DEJTON 2 - VREME JE ZA NOVO PREKRAJANJE GRANICA NA BALKANU

Nova međunarodna konferencija po ugledu na mirovne pregovore iz 1991. i Dejton iz 1995, koja bi po predlogu austrijskog diplomate Volfganga Petriča trebalo da reši kosovsko pitanje i ostale sporove na Balkanu, prema mišljenju sagovornika „Ekspresa“, samo bi otvorila novu krizu. Da li bi nam novi Dejton osigurao trajniji mir i zašto u tome nije uspeo prvi Dejtonski sporazum?

Lord Karington, engleski aristokrata sa zavidnom diplomatskom biografijom, dobio je zadatak da otvori Međunarodnu mirovnu konferenciju o Jugoslaviji u Hagu. Odmah je od predsednika Saveta ministara spoljnih poslova Evropske zajednice Hansa van de Bruka dobio i jasne smernice da pokuša da postigne sveobuhvatno mirovno rešenje u roku od samo dva meseca. Prvu sednicu Konferencije o Jugoslaviji sazvao je 7. septembra 1991, neposredno nakon što je osnovana petočlana međunarodna Arbitražna komisija, poznatija kao Badinterova komisija. Ista ona koja je procenila da se SFRJ raspala, dok su za državne granice novonastalih zemalja uzete granice između bivših federativnih jedinica - koje se silom ne mogu menjati. Upravo ova odluka pružila je pravnu podlogu za priznanje nezavisnosti republika, dok je samo cepanje po avnojevskim granicama faktički značilo da su i pokrajine posmatrali kao suštinski federalne jedinice.
Problemi su, kao što je i očekivano za Balkan, iskrsli odmah. Karingtonu je od starta bilo jasno da će biti neophodno posredovanje između Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, budući da su obojica imali jasnu viziju podele BiH. I to: srpski deo Srbiji, hrvatski Hrvatima. Muslimanima - ništa. Lord koji je na prvi pogled delovao nezainteresovano i rastrzano između privatnog biznisa i angažmana u Hagu, insistirao je na tome da sve jugoslovenske republike dobiju nezavisnost i to bez menjanja granica. Milošević je, očekivano, odbio Karingtonov „a la carte“ plan.

Rezultat - pregovori su propali, rat u Bosni i Hrvatskoj se razbuktao.
Sledeća međunarodna konferencija, na kojoj se ovoga puta razmatra prekid ratnih sukoba, održana je u gradiću Dejton, u američkoj državi Ohajo. Okolnosti su krvave, akteri isti: Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, uz posrednike Ričarda Holbruka i Kristofera Hila. Dejtonski sporazum o završetku rata u Bosni i Hrvatskoj i administrativnoj podeli BiH potpisan je u Parizu 14. decembra 1995. Tim dokumentom ne samo da je uspostavljen mir na ovim prostorima, već su i normalizovani odnosi među narodima. U vojnom aneksu tog sporazuma države su se obavezale na ograničenje naoružanja i smanjenje broja vojnika, sve to pod međunarodnim nadzorom.

Danas, 22 godine kasnije, u izvorni Dejton više ne veruju ni Hrvati, ni Bošnjaci. Na njega se, uprkos prvobitnom revoltu, danas pozivaju samo Srbi. Tek mnogo godina nakon dešavanja u Ohaju i sam lord Karington će, vidno razočaran, priznati da Evropa nije na vreme shvatila kako Jugoslavije nema, da je prerano priznala Bosnu, Sloveniju i Hrvatsku...

U tim i takvim okolnostima ipak je neko iz mase doviknuo: dajte Dejton 2! To je prvo krajem prošle godine učinio američki kongresmen države Ohajo Majkl Tarner, a pre nekoliko dana i austrijski diplomata, bivši predstavnik međunarodne zajednice u BiH i nekadašnji specijalni izaslanik za Kosovo Volfgang Petrič. On je, međutim, fokus novog dejtonskog formata zamislio kao rešenje pregovora Beograda i Prištine, ali i svih drugih spornih balkanskih pitanja.
- U svetlu predstojećeg referenduma u Makedoniji i moguće bliske odluke u procesu dijaloga Beograd-Priština, predlažem da se pripremi obavezujući dokument kako bi se stavila tačka na sve buduće granične sporove, uključujući pitanje Bosne. I dalje postoji nekoliko manjih razmirica između zemalja naslednica bivše Jugoslavije koje treba rešiti. Čak i države članice EU, Hrvatska i Slovenija, imaju svoje „jadransko pitanje“. Stoga, bila bi to odlična prilika da se zatvore sva ova otvorena pitanja i okončaju sve revizionističke fantazije. Zašto? Jer se geopolitička situacija na Balkanu brzo menja, i to ne u korist evropskog Balkana - izjavio je Petrič za list „Danas“ i predložio da bi u rešavanje problema Kosova trebalo uključiti i Rusiju, kako bi se jednom za svagda raščistila postjugoslovenska situacija i fokus prešao na vitalna politička i ekonomska pitanja i budućnost EU:
- Zaista, postoji opasnost od zamrznutog konflikta na Kosovu. To bi bilo u interesu pojedinih političkih aktera - i domaćih i međunarodnih - da nastave da destabilizuju region.
Iskopavanje sekira Kao i svako pominjanje Dejtona, ovo je izazvalo burne reakcije. Od toga ko bi, šta i kome u tom slučaju trebalo da ponudi i na koliko da pristane, pa sve do najvažnijeg pitanja - da li nam je nakon koncepta Badinterove komisije, koji je de fakto podelio SFRJ, a odmah potom i Dejtona koji je okončao rat, pa Rambujea, danas potrebna najnovija konferencija na kojoj ćemo preoblikovati Balkan? I to ponovo pod patronatom te iste međunarodne zajednice. Osim toga, veliko je pitanje i da li bi neki novi Dejton uopšte imao kapacitet da mir na ovim prostorima učini dugotrajnijim, barem kao onaj od 34 godine koliko je osigurao Berlinski kongres.
Nije sigurno da li je takav kapacitet uopšte moguće očekivati od Dejtona 2, budući da onaj prvi, i dalje aktuelni, pojedinci i danas opisuju kao „stalno odgođeni rat“. S druge strane, pitanje je da li bismo do prekida rata i sukoba mogli da dođemo da nas nisu „postrojili“ predstavnici međunarodne zajednice, isti oni za koje se i smatra da su na Balkan bacili prvu žišku. Začarani krug?
Analitičar Dragomir Anđelković kaže da u istoriji ništa nije trajno, pa tako ni mir.
- Na svakih 50 ili 60 godina karte se promene. Ništa nije potrajalo kad je reč o geopolitici Evrope. U drugim delovima sveta je nešto drugačija situacija. Pričamo o rešenju za naredni period, a ne o nekakvom večnom rešenju, jer toga u politici nema kaže Anđelković.
Da je Dejton iz ugla međunarodne zajednice bio samo delimično rešenje „srpskog pitanja“, ukazuje i to što je ostatak, onaj južniji kosovski, „rešen“ 1999. I to ponovo jednom mirovnom konferencijom u Rambujeu kod Pariza, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča. Sled događaja je jednostavan i slikovit: bezuspešni pregovori - krah konferencije - bombardovanje SR Jugoslavije - Kumanovski sporazum. Kao nešto već viđeno...

Za sve to, ako je suditi po svedočanstvu karijernog diplomate i, kako se sam predstavlja, bivšeg političkog savetnika šefa delegacije u Dejtonu Slobodana Miloševića, Nebojše Vujovića, u njegovoj knjizi „Poslednji let iz Dejtona“, Amerikanci su odmah imali sasvim drugačiji plan. Naime, Vujović u svojoj knjizi tvrdi da su Amerikanci već tada Dejton pokušali da iskoriste za bez mešanja izvana - smatra Filipović.
Poruka održanja statusa kvo u nepostojanju boljeg rešenja dolazi i iz Zagreba. Bivša ministarka hrvatskog pravosuđa i nekadašnja savetnica Franje Tuđmana Vesna Škare Ožbolt za „Ekspres“ kaže da ona „kao osvedočeni mirotvorac uvek preferira razgovore i pregovore“.
- Međutim, u ovoj situaciji ne bih spajala kruške i jabuke. Predlozi u kojima se stvara neki balkanski lonac se ne završavaju dobro. Bosna ima toliko problema da sumnjam da bi sve temeljno mogla da reši jedna konferencija, a gde je sve ostalo. To bi više bio poligon za otvaranje novih problema, nego za rešenja. Bosna praktično ne funkcioniše u svom punom elementu. Međunarodna zajednica je tu u neku ruku garant održivog mira, a u drugu ruku koči razvoj demokratije. Mi smo prerasli ovaj Dejton, u to sam uverena. Ali ako nema boljih rešenja, onda je i postojeće dobro. Evolucija je jedino prihvatljivo rešenje za Bosnu. Ne revolucija - kaže Škare Ožbolt, sa kojom se slaže i profesor FPN u Prištini Nedžmedin Spahiu ističući da je Kosovo problem za sebe.
Crno da bolje ne može
Međutim, stvari se mogu sagledati iz jednog potpuno drugačijeg ugla. Ukoliko se svi, a pod tim podrazumevamo i Beograd i Sarajevo i Zagreb i Prištinu, slažu u oceni da je Dejton 2 duboko pogrešna ideja, možda onda to i Marković, stranci u sve uđu nepripremljeni i tako samo postave poligon za novu improvizaciju.
U tome se slaže i bivši šef srpske diplomatije Vladislav Jovanović. On ističe da se kroz istoriju stalno provlačila situacija da se velike sile sastanu i odlučuju o važnim pitanjima koja su visila u vazduhu.
- Bilo bi moguće da pozovemo sile da prekinu zakulisne radnje, samo uz uslov da na tom Dejtonu 2 budu u podjednakoj ravnoteži zastupljene i zapadne i istočne snage. Ako hoće da stave definitivno tačku na pitanja Balkana koje traje 200 godina, moraju da uzmu u obzir podjednako interes svih aktera, i Srbije i Bosne i Kosova, pa i Hrvatske. Trebalo bi izdejstvovati da se za Srbiju reše dva glavna pitanja, Kosovo i Republika Srpska. Pitanje je, međutim, da li je to realno, s obzirom na to da je Zapad u žurbi da se otklone sporne tačke na Balkanu kako bi suštinski eliminisali ruski uticaj. Oni su žurili i onda kad je osnovana Badinterova komisija, jer su stvarali formu po kojoj će se raskrojiti SSSR. Nisu znali da će Sovjetski Savez sam tako brzo pasti. Odlučili su još uoči Titove smrti da rastave Jugoslaviju posle njega, i to su radili na brzinu. U ovom slučaju oni imaju problem sa nezadovoljstvom Srbije, jer su svi apetiti zadovoljeni osim naših. Trajnog mira ne može da bude ako se ne povedu računi i o našim interesima. Ono što je problem sa Dejtonom 2 je u tome što bi on mogao rešavanje šireg balkanskog problema, što naravno uključuje i kosovsko pitanje. To je navodno i predloženo Miloševiću, koji je ovakav predlog ljutito odbacio. Iako Vujović indirektno zaključuje da je ovo bila jedna od propuštenih prilika Srbije za povoljnije rešavanje Kosova, danas pak smatra da je predlog o Dejtonu 2 - „mission impossible“.
Bilo kako bilo, Kosovo je i dalje problem o kojem se pregovara pod medijatorstvom Brisela, gde se očigledno i dalje preispituje to „srpsko pitanje“ ili „srpski interes“, zavisno od ugla posmatranja.

Čekati pravi trenutak
Možda upravo zato Anđelković kaže da nijedno rešenje neće biti dovoljno trajno ukoliko se taj srpski interes ne zadovolji.
- Možda je bolje onda da ništa danas ne prihvatamo, pa da za pet ili deset godina, kada Kina i Rusija budu u još jačoj poziciji, a Amerika oslabi, tražimo svoje. U svakom slučaju, ako su velike sile zaista spremne da se ne mešaju u pregovore, a ne da tajno ohrabruju Albance, onda je to u redu. To da li je model međunarodne konferencije prevaziđen ili ne, zavisi isključivo od stava velikih sila. Ako one imaju kapacitet da se dogovore o rešenju, onda institut međunarodne konferencije nije prevaziđen. Konferencija je dobro rešenje, ali ipak nerealno u ovom trenutku zaoštrene situacije na međunarodnoj sceni. Takva ideja bi bila ostvariva jedino ukoliko bi Rusi i Amerikanci resetovali odnose. Ako pričamo o Dejtonu 2, tema bi morala da bude i samoopredeljenje Srpske - objašnjava Anđelković.

Upravo zaključujući na osnovu prethodnog iskustva sa međunarodnih konferencija i polovičnim rešenjima, za koje nam opet treba neki noviji format pod palicom Zapada i Istoka, sagovornici „Ekspresa“, bez obzira na to da li im je adresa prebivališta u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu ili Prištini, slažu se u jednom - Dejton 2 samo bi produbio balkansku krizu. To znači da bi, ako se prati dosadašnji sled istorije, redosled bio sledeći: međunarodna konferencija, iscrtavanje Balkana, nove podele, sukobi, pa opet neka nova mirovna konferencija. Dok je bivši ministar spoljnih poslova RS i učesnik u mirovnih pregovora u Dejtonu Aleksa Buha kratko i doslovce izjavio da je Petričev plan „vrlo atraktivan“, ali da on ne želi da istupa u javnosti da ne bi kvario svoju biografiju, nekadašnja predsednica RS Biljana Plavšić za „Ekspres“ ističe da je Petričev plan - preširok i opasan.
- To je kao da nas uvlače u neke nove katakombe, iz kojih mi, na osnovu iskustva i poznajući te takozvane medijatore, ne možemo ništa pozitivno očekivati. Na tom dugom putu, kroz te katakombe, mi možemo samo da izgubimo. Vrlo sam nepoverljiva od trenutka kada je počelo da se govori o Dejtonu 2. Na osnovu iskustva mislim da bismo mogli samo da izvučemo deblji kraj. Posebno kada su u pitanju RS i Kosovo, ali i interes celokupnog srpskog naroda. Bez obzira na to da li se u to uključuje i Rusija. U takvim zahvatima uvek najviše strada periferija nacije, tamo gde je nacija najjača. A to je Republika Srpska, a imali smo i Srpsku Krajinu. E to je bio čist gubitak. Ali iz svega toga treba izvući neko iskustvo. Mislim da nije dobro da se Srbi upuštaju u tako nešto. Ja se makar u to ne bih upuštala - kaže Plavšićeva.

Opširnije o samom tekstu možete pročitati u novom broju Ekspresa koji izlazi u petak.