ĐEKNA ĆE ŽIVNUTI, A KAD ĆE, NE ZNA SE

ĐEKNA ĆE ŽIVNUTI, A KAD ĆE, NE ZNA SE


Sagovornici „Ekspresa“ navode da za sada nema izgleda da će nepriznata Crnogorska crkva dobiti autokefalnost od Vaseljenske patrijaršije, prvenstveno zbog toga što to nije trenutno interes velikih sila, a ne samo zbog crkvenih pravoslavnih kanona koji su davno pogaženi

Predsednik Ukrajine Petro Porošenko i predsednik Crne Gore Milo Đukanović shvatili su da bez samostalne crkve nema ni suverene države. Zapravo, oni su pošli utabanom stazom kojom je pre osam vekova krenuo Rastko Nemanjić. Najslavniji od Nemanjića ostvario je cilj i postao svetac. Porošenko je pogodio cilj, ali je proma­ šio suštinu. Vaseljenska patrijaršija je dala autokefalnost Ukrajinskoj crkvi, ali je otvorila novu liniju fronta unutar zemlje koja leluja između rata i neizvesne sudbine. Poro­ šenko je razbio unikatnu viševekovnu dragocenost i prosuo je na tlo koje rađa nepredvidive plodove.

Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, darovitiji je političar od ukrajinskog kolege. On kaže da se ne odriče namere da nepriznata Crnogorska pravoslavna crkva dobije autokefalnost, priprema zasigurno teren za tu akciju, ne žuri. Dakle, osnovno i najznačajnije versko pitanje na ovim prostorima je – hoće li Vaseljenska patrijaršija dati tomos (dekret) o autokefalnosti nepriznatoj Crnogorskoj crkvi, kao što je to bio slučaj sa Ukrajinskom crkvom, kojim se principima, kanonskim ili nekim bezbožničkim, rukovodi vaseljenski patrijarh i koliko to ko­ šta ako se Božja vera pretvorila u zlatnik?

O vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju u beogradskim crkvenim i intelektualnim krugovima pričaju kao srebroljupcu, što opet nije nikakav dokaz da je to zaista tako, ali isti ti izvori, uz neke diplomatske, kažu da je autokefalnost Ukrajinske crkve koštala nekoliko desetina miliona dolara? Ali sasvim je jasno da ovaj najve­ći raskol u pravoslavnoj crkvi od njenog osnivanja ima prvenstveno velikosvetsku politič­ku potku. O tome rečito svedo­ či javna činjenica da je Filaret Denisenko, mitropolit doskora nepriznate Ukrajinske pravoslavne crkve, pošto je vaseljensko blagopomazanje bilo sasvim izvesno, odlikovao bivšeg zamenika direktora CIA Džeka Dejvona Ordenom Svetog Andreja Prvozvanog, zbog, kako je rekao, „pomoći u stvaranju jedinstvene crkve“.

Ovaj otvoreni pokor ukrajinskog sveštenstva i visokorangiranih oficira CIA sasvim jasno govori da su u ukrajinskoj igri (da li samo u ukrajinskoj?) CIA i Vaseljenska patrijaršija jednojajčana politička ćelija, čije je delovanje zapravo zavera da se uru­ši jedinstvo pravoslavlja i zna­čaj Moskve. Jer posle primanja tomosa novoinaugurisane Ukrajinske pravoslavne crkve, Petro Porošenko je rekao da „ovaj čin nije samo pitanje autokefalnosti Crkve, nego i nacionalne bezbednosti“… Posle je uzviknuo: „Pao je Treći Rim“, kako su posle Velike šizme i pada Konstantinopolja 1453. nazvali Moskvu, kao centar pravoslavlja.

O ulozi Zapada u tome govori i vest koja je odjeknula krajem godine i proširila se po pravoslavnom svetu, a koja ka­že da su SAD ekumenskom patrijarhu Vartolomeju dale 25 miliona dolara za podsticanje stvaranja Pravoslavne crkve u Ukrajini. Čini se da ruka Stejt departmenta u ovom prljavom poslu nije držala samo štap, već i šargarepu. Naime, neimenovani izvori iz Grčke arhiepiskopije u Njujorku u zapadnim medijima saopštili su da su SAD uplatile 25 miliona dolara Carigradu kako bi se potaknuo patrijarh Vartolomej da krene prema Ukrajini. Izvor za taj poverljivi izveštaj nije bio upoznat sa ranijim medijskim izveštajima da je isti iznos 25 miliona dolara – Vartolomeju stigao i od Petra Porošenka u cilju stvaranja nezavisne Ukrajinske crkve.

Naime, uoči Porošenkove posete Istanbulu u aprilu pro­šle godine, nekoliko bogatih ljudi u Ukrajini dalo je doprinos da se ubrza taj proces. Prikupljeno je oko 25 miliona dolara. Trebalo je da se dodele vaseljenskom patrijarhu na ceremoniji prilikom izdavanja tomosa autokefalnosti. Međutim, prema svedočenju ljudi bliskih ukrajinskom predsedniku, Porošenko je predao samo 10 miliona dolara, što je Vartolomeja prilično razljutilo. Međutim, jasno je da se ta stvar u međuvremenu regulisala. Nije isključeno da su ti iznosi, budući identični, u stvari jedan isti, ali nije nemoguće ni da se radi o 50 miliona dolara koji su se slili u vaseljensku kasu.

Crkva u raljama političkih ambicija

Rado bi tim putem krenuo i crnogorski predsednik Milo Đukanović, koji već deceniju postojano kano klisurina radi na zaokruživanju nacionalnog identiteta. On je i pred Novu godinu upozorio tamošnju javnost da zbog destruktivne uloge Srpske pravoslavne crkve prema Crnoj Gori treba raditi na autokefalnosti Crnogorske crkve  SPC vrlo istrajno podriva crnogorsku nezavisnost. Smatram da treba utemeljeno nastaviti posao na obnovi autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve i država će se time baviti i ima odgovornost za to – poručio je Đukanović.

Međutim, šta to tačno znači, postoji li određena strategija ili novac opredeljen za te ciljeve, iz kabineta predsednika Đukanovića nismo uspeli da dobijemo odgovor do zaključenja ovog broja.

Govoreći o odnosu sa mitropolitom Amfilohijem, dodao je da nije zaboravio da je Amfilohije u vreme referenduma o nezavisnosti 2006, uprkos potpuno različitim stavovima, odigrao konstruktivnu ulogu i doprineo da se jedno važno pitanje reši na miran način.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije nije mnogo čekao i nekoliko dana kasnije tokom liturgije u Đenovićima preporučio mu je da se prvo krsti i postane član Crkve Božije, da bi mogao da govori o Crkvi, a ne samo da bude nosilac bezbožne bratoubilač­ke ideologije. Prema njegovim rečima, sramno je to što predstavnici države Crne Gore pokušavaju da nametnu narodu Božjem, Crkvi Božjoj, sektu koja je nepostojeća u istoriji.

Opširniji tekst o tome da li postoji šansa da Crnogorska crkva dobiti autokefalnost od Vaseljenske patrijaršije pročitajte u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar