ĐE SI, ĐENERALE, ČEKAMO TE 20 GODINA

Kratko, vojnički odsečno kaže svom ađutantu da mu donese pola šolje kafe. Prethodno je, naravno, poslužio goste. Nas civile. Neobavezno ćaskamo. Što bi rekli vojnici, o svakodnevnim temama. Probijamo led. Iza leđa načelnika Generalštaba Vojske Srbije stoje na jednoj komodi biste četvorice srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata. Kažemo mu jednu ličnu opservaciju. Eto, drago nam je da konačno iza jednog srpskog generala stoje biste srpskih vojvoda. Nema Sutjeske i Neretve. Slaže se s nama, ali dodaje: nemojte ni to omalovažavati, i tamo smo mi ginuli.

- Na mojoj Kadinjači 1941. godine izašli su radnici iz fabrika u Užicu. Uzeli su puške u ruke i stali da sačekaju Nemce. Nije to baš za zaborav.

Stigla je kafa. General u svoju šolju doliva vodu i kaže, pitajte sve što vas zanima.

Da li je Vojska Srbije spremna da odgovori na sve bezbednosne izazove u regionu?

- Vojska Srbije je garant bezbednosti u Srbiji i njene operativne i funkcionalne sposobnosti su takve da je uvek spremna da odgovori na postojeće, ali i na procenjene bezbednosne izazove, rizike i pretnje. Moram istaći da Republika Srbija ne vidi nijednu zemlju regiona kao potencijalnog agresora pa ni oružana agresija u ovom trenutku nije dominantna pretnja bezbednosti našoj zemlji. Međutim, ono što ne smemo zanemariti danas jeste to da se zemlje regiona, ali i sveta suočavaju sa indikatorima moguće destabilizacije bezbednosti zbog pojave ekstremizma i terorizma, kao i još uvek prisutnih ilegalnih migracija. VS neprekidno prati stanje bezbednosti u regionu, prvenstveno zbog bezbednosti građana Srbije, što je naš najveći prioritet. Visok nivo profesionalizma i kvalitetna realizacija zadataka doprineli su visokom poverenju u VS kako u zemlji, tako i u regionu i svetu. VS je uvek bila i biće uz svoj narod, pa ne treba uopšte dovoditi u sumnju njenu spremnost i sposobnost da se angažuje u skladu sa odlukama državnog rukovodstva.

Atentat na Olivera Ivanovića nije samo atentat lično na Olivera Ivanovića. To je poruka i građanima Srbije

Održana je sednica Saveta za nacionalnu bezbednost povodom ubistva Olivera Ivanovića. Shvatam da ne možete da kažete sve, ali građani imaju potrebu i pravo da znaju da li je ugrožena bezbednost Republike Srbije, da li su ugroženi Srbi na teritoriji Kosova, da li postoji realna opasnost od izbijanja nekog konflikta i da li smo mi spremni za taj konflikt?

- To je strašan zločin. Atentat na Olivera Ivanovića nije samo atentat lično na Olivera Ivanovića. To je poruka i građanima Srbije. Tako moramo posmatrati stvari, bez obzira na to da li možda postoji drugačija pozadina. Za Olivera Ivanovića vezano je mnogo toga na prostoru Kosova i Metohije što se tiče Srba. Definitivno se radi o čoveku koji je bio posvećen opstanku Srba na tom prostoru, njihovoj zaštiti. O čoveku koji je vodio računa ne samo o Srbima nego i o drugim nacionalnim manjinama i Albancima na prostoru Kosova. Ne bih rekao da je državna bezbednost Republike Srbije ugrožena tim činom, ali sigurno da su uzburkane strasti, rekao bih i da je još jednom potvrđeno da postoje organizovane bande kojima nije stalo do mira i bezbednosti na ovom prostoru. Ja to tako posmatram, a snage bezbednosti Republike Srbije i Vojska preuzimaju sve mere da se obezbedi stabilnost i sigurnost u saradnji sa snagama međunarodne zajednice i svim drugim faktorima bezbednosti na ovim prostorima. Ne bih više o tome govorio. Mislim da građani Srbije mogu biti spokojni što se tiče održavanja njihove bezbednosti. Pratimo situaciju. Normalno da je uznemirenost ljudi očekivana kad se tako nešto desi. Što reče ministar: Albanci na prostoru naše južne pokrajine verovatno smatraju da će tamo biti mirno kad više ne bude Srba, da neće imati problema, ali bez obzira na ovaj događaj, do toga neće doći. Neće se ponoviti Srbima 2004. godina i pogrom Srba na Kosovu.

Danas prištinski mediji pišu o tome da je potrebno reintegrisati severni deo, kako oni kažu, njihove teritorije u okvir pravnog sistema njihovog Kosova. To se tumači kao najava pojačanog prisustva njihovih policijskih snaga na severu Kosova kao što smo imali situaciju sa prisustvom specijalne jedinice ROSU na severu Kosova. Ukoliko do toga dođe, hoće li to voditi u neku eskalaciju sukoba ili ne?

- To je deo političkih razgovora i mislim da je Zajednica srpskih opština odgovor na sva ta pitanja. Svi me pitaju zašto izbegavaju da se formira Zajednica srpskih opština. I tu je sve rešeno. Mi moramo zaštititi Srbe na prostoru Kosova i Metohije u svakom slučaju. Ne može se sve meriti sa severom Kosova. Mora se meriti i stepenom slobode i stepenom demokratije u enklavama. U Gračanici, na primer, i tamo gde su ljudi praktično getoizirani u 21. veku. Nažalost, mi vidimo da nisu svi zainteresovani za to i da postoji jedna strana koja nije zainteresovana da se ti problemi rešavaju. Ta strana samo gleda sebe i svoje interese, a bogami i međunarodna zajednica ima dvostruke aršine. Na jedan način ceni postupak Prištine, a na sasvim drugi način postupanje naših izvršnih vlasti, što nije ispravno. Mora da se smanji ta, rekao bih, huškačka i agresivna retorika i teritorijalna pretenzija.

Čija retorika, Beograda ili Prištine?

- Njihova, naravno. Mora da se smanji. Mora da se jednostavno reše nekih teritorijalnih pretenzija i da to izbace iz svog vokabulara i obraćanja, pre svega Albanci.

Malo-malo pa neko u Prištini pomene Niš.

- Da. Kadri Veseli može doći u Niš uvek. Niš je otvoren grad, Srbija je otvorena zemlja. Svi su rado viđeni kao gosti i mi ćemo uvek biti dobri domaćini, kao i do sada, ali na taj način niti će stići niti to može. Neće stići, taman posla. To je neozbiljna izjava jednog čoveka koji je visoko pozicioniran.

A zbog čega? Je l' to pritisak? O čemu se radi?

- Apsolutno. To je sve pritisak na izvršne vlasti u Republici Srbiji.

Dobro, ali ima i drugi momenat, a to je da je u javnost isplivalo da vam Stejt department nije odobrio vizu za ulazak u Sjedinjene Američke Države iako ste po njihovom pozivu, verovatno Ministarstva odbrane ili pak nekog drugog državnog organa, planirali da putujete. Ne mislite li da ta vrsta pritiska već ide predaleko?

- To je njihov problem. Ako vas neko pozove da prisustvujete jednoj aktivnosti, radi se o jednom sastanku načelnika generalštabova oružanih snaga svih zemalja sveta. Tema je bila borba protiv terorizma, za koju smo mi rekli da hoćemo da učestvujemo. Terorizam je procenjen kao jedna od tri najveće opasnosti po bezbednost čovečanstva. I naravno da smo mi i te kako sebe videli u toj borbi, u kojoj već ostvarujemo zavidan stepen saradnje. Da ne dobijete vizu, pa to je onda njihov problem, ja to zaista ne bih da komentarišem. To je njihov problem, nije moj.

Samo bih pitao na kojim su pozicijama njihovi ljudi koji su učestvovali u ratu u Avganistanu, Iraku i gde su sve pripadnici američke vojske ratovali. Voleo bih da vidim na kojoj su oni poziciji

Zašto ne bi bio vaš?

- Pa, izdavanje vize je stvar svake države, jelte? Da li će dati vizu ili ne, šta ja imam s tim? Ako mi ne daju vizu, ne znam, videćemo. Još nisu poslali odgovor, ali zvaću ambasadu pa ću videti šta kažu.

To je ovde stvorilo prostor za spekulacije da je opet otvorena neka istraga protiv vas. Javnost se zbunjuje na taj način, stvara se neka fama i teorija zavere kako je to pritisak na Srbiju da Srbija mora u nekom postupku normalizacije odnosa s Kosovom da skloni neke ljude koji, eto, smetaju tom funkcionisanju. Da li sebe vidite kao smetnju?

- Već viđeno.

Znači, u ovom trenutku se ne vodi nikakva istraga protiv vas?

- Ja da znam, ne, ne znam kojim informacijama raspolažete. Postoji ta krivična prijava koju je podneo FHP protiv mene. Verujte, ne znam da li je zahtev odbačen ili prihvaćen.

Odbačen je.

- Zaista ne znam. Pazite, ako imate dvadesetak ljudi na tom spisku, koliko sam ja upoznat, koje je FHP optužio, onda oni znaju razloge zašto je to urađeno na taj način. A ti koji zaista stoje iza toga znaju sve šta smo to mi radili na prostoru Kosova i Metohije. Znaju da nismo činili ratne zločine i da o tome nema govora. Zamena teza. Ljudi koji stoje iza onih koji su podneli optužnicu su činili zločine po Kosovu. Idite tamo kod Sime Spasića na sajt pa ćete videti izjavu visokog zvaničnika Prištine koji kaže: ubijao sam Srbe 2002. godine.

Pa dobro, i Haradinaj je napisao knjigu i opisao šta je sve radio.

- On je to rekao. Na njega sam mislio.

U toj retorici u poslednje vreme često spominju Vašington u kontekstu dešavanja 1999. godine na Kosovu. Kako to komentarišete? Je l' to neki politički stav njihov? Šta se krije iza toga pošto ste vi ovde imali spor s Natašom Kandić koji se završio tako što je ona osuđena.

- O tome sam dosta govorio. Ne bih zaista više da govorim. Mislim da svako ponavljanje toga daje na značaju upravo takvima koji takve izjave i plasiraju. I nije to samo protiv mene, to je i protiv većine ljudi koji su komandovali na prostoru Kosova i Metohije.

Ako to što ste rekli da je već viđeno krene u nekom pravcu da se vi ipak nađete na nekoj optužnici ili zvanično u istrazi, jeste spremni da odete s mesta načelnika?

- Ako se nađem na optužnici?

Na optužnici, na primer, suda kosovskog?

- Kako, ako se nađem na optužnici kosovskog suda, da odem sa dužnosti načelnika?

Ako to bude jedna vrsta pritiska, diskreditacije Srbije...

- Ljudi sve mogu izmisliti. Možete se vi naći na optužnici ne znam ni ja kojoj, ali to treba dokazati. Optužnicu može danas podići, šta znam, trojica ljudi, dva bez duše i jedan bez glave. To se može uraditi, što ne znači da jeste tako. Taman posla!

Dobro, kako onda komentarišete presude u Hagu protiv srpskih generala?

- Pa, i o Haškom sudu je bilo dosta reči. Ja nemam ništa više da dodam osim onoga kako je zvanično ocenjen Haški sud od zvaničnih organa Republike Srbije. Ništa tome nemam, zaista, ni da dodam ni da oduzmem. Ako uzmete statistiku koja može biti u funkciji zaključaka, onda ćete videti...

Statistiku osude?

I osude i broj podignutih optužnica u odnosu na ostale.

Kad kažete zvaničnih organa, je l’ tu mislite na izjavu premijerke Brnabić da Haški tribunal nije vršio svoju funkciju pomirenja i da je bio usmeren protiv Srba?

- Ja mislim na izjavu svih zvaničnih organa, ne samo premijerke. Pazite, kad to kaže premijer, pa naravno da mora da postoje jasni razlozi.

Kako komentarišete tu priču koja kruži, ona je čak i javni stav američke administracije, da je nepoželjno da na ključnim komandnim položajima u bezbednosti, znači ne samo u vojsci, nego u sistemu bezbednosti u Republici Srbiji budu ljudi koji su prošli ratna dejstva?

- Ne znam šta bih tu komentarisao. To je stvar, ako jeste, zvanične politike jedne zemlje. A samo bih pitao na kojim su pozicijama njihovi ljudi koji su učestvovali u ratu u Avganistanu, Iraku i da su pripadnici američke vojske ratovali. Voleo bih da vidim na kojoj su oni poziciji.

Može li se tu videti neka vrsta pritiska na taj način?

- Sebe lično ne vidim tu kao pritisak, ali opet kažem, izlazimo iz obima vojnih nadležnosti, tako da... Apsolutno da jeste pritisak. Sigurno. To je lepo rečeno i o tome je govorio i predsednik, premijer, ministar spoljnih poslova. To je mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje i mislim da smo sa tom rečenicom sve rekli.

Jedno pitanje, malo lično. Godine ‘99, posle Kumanovskog sporazuma, da li ste se osećali kao pobednik? Kao pripadnik vojske koja je pobedila?

Da, osećao sam se. Ali, ne samo ja nego i većina, tada pripadnika Vojske Savezne Republike Jugoslavije, nije se osećala prijatno kad smo dobili zadatak da pristupimo organizovanom povlačenju sa prostora Kosova i Metohije. Lično mi je to izuzetno teško palo. Nismo se mi izvlačili sa radošću sa prostora Kosova, pre bih rekao da smo se izvlačili sa suzama.

Znači, niste se osećali baš kao pobednik?

- Pa jesam. Zašto se ne bih osećao kao pobednik? Zašto bih se osećao kao poraženi? A u borbi nemate između, znate? Ili ste pobednik ili ste poraženi. A zašto bih se osećao kao poraženi? Ko nas je to porazio? Je l’ nas to porazio jedan sporazum koji jedna Savezna Republika Jugoslavija, tada Srbija i Crna Gora, potpisuje sa 17 zemalja NATO? Ajde da postavimo stvari ovako da li smo mi našom borbom, herojskom borbom za odbranu Kosova i Metohije, na neki način ponizili NATO i doveli u situaciju da sedne sa Srbijom, da sedne sa oficirima i generalima i potpiše vrlo težak sporazum? Ajde tako da posmatramo. Zašto posmatramo stalno sa te strane da li smo poraženi? Ajde tako da postavimo pitanje i onda ćemo doći do pravog odgovora. Pa nije li uspeh jedne vojske, koja primora 17 zemalja, drugih zemalja koje su se udružile, da sednu za sto i da se potpiše sporazum radi prekida neprijateljstava.

Jeste, to je uspeh.

- A zašto sam plakao? Bilo mi je žao što smo se povlačili sa tog prostora. Prema tome, vojska nije poražena. Ko misli da je poražena na prostoru Kosova, taj ne zna ništa o vojsci. Ko nas je to porazio? Je l’ nasto NATO isterao pa smo mi doživeli poraz? Nije. Nego se selo za sto. Znate šta, da bi se selo za sto, onaj ko je superioran, ko je siguran u pobedu, neće da sedne za sto pa da pregovara. Ja ne mogu da zamislim da su se sukobile, ne daj bože, NATO i Ruska Federacija, dve ogromne sile pa da sednu za pregovarački sto. A jedna Srbija i Crna Gora su primorale NATO da sednu i da se sporazumeju. Možda ja nisam u pravu, bože moj, a ono što kažem je jedno.

Samo što su ih razoružali pre nego što su seli za sto.

- Koga?

Tu dvojicu generala što su došli da pregovaraju. Morali su da predaju svoje oružje.

- Mislim da je i suprotna strana bila bez oružja za pregovaračkim stolom.

Možda nije i to je bila neka demonstracija sile...

- Neka ste vi u pravu, eto, obratiću pažnju.

General Marjanović je bio sa naše strane.

- Da, on je vodio tim za pregovore, a sa druge strane mislim da je bio britanski general.
Džekson?

- Tako je, Džekson. Nisam siguran da je imao oružje kod sebe. Kako god, radnja se dešava u Kumanovu. A vojska Srbije njega sluša, koliko znam mi smo se sa oružjem... na čuđenje tih istih pripadnika oružanih snaga NATO da smo čitavi, odakle toliko tehnike, odakle toliko oružja.

Mislili su da su uništili polovinu toga?

- Mislili su da su uništili i više. Od pedeset, jedan tenk. Nažalost, bilo je ljudskih žrtava, to je ono što najteže pada. To je najveća cena koju smo platili.

Da li ste zadovoljni realizacijom Kumanovskog sporazuma? Pretpostavljamo da niste?

- Gde odoste u ‘99. godinu... Ljudi koji su odlučili da se pristupi potpisivanju sporazuma imali su razloga zašto su to učinili. I kad god nešto posmatrate sa distance i samo iz jednog ugla, onda ste u prilici da donesete krivu sliku, krivu ocenu. Treba biti u tom kontekstu, staviti sebe u ‘99. godinu i onda oceniti sve i sa svih pozicija i onda dati zaključak. I bilo šta što se posmatra van vremenskog konteksta u kom se dešavalo ulazi u problem. Znate, posle bitke svi su generali.

Pitamo za delove Kumanovskog sporazuma gde je trebalo da se napravi jedinica od 900 ljudi, vojna mešovita jedinica koja nikada nije zaživela, u tom kontekstu je pitanje.

- A zašto je to tako urađeno? Ajmo opet da posmatramo drugu stranu. Zašto je druga strana prihvatila, rekla: „Da, hiljadu vojnika će ostati“. Zašto? Mislite da je to njima bilo u interesu da tako napišu? Ali nisu oni ispoštovali to, nisu ispoštovali.

Mi smo formirali jedinicu?

- Da, jedinica je bila formirana, bilo je sve spremno i onda oni, ti sami potpisnici, nisu to ispoštovali. Zato što su bili jači, je l’? Ušli su na prostor Kosova i sad to je njihovo, e sad, vi ne možete je l’?

Gde vam je bilo teže - u Bosni ili na Kosovu?

- Nisam ja ratovao u Bosni.

A na granici?

- Na granici sam bio ‘94. Naravno da je bilo teže na prostoru Kosova.

Kako je bilo u Banjaluci na proslavi Dana Republike Srpske?

- Velika je to stvar. Republika Srpska je nešto veoma značajno za srpski narod u celini i naravno postoje te specifične veze Srbije i Republike Srpske. To je neraskidivo. Kada sam došao u Banjaluku i kada smo izašli, na aerodromu nas je sačekao predsednik. Pozdravio se sa nama, a meni lično je rekao: „Đe si, generale, čekamo te dvadeset godina“. To je je dan trenutak koji je bio onako pun emocija.

Taktiziranje i naoružanje

Da li je planirana tehnička modernizacija oklopnih mehanizovanih jedinica VS i nabavka novog artiljerijskog naoružanja?

- Modernizacija oklopnih jedinica Vojske Srbije planirana je, pre svega osloncem na sopstvene kapacitete, na bazi razvoja konponenata modernizacionog seta zasnovanog na mogućnostima proizvodnje od strane domaćih proizvođača, uz eventualan uvoz kompo nenata za koje ne postoje odgovarajući proizvođači u Srbiji. Težište u modernizaciji oklopnih jedinica VS usmereno je prvenstveno na modernizaciju tenkova M-84 i borbenih vozila pešadije (BVP) M-80A, s ciljem poboljšanja njihovih karakteristika kroz povećanje vatrene moći, poboljšanje zaštite i obezbeđenje zahtevanog nivoa pokretljivosti, što bi im produžilo vek upotrebe za narednih 20 ili 30 godina. Nabavka artiljerijskog naoružanja u 2018. nije planirana, međutim, podsetio bih da smo našim programskim dokumentima iskazali opredeljenje i potrebe VS za opremanjem mešovite artiljerijske brigade jednim sistemom (baterijom) STH 155 mm, 52 kalibra NORA B52 M15, što je i potvrđeno namerom Upravnog odbora JP „Jugoimport SDPR“ da donira jedan ovakav sistem iz svog proizvodnog programa.

Kako ocenjujete vojnu saradnju sa Istokom i Zapadom, tačnije Rusijom i NATO?

- U okviru međunarodne vojne saradnje Srbija ne balansira između Istoka i Zapada, pa samim tim nije adekvatno poređenje saradnje sa Ruskom Federacijom i NATO, posebno ako se uzme u obzir da je Rusija država, a NATO vojno-politički savez država. Saradnja sa oružanim snagama Ruske Federacije nam je podjednako značajna kao i saradnja sa SAD, Kinom, Japanom, ali i drugim državama članicama NATO i ona se razvija prvenstveno u oblasti obuke i zajedničkih vežbi. Iskustva koja u ovim oblastima stiču naši vojnici su dragocena i doprinose njihovoj profesionalnoj
edukaciji, ali i jačanju interoperabilnosti i osposobljenosti VS u celini. Realizacija tri taktičke vežbe u saradnji sa Ruskom Federacijom, kao i učešće pripadnika VS na tri komandno-taktičke vežbe u organizaciji NATO, tokom 2017. godine, možda su najbolji pokazatelj politike vojne neutralnosti koju zastupamo. Takođe, prošle godine smo učestvovali i na devet vežbi sa oružanim snagama SAD, kao i na pet vežbi sa drugim evropskim članicama NATO. Za 2018. godinu planiramo sličan nivo saradnje sa stranim partnerima, kao i učešće u tri vežbe ODKB.

Učešće pripadnika VS u mirovnim misijama u svetu...

- Pripadnici VS i Ministarstva odbrane trenutno se angažuju u 10 multinacionalnih operacija, od kojih je šest pod vođstvom Ujedinjenih nacija i četiri vojne operacije za upravljanje krizama pod vođstvom Evropske unije. S aspekta vojne profesije, pripadnici VS učešćem u multinacionalnim operacijama u prilici su da provere dostignuti nivo razvoja svojih sposobnosti u realnim uslovima operativne upotrebe snaga u zonama misije, da provere lična iskustva u praksi, da steknu neposredan uvid u osposobljenost pripadnika stranih oružanih snaga - partnera u misijama. U celini gledano, kroz razmenu iskustava sa drugim vojskama angažovanim u mirovnim misijama u svetu, doprinosimo razvoju interoperabilnosti i sveukupne sposobnosti VS. Isto tako učešće u mirovnim misijama u svetu ima i svoj širi - međunarodni karakter. Zakonom o odbrani je na primer definisano da se odbrana zemlje ostvaruje učešće u multinacionalnim operacijama, čime
ispunjavamo međunarodno prihvaćene obaveze, koje proizlaze iz članstva Republike Srbije u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama.

Stanovi

Ljude najviše interesuje, pripadnike Vojske, je l’ postoji nešto konkretnije, neke brojke, da se zna otprilike koliko će stanova biti izgrađeno?

- Strategijski važna brojka, koja će da reši ključne probleme u vojsci i koja će bitno uticati na zadovoljstvo svih ljudi u vojsci i onih van vojske. I veliko priznanje, zaista, ljudima koji su se usudili da se pristupi izgradnji 30.000 stanova. To je država koja vodi računa o stanju bezbednosti, bez obzira na to da li je Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vojska Srbije, Bezbednosno-informativna agencija, to je divna poruka da država, i tako, vodi računa o institucijama koje su namenjene da štite bezbednost građana Republike Srbije. Nije tajna i svi to znamo da je nama najveći problem to da nam ljudi nisu rešili stambeno pitanje. Veliki broj ljudi je došao u Srbiju sa prostora bivših republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Trebalo je to sve smestiti, treba ljude prihvatiti. Stavljeni su na raspolaganje svi kapaciteti, svi vojni objekti koji su imali odmarališta, po kasarnama... Ljudi su i dan-danas po tim kasarnama i meni je žao. Deo sredstava koje smo dobili, naoružanja i vojne opreme, nismo usmeravali, nismo rešavali te probleme. Znate, kad ode pukovnik u zasluženu penziju i nije ostvario svoje stambeno pitanje, pa to je poraz. Kako će porodici to objasniti gde je bio i šta je radio i kad se okrene iza sebe da samo vidi? 31:44 i ništa drugo, otprilike. A ova izgradnja stanova tim ljudima daje satisfakciju za sve ono što su prošli, sebe davali za bezbednost države. Verujte da me ta vest, sa još par odluka o nabavci naoružanja i opreme, najviše obradovala u poslednje vreme. Da, jednostavno, ljudi reše stambeno pitanje.