DRUGA STRANA: Maratonci

 Šesnaest godina od Đinđićevog ubistva, neki, između ostalog i oni koji su svesno ili nesvesno učestvovali u uništavanju Demokratske stranke koju je on deset godina stvarao, ponovo bi da stanu pod jedan krov

Žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti.

Ove bi reči iz testamenta Kovačevićevog „maratonca" Pantelije Topalovića verovatno izgovorio Zoran Đinđić da je danas u prilici da se obrati povodom ideje o novom ujedinjenju Demokratske stranke.

Šesnaest godina od Đinđićevog ubistva, neki, između ostalog i oni koji su svesno ili nesvesno učestvovali u uništavanju Demokratske stranke koju je on deset godina stvarao, ponovo bi da stanu pod jedan krov.

Pitanje za njih, koje bi im verovatno i sam Đinđić danas postavio, jeste: a zašto ste se uopšte cepali?

Nova ideja o ujedinjenju razjedinjenih ostataka nekada velike Demokratske stranke nije uopšte nova. Boris Tadić je o tome razgovarao s Bojanom Pajtićem još 2016. Podgrejao je Tadić tu priču i pre godinu dana.

Oba puta bez rezultata. Tek sad, iz trećeg pokušaja, ta se ideja donekle primila. Za početak, Glavni odbor stranke koja još nosi ime Demokratska usvojio je inicijativu za pokretanje procesa ujedinjenja i stvaranja velikog DS-a.
U priči o ujedinjenju, osim samog DS-a, na čijem je čelu sada Zoran Lutovac, figuriraju i Tadićeva Socijaldemokratska stranka i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Dušana Petrovića.

Od bivših demokrata još se jedino nekadašnji potpredsednik stranke i premijer posle Đinđićevog ubistva Zoran Živković pominje kao mogući povratnik, iako je sam prilično suzdržan.

Nekada bitni igrači u DS-u Čedomir Jovanović, Vuk Jeremić, Borko Stefanović i Dragan Đilas nisu deo te priče.

Da trenutno rascepkanoj i usitnjenoj opoziciji treba jedna jaka, stožerna stranka, nije nikakva novost. To je stanje koje traje već sedam godina.

Mogu li, međutim, ljudi koji su i sami dobrim delom krivi za to što opoziciona scena izgleda kao dečja slagalica tu stvar da isprave? Sa čim i s kim bi ta nova, da tako kažemo, po drugi put obnovljena stranka izašla pred birače? Koji bi bio njen program?

Na kraju, da li su ljudi koji su vodili DS u godinama kada je njegova snaga opadala uprkos učešću u vlasti spremni da se izmaknu i prostor otvore nekim drugim osobama bez toliko političkog putera na glavi? Drugim rečima, na koji način bi ubedili razočarane birače demokrata da je to što sada rade taj drugi film?

Ključno je, dakle, hoće li ti bivši glasači DS-a razumeti ovo ujedinjenje i šta će ono doneti. Kako će oni koji su na izborima ranije zaokruživali „žute" shvatiti to što se, na primer, Tadić vraća u stranku iz koje je pobegao samo nekoliko nedelja pre izbora, čime je prepolovio broj glasova koje je DS osvojio na biralištima 2014. godine?
Ujedinjenje može psihološki da utiče na to da deo birača glasa za tu stranku jer je ona nekada bila jaka. Mora se, međutim, imati u vidu da DS u koaliciji s još dve stranke nije prešao cenzus na beogradskim izborima.

Kako god, ako do ovog ujedinjenja dođe, biće to tek drugi put za 30 godina od obnove stranke da su razdvojeni delovi demokrata ponovo sjedinjeni. Prethodno se to dogodilo s povratkom Dragoljuba Mićunovića i njegovog Demokratskog centra 2003. godine.

Pitanje je da li će ono označiti i kraj procesa koji analitičar Cvijetin Milivojević krsti kao „množenje deobom", gde nakon raskola u DS-u deo članova izlazi iz njega i pravi novu stranku.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.