sjajan potez koji čini smešnim i vanvremenskim one saborne zagrljaje Obradovića, Jankovića Tadića i ostalih, i koji u daleku beznačajnu prošlost baca teme kao što je rehabilitacija što četnika, što partizana, nego i jasno određuje, i to dugoročno, put kojim Srbija hoće da ide i rezultat kojem teži.
Uz sve to, taj potez radi još jednu stvar, i to na vreme. Tera sve oko Vučića da se izjasne mnogo pre nego što na dnevni red dođu teme poput Kosova i novog ustava. I to da se izjasne onako kako on želi, za stabilan put na Zapad, i bez obzira na sve one neprijatne i često nepravedne začkoljice koje se većini na tom putu ne sviđaju.
Takođe, to izjašnjavanje, i promocija Dačića u političkog lidera Vlade, istovremeno utire put i onoj činjenici o kojoj je, ponovo jedini, Vučić jako dobro razmislio.
On, naime, vrlo dobro zna koliko je svaka vlast sklona prolaznosti, sve i da je najbolja na svetu. I zna da će se, jednog dana, na onoj drugoj strani, slučajno ili namerno pojaviti i plan i program, a samim tim i protivnik mnogo ozbiljniji od patosu naklonjenog Jankovića, propašću uvređenog Tadića, ili nikome više razumljivog Radulovića.
I tada, kada se to dogodi, i kad god da se dogodi, Vučić zna, potrebna mu je snaga koja može ili da opstane na vlasti, ili da bez oštećenja preživi tranziciju i nastavi da živi kao jaka i perspektivna opozicija koja će ugrabiti prvu priliku da se vrati na vlast.
A ta snaga jesu, i on je odavno to shvatio, udruženi birači SNS-a i SPS-a. Prosta računica govori da ih je, i u onom najgorem slučaju osipanja, toliko da su gotovo nepobedivi.
I sve to, sve te konsekvence, pažljivo smišljene, izanalizirane, sve s jasnim tajmlajnom i planom rada, nalazi se u onome što je za Vučića potez, a za opoziciju još jedna prilika da se duri.
Sadržano je u Ani Brnabić, njegovoj ministarki, njegovom izboru i svetskoj senzaciji.
Žena, gej, Hrvatica, menadžerka, školovana na Zapadu. I mogu da je sada do mile volje zovu i poslovođom, i plastičnom kobasicom, prevarom, dimnom zavesom... ne vredi. Nisu razmišljali na vreme, a on jeste. Nisu se pripremili, a on jeste. Nisu napravili plan, a on jeste.
I to samo zbog jednog razloga. Zato što su umislili da su bogomdani, da sve znaju, da su najpametniji i, što je najgore, da su im ruke kobajagi čiste, te da stoga nemaju nikakvu potrebu da se menjaju, niti da probaju da promene bilo šta drugo u Srbiji, osim Vučića.
Dosta je to glupo, naročito kada je s druge strane onaj koji će po ceo dana kopati, radosno uprljati ne samo ruke nego i lice, krvariti, kidati zubima, ali i na kraju iz sveg tog blata, na iznenađenje svih, izvući perfektno čistu - Anu Brnabić.
To se zove - Man with a plan. I jedini je na ovim prostorima.
A ako ne verujete, razmislite samo o jednom detalju. O nekom budućem sastanku u Briselu na kojem su Ana Brnabić, proevropska gej dama, sa svojim perfect English jezikom i istim takvim manirima, s jedne, i Ramuš Haradinaj, sumnjivo pismen, s teretom haškog optuženika i gomilom mrtvih svedoka, s druge strane. Kako će sve to izgledati Briselu? I šta će sve Vučić dobiti od njih za taj čin, pogotovo što im je pokazao, svim događajima u poslednjih nekoliko dana, dramom zbog koje se opozicija opet durila, koliko to nije lako izvesti, naročito ne u Srbiji, davno konzerviranoj na konzervativnom Balkanu. Osim ako se on ne potrudi.
A jeste. Čovek se ozbiljno potrudio.
Da krene na Zapad. I da protivnike ostavi na Istoku. Istom onom protiv kojeg su toliko pričali. Zaboravljajući da bez ideje i plana postaju ništa drugo nego promoteri osnovnog orijentalno despotskog principa. Po kojem je politika - cilj. Za sebe i svoj benefit. Bez ručka za sve ostale.