EKSKLUZIVNO, ALEKSANDAR VUČIĆ: Rad i rezultati i Tačka.

Odmah da razjasnimo. Ovo uopšte nije trebalo da bude intervju. Prosto, jedan sasvim privatni razgovor postao je dovoljno dug i krenuo u određenom smeru, te smo se odlučili da sve to zabeležimo, stavimo u odgovarajuću formu i objavimo. A pričali smo o nekim ključnim rečima.

Sve zajedno, aktuelnosti su u ovom razgovoru - tek incident, pošto smo tražili nešto drugo. I ako i vi to otkrijete - suštinu, onda sve ovo ima smisla.

Da ne dužimo. Evo:

Strahovi.Tvoji lični i oni zbog kojih se trese čitav svet.
- Nemam lične. Zamenio sam ih za ono što se zove odgovornost. Iz prostog razloga što je strah nerešiv, samim tim što je iracionalan, čak i kada je realan. Odgovornost te tera da radiš, da nalaziš rešenja, da realnost posmatraš racionalno, kao nešto što je dato i što ti, svojim angažmanom, možda možeš bar donekle da promeniš. Uostalom, doći na čelo zemlje koja je pred bankrotom, beznadežno podeljena, utopljena u loše navike, ophrvana mitovima, pogrešno shvaćena, bez prijatelja... šta bi bilo ako se tada samo uplašiš, što uopšte nije nemoguće, naročito ako imaš bar zrno soli u glavi i sve to i vidiš i shvatiš? Strah te u toj situaciji onemogućava da uradiš bilo šta. Odgovornost te tera da delaš. Zato sam nju odabrao. I kada sam to uradio, dogodilo se još nešto. Problemi su prestali da budu problemi. Postali su izazovi. I sve je, samim tim, postalo mnogo zanimljivije. Isto je i sa strahovima koji, kako kažeš, tresu čitav svet. Nisu ništa drugo nego dokaz da je u jednom trenutku, i ne kod svih, nestalo odgovornosti. I sada, dok sve to gledam iz pozicije premijera jedne suštinski male zemlje, sa isto tako malim uticajem na svetske događaje i s veoma velikom opasnošću da, ukoliko ne bude istovremeno i svoja i pažljiva i obazriva, postane i sama njihova žrtva, vidim baš to. Da strah pobeđuje odgovornost. I to mi se ni najmanje ne sviđa. Zato što strah podrazumeva i zastrašujuće reakcije. I političke i svake druge. On, na kraju, onemogućava onu elementarnu ostvarenost svakog od nas, koja nas tera u napredak. Zato je strašan. I zato i svet danas tako često izgleda kao strašno mesto, bez nade. No, ako smo odgovorni i to ćemo prihvatiti kao još samo jednu činjenicu na koju treba da računamo, da se u skladu s njom ponašamo i da je menjamo tamo gde možemo da je menjamo, ovde, kod nas. Zato što najgore što može da nam se desi jeste da ponovo, kao što smo to toliko puta radili, u svetu počnemo da tražimo izgovor. I zato ja volim da kažem - svet je takav kakav jeste. A kakvi smo mi?

Napredak.Koliko je moguć u zemlji koja je pismena 150 godina, od čega je polovinu provela u nacionalromantičarskoj, a pola u socijalističkoj polupismenosti?
- Sve i da jeste baš tako kako kažeš, a ne mogu da se složim do kraja, zbog Crnjanskog, Andrića, Pekića i svih drugih koji možda jesu bili manjina, ali dovoljno velika i za mnogo veće zemlje i narode, dakle ako krenemo od toga da smo baš svi takvi, postavlja se pitanje šta da radimo. Da odustanemo od napretka zato što smo naučili slova pre vek i po? Nikola Tesla se rodio u Smiljanu u Lici, a može li iko da zamisli kakva je to u devetnaestom veku zabit bila, i da li je bila teška, zatucana i nepismena, pa je uspeo da postane Nikola Tesla. Drugim rečima, nema opravdanja i nema izgovora ako ne napredujemo, ni lično, ni kao država. Pogotovo što se isključivo u napretku, po meni, krije tajna i za sve naše sumanute podele. Zato što napredak postavlja prava pitanja i daje prave odgovore. On pita - šta je uradio Nikola Tesla, a ne da li je bio monarhista, republikanac, narodnjak ili demokrata. Te podatke niti ko pamti niti koga interesuju. A za naizmeničnu struju svi znaju. I to je glavni rezultat svakog napredovanja, i državnog i ličnog. Ono ti daje autoritet koji se ne zasniva na tome za šta si, nego na tome šta si uradio. I kad svako od nas otkrije svoju "naizmeničnu struju", postigne nešto, bar lično veliko, više podele od kojih danas živimo neće biti važne niti će se ljudi njima baviti. I zvuči možda utopistički, to da svako nešto postigne, ali ako nam to bude cilj onda nam se svima i povećavaju izgledi. To ti je kao sa onim istraživanjem o kojem sam negde čitao. Pokazalo je da je mnogo veći broj milionera među onima koji su sanjali da budu milioneri nego među onima koji o tome nikada nisu sanjali. I razlika je ogromna. Tako je i sa ovim. Napredak je opredeljenje, san, želja, htenje i vezan je isključivo za naš trud i za naš napor, a ne za našu istoriju. Zato i verujem u napredak ove zemlje. Zato što je pokazala da ga želi. I isključivo tako i čitam rezultate izbora. I iz te želje izvlačim i zadatke koji su preda mnom. I odgovornost za taj napredak.

Racionalizam.Srbija sve zna, ali nikako to da primeni. Da li će ikada ili ćemo ostati nesposobne sveznalice?
- Znaš šta, ja nemam pravo, ne dozvoljava mi to ni pozicija, a ni činjenica da sam političar i da samim tim ne mogu da krivim glasače, ni tuđe ni svoje, nemam dakle pravo da stvari generalizujem i da tvrdim da je to o čemu pričaš - opšte stanje. Ne mogu sve da objasnim, kao neki, palankom, lošim mentalitetom ili kao oni drugi nesrećnom sudbinom i zaverama. Zadatak mi je da imam rešenje za svako otvoreno pitanje, šta god da je njegov uzrok. S druge strane, naravno da primećujem tu našu boljku i to odsustvo pravilnog čitanja. Čak i onoga za šta se neko, kao, zalaže. Tako i kada govorimo o racionalizmu ovde se upravo racionalisti bune protiv svake promene, a promene kao posledica stalnog učenja i primene novog znanja jesu jedna od glavnih karakteristika racionalizma. U palanci, o kojoj govori Radomir Konstantinović, promene su nedozvoljene i sve mora da ostane i u mestu i na svom mestu. Nema racionalizma u palanci, kao što danas nema nikakvog objašnjenja za to što se oni koji toliko citiraju Konstantinovića strašno uzbune kada se samo i pomisli da se neko ili nešto promenio, to jest promenilo. A šta radimo, ako se ne menjamo? I ako ne grešimo i ne popravljamo greške, ako ne učimo, ne otkrivamo, jednom rečju - ne tražimo. Onda, naravno, ostajemo samo na onome što smo jednog trenutka prihvatili kao nepromenljivu, večnu istinu i počnemo da se zalažemo da niko ni slučajno ne pokuša da je promeni. I ako je nešto u osnovi toga što neki doživljavaju kao nekakav sukob mene sa delom onoga što se naziva elitom, a ja tvrdim da on to nije, onda je to upravo to. Ja hoću da menjam ovu zemlju. Oni je hoće samo onakvu kakvu su je nekada zamislili i kakvu su je nekada vodili, kada im je istorija pružila tu priliku. Ja hoću racionalizam, stalno ispravljanje, u hodu, nova znanja, novu primenu i novu kritiku, zasnovanu upravo na svemu tome. Oni, pak, hoće da se vrati nešto što je prošlo i da zauvek ostane nepromenjeno. I razumem ih, bilo im je tada mnogo dobro. Ali ne razumem da nemaju hrabrosti da probaju bar sebe da promene. Da počnu ne da citiraju Konstantinovića, nego da ga žive. Ja to u šta verujem, u racionalizam, u nešto što je deo protestantske etike, Lutera i Vebera, primenjujem. I menjam se, svakog dana. I pokušavam da menjam ovu zemlju, takođe svakog dana. I jedino što, kada baš hoću da budem ciničan, pomislim kako jedino njih ne treba ni da pokušavam da ubedim da se menjaju. Ovakvi kakvi su nikada mi stvarno neće smetati. Ni Srbiji. Smetaće sebi.

Rešenja. Neki put izgleda, kada govoriš o rastu, investicijama, saradnji u regionu, neophodnosti pregovora sa Kosovom, kao da si ti jedini čovek koji razume šta je ovoj zemlji potrebno. To naravno ovde odmah nazovu prosvećenim apsolutizmom. Kako u takvoj situaciji, u podeljenoj zemlji, napraviti tim? Koji razumeš i koji će tebe da razume? Da li je uopšte moguće?
- Nisam više student, a i kada sam bio nisam bio revolucionarni student nego student štreber, tako da sada ne mogu da se pozovem na onu šezdesetosmašku parolu "budite realni, tražite nemoguće". Mada, moram da priznam da mi neki put dođe. Ne da to vičem, nego da imam iza sebe tu vrstu energije, taj zanos i tu veru. Kad pogledaš istoriju, sasvim ti je jasno da vera zaista pomera planine. I da nema velikih poduhvata ni velikih promena bez dovoljnog broja ljudi koji u to veruju. To je bio još jedan od razloga za izbore, pored onog prvog. Da proverim veru. I sada, kada se okrenem, mogu mirno da kažem: "Da, ljudi u ovoj zemlji veruju u to što radim." A sada ću da vidim i koliko su spremni, a ja verujem da jesu, da stanu iza svega toga, da daju tu energiju i taj zanos. To je, na kraju, i cela priča o borbenoj vladi. Neće je biti ako nam narod nije borben. I ako svako ne ugradi deo sebe u tu zajedničku borbu i zajednički cilj. Hoćemo Srbiju kao evropsku, uređenu, ekonomski jaku zemlju. Super. Ali koliko ćemo i šta da uradimo da ona to i bude? Hoćemo li da pristanemo da se menjamo? Da napredujemo, svako od nas. Da učimo, usavršavamo se? Da radimo mnogo više i mnogo bolje? To me brine, da li ćemo to moći, a ne patke i priče o cenzuri. To su sitnice, i to dobre jer govore o demokratskom potencijalu čitave zemlje, ali su, ipak, sitnice. Krupna stvar je, za mene, kada vidim prilog o tome kako neki tamo EU fond hoće da da pare za naše poljoprivrednike, ali pod uslovom da odu na određene kurseve, a onda gomila njih kaže: "Ma šta će to meni, ja to sve znam, nek mi samo daju pare pa će da vide." Šta će, brate, da vide? I ko? Oni koji imaju toliko puta veće prinose od nas, zahvaljući znanju i tehnologijama, i koji sada hoće to znanje da nam prenesu? Da nas usavrše, pomognu nam, upute nas. Ne da nam poklone ribu, nego da nas nauče da pecamo. I mi, koji smo spremni da sve to odbacimo, zato što kao sve znamo?! To je naš najveći problem i najviše me plaši. I to i jeste razlog zbog kojeg se toliko bavim timom koji treba da sastavim. Prosto rečeno, neću one koji neće da priznaju da ne znaju sve i da moraju dobro da se pomuče da bi naučili. Neću mediokritete. Neću lenje bube, sveznalice, lezileboviće. Zato što znam da samo pravi tim može da mi pomogne da oživim tu energiju i veru koja je glasala, da je pokrenem i dobijem od nje onaj zanos, da ga Srbija dobije, koji je potreban da bi se ona promenila, nepovratno. I da bi nastavila da se menja.
Podrška.Kolike su šanse da jednog dana kažeš: "Baš me briga za podršku. Premijer mora da uradi ono što premijer mora da uradi. A vi radite šta god hoćete." I da li upravo ta rečenica rešava i pitanje buduće vlade?
- Ne. Zato što sam i dobio podršku da uradim sve ono što kao premijer moram da uradim. Dakle, ja je imam. I za buduću vladu i za svaku stavku i iz plana koji sam ranije predstavio Srbiji, i iz ovog koji sada pravim. Nemam ja, prema tome, problem s podrškom, pogotovo što mi podrška onih koji celu priču svode na šizofrenu verziju one dečje igrice sa cvetom - ono, voli me, ne voli me, samo sada u njihovoj interpretaciji kao: volim ga, ne volim ga - e pa ta podrška mi nije ni potrebna. Slobodno neka oni kidaju svoj cvetić i zaključe da me ne vole, ništa im neću zameriti. Za mene je, uostalom, politika pitanje rezultata, a ne ljubavi i mržnje. I nije mi bitno da li nekoga volim ili ne volim, nego da li je u stanju nešto da uradi ili ne. Zato što rezultat ne volim samo ja. Svi ga vole.
I još važnije, svima je potreban. Tako da, ako govorimo o rečenici koja rešava pitanje sledeće vlade, ona neće imati nikakvih zareza niti stilskih figura, navodnika, pogotovo ne prideva. Biće kratka i prosta. Dve reči i jedan veznik. Rad i rezultat. I tačka.

Strahovi - zamenio sam ih za ono što se zove odgovornost

Afere.Neki put izgleda da ti apsolutno odgovara da se sve završe napadom na tebe. Zašto? Ne veruješ da tvoji saradnici mogu sami da se izbore ili suština svakog slučaja jeste to - Vučić je kriv za sve?
- Pitanje poverenja u politici ne postoji osim u glavama ne baš tako dobrih analitičara. Postoji samo pitanje odgovornosti. Zato što je ona i u ovom slučaju jedino rešenje. Ja, na primer, imam puno poverenje u Sinišu Malog. Ali nikada neću osporiti njegovu odgovornost ako se ustanovi da je odgovoran. Niti odgovornost bilo kog drugog. To je pitanje uređene države, sistema i osnovnih načela kojima se rukovodimo. Bez ikakve strasti i bez ikakvih predubeđenja, pa i onih o poverenju. Zato ono postoji kao kategorija, samo pre nego što izaberem saradnike jer tada razmišljam o tome da li verujem da su u stanju da rade i imaju rezultat. A kada ih postavim, ostane samo to pitanje - pitanje odgovornosti. I od njega nema skrivanja, niti ću ja dopustiti da se bilo ko sakrije. To oni koji me ne vole nikako da shvate i mislim da se tu krije razlog tog stalnog "kačenja s Vučićem". Ne izazivam ga ja nikada, bez obzira na to da li mi odgovara ili ne. Izazivaju ga isključivo oni u svojoj opsesivno-kompulsivnoj potrebi da pokažu da sam strašno loš i nesposobni da nauče jednu prostu stvar - ja nikada ne bežim, a pogotovo ne zbog eventualnih grešaka mojih saradnika. Zato što su oni, moji saradnici, pre svega meni odgovorni za svaku grešku koju naprave. I zato što ja insistiram na odgovornosti. Uostalom, slučaj Bate Gašića je najbolji primer za to. Odličan saradnik, sa mojim punim poverenjem, kada je pogrešio, odgovarao je. E sada, što protivnici time nisu zadovoljni, šta da im radim. Ionako nisam nikada ni imao nameru da njima udovoljavam. Baš kao što nisam nikada ni hteo da se s njima sukobljavam. Taj deo - sukob - u mojoj agendi ne postoji. E sad, što imam tu nezgodnu osobinu da se ne sklanjam kada do sukoba dođe, sasvim je druga priča.

Pritisak.Koji je veći? Unutrašnje nerazumevanje i kod svojih i kod tuđih ili spoljno podrazumevanje, i kod prijatelja i kod neprijatelja?
- Najveći je onaj, a nije sada vreme da pričam o svom ličnom, bez obzira na to što zna da skoči, koji je vezan za jednu osobinu koja ide uz svaku odgovornost, bilo kojim poslom da se baviš. Naime, ako hoćeš bilo šta ozbiljno da radiš moraš da se posvetiš svakom detalju, da se udubiš u svaku situaciju, problem, okolnosti, da sagledaš slučaj sa svih strana, da otkriješ uzroke, predvidiš posledice, proveravaš... To je najveći pritisak kojem sam sebe izlažem. Onaj koji te stalno opominje da li si sve uradio, da li si sve sagledao, da nisi negde pogrešio... Kada tome dodaš i da ne možeš nikad sve sam da radiš, pa kreneš da se brineš, proveravaš šta je i koliko uradio neko kome si poverio neki zadatak. To je pritisak. Ostali u politici ne postoje, osim ako na njih sam unapred ne pristaneš. A ja nisam pristao. Samim tim sam ih oslobođen, što neki put i nije ništa lakše jer stvara ponovo onaj pritisak koji ide s poslom - da sve dobro shvatiš, izračunaš, predvidiš poteze, i svoje i tuđe, nađeš adekvatna i pravovremena rešenja. No, što bi rekli, sve sam to sam izabrao. I zato i jesam ovde. Da se nosim s pritiscima. I ide mi. Bar zasad. I to znaju svi koji sa mnom imaju bilo kakvog posla. I ovde i u inostranstvu. Da sam ja izabrao pritisak s kojim se nosim i da, ako treba da bude još nekog, nema problema, biće. Ali ja ću njima da ga stvorim.
Svet.Postali smo vidljivi u njemu. Da li je to dobro? Postoji li iko nama naklonjen ili ne kome to odgovara? I da li je dovoljno to što Srbija danas rešava "domaće zadatke" i vidljiva je i zbog toga, da je ostave na miru? Kako, uopšte, to rešiti? Izgleda kao nemoguća misija.
- Svet, kao što sam rekao, može da bude sve, samo ne izgovor. I naravno da je dobro što smo vidljivi. I naravno da je odlično kada premijer Srbije može da ozbiljno razgovara sa Merkelovom, Olandom, Kerijem, Putinom. I kada oni poštuju to što on kaže. To smo, na kraju, i hteli. I ne kažem da nisu hteli i drugi, hteli su, naravno, ali smo mi uspeli da otkrijemo i kako to da ostvarimo. I to na onaj način koji odlikuje ozbiljne radnike. Krenuli smo od sebe, a ne od sveta. Od toga gde mi grešimo, a ne od toga gde svet greši. Od toga šta mi možemo i šta treba da uradimo, a ne od toga šta će Nemačka, Amerika, Rusija... Okrenuli smo se, samim tim, svojim obavezama. I ispunili ih. I okrenuli smo se raciju, koji nam je jasno rekao šta nam treba za ekonomski i svaki drugi napredak. Stabilnost, mir kod kuće i u regionu, partnerstvo sa Evropom, saradnja sa celim svetom... to je to čuveno racionalno rešenje koje toliko dugo niko nije hteo da primeni. Mi jesmo. Zato što verujemo u racio i primenjujemo ga. A to ne znači ništa drugo nego svest o tome da je danas, i da će tako biti i sutra, ogroman broj ljudi iz regiona, iz Prištine, iz Bosne, Hrvatske, u našem avionu koji leti za Njujork. Plaćaju kartu, troše novac kod nas, upoznaju nas, uspostavljaju odnose... Šta drugo? I šta je od toga važnije? Od uspostavljanja one vrste odnosa koja omogućava protok roba, ljudi, kapitala, to jest života. I koja omogućava, svakome od nas da se razvije, nauči, zaradi, ekonomski ojača. To je, na kraju, i pitanje slobode. Bedni nisu slobodni, kolika god da im je država. I pitanje patriotizma. On ne postoji bez realnog i jasnog rezultata za ljude, a jedini realni i jasni rezultat, za svakoga, i u Srbiji, i u Prištini, u Bosni... jeste ako je živ, siguran, zdrav i ako može da radi i od tog rada normalno da živi. Masovne grobnice, samim tim, nisu patriotizam. Svaka fabrika koju otvorimo - jeste. Prema tome, ako smo postali vidljivi zahvaljujući tome za šta se zalažemo i za šta ozbiljno radimo, bez puno praznih reči, poštujući i sebe i druge, slobodno mogu da tvrdim da to ne da nije loše, nego je jedna od najboljih stvari koje smo uradili. I nastavićemo. Kao što ćemo nastaviti da na isti način budemo vidljivi i u Srbiji. Da nam mera vidljivosti, i na to odmah pristajem, bude broj klozeta po školama, domovima zdravlja i bolnicama koje smo sredili. I broj radnih mesta koja smo otvorili. Broj kilometara koje smo izgradili. Na kraju, to je i mera naše pristojnosti. I pristojnosti Srbije. Zato što nisu reči, koliko god bile velike, te koje je određuju. Klozeti je određuju.

Nemačka. Nekako u ovo vreme, pre gotovo osam stotina godina, u Nišu je Stefan Nemanja dočekao Fridriha Barbarosu. Tražio je Barbarosinu pomoć protiv Vizantije i bio odbijen. Da li je to danas prestalo, da tražimo nemoguće? I da li je Nemačka jedina koja to isto nemoguće ne traži od nas? I koliko to zavisi od nas? To koliko neko traži.
- Mislim da je prošlo i više od osam stotina godina. A i mnogo više od toga koliko smo na nekoj vrsti raskrsnice, u stvari, glavnog puta, od istoka ka zapadu, i obratno. Kada se išlo na Jerusalim, išlo se ovuda. Posle, kada se išlo u drugom smeru, na Beč, išlo se ovuda. Ali nema tu više kukanja. Možda smo mogli da imamo i drugačiju istoriju, piše se i na tu temu danas, o alternativi, ali - nismo. Stefan Nemanja je, uostalom, napravio veliku stvar i stvorio državu koja je dugo imala ozbiljnu ulogu na Balkanu. Tražiti više od toga, od sopstvene istorije, jeste ono nemoguće o čemu pričamo. Veće pitanje je šta sa tom istorijom radimo. Od toga koliko je poštujemo, koliko znamo o njoj, do toga koliko smo od nje naučili. Između ostalog i o traženju. O tome da tražimo od nje, u njoj i od sebe, u sebi. Ali, za to nam je potrebno, između ostalog, i da priznamo da jako malo nas zna, na primer, da nabroji bar glavne ličnosti u lozi Nemanjića, da ovde u našem gradu jako malo njih zna nešto o Beogradu Despota Stefana ili da je na Rudniku bila velika dubrovačka kolonija i da je rudarstvo bilo toliko razvijeno da je isti taj Despot Stefan doneo Zakon o rupama (rudnicima)... I kad svakog leta govorim o potrebi da odmor provodimo u svojoj zemlji, mislim i na to. Na učenje, o sebi i svojoj istoriji. Na ono pravo znanje, ne na mitove, koje je potrebno da bismo normalno išli napred. Da bismo shvatili da nismo pali s neba, da je postojalo nešto i pre nas i da je to nešto naše, i nije uvek bilo ni crno ni loše. Sam taj Despot Stefan je fantastičan primer. I veza sa svetom, i kulture, i svega što je gradio, i trgovine, i načina na koji je čuvao svoju zemlju. I kada pričamo o traženju nemamo preči zadatak nego da naučimo da tražimo ovde, svaki dobar primer, svako napor koji smo uložili, svaku plemenitu osobinu koju smo imali. Ništa od toga,niko sigurno neće da nam da. I ili ćemo sami da imamo - snagu, volju, marljivost - ili zaista nemamo čemu da se nadamo. Čak ni tome da ćemo od drugih naučiti ono što treba da naučimo. I Nemačka je sjajan primer za to. Posle svega što joj se dogodilo, posle pepela u koji je i svojim greškama, pretvorena, samo su Nemci mogli da je dignu. Niko drugi. I uspeli su. Jer su se menjali, učili, primenjivali, ali i sve vreme bili Nemci, pronašavši sve ono dobro u svojoj istoriji i u svom duhu. Tamo su prosto shvatili da im istorija nije samo na Somi ili u Aušvicu, Staljingradu, nego i da su u njoj i Gete, Šopenhauer, Betoven, Man, katedrala u Kelnu... To je i naš zadatak. Da nađemo svoju veličinu tamo gde ona zaista postoji. I da je iskoristimo za stvaranje nove veličine i novih vrednosti. To tražimo, i ništa drugo.

Učenje.Da li ćemo ikada da naučimo da učimo? I da primenjujemo to što smo naučili? Koliko nam fali Martin Luter u istoriji? On je krenuo tako što je za prost puk prevodio Ezopove basne. I kada pričamo o reformi obrazovanja, zar nije to suština? Cvrčak i mrav.
- Ne fali nam Martin Luter. On je deo one istorije koja je zajednička. Drugim rečima, ako nešto hoćeš da naučiš od njega - možeš, niko te neće sprečiti. Fali nam više ta želja da naučimo. Fali nam malo onog duha koji te tera da istražuješ, otkrivaš i da nikada ne misliš da si sve završio, da ne budeš ubeđen da si najpametniji na svetu i da ti sve možeš bez ikakvog truda. Fali nam, neki put mislim, i samopouzdanje da uopšte počnemo da učimo jer nas je neko nekada izgleda ubedio da smo mi tu da se bijemo, oslobađamo, branimo i ginemo i da ništa drugo i ne pokušavamo. I kada pričamo o reformi obrazovanja, onda je ja vidim upravo kroz taj segment. Kroz vraćanje samopouzdanja čitavim novim generacijama koje sutra treba da vode ovu zemlju. Njih moramo da naučimo da mogu i da ih naučimo da se usude. A ja ne vidim drugi način nego da im tokom školovanja pokažemo na primeru čemu i kako njihovo znanje služi. Da vide kako se nešto pravi, pokreće, popravlja, da učestvuju u tome, da to zavole i da poveruju da i oni mogu da dostignu taj nivo, nivo majstora, u bilo kom poslu, od metalostrugara do lekara i advokata. To nam je potrebno. Majstori. Od njih sve kreće, oni unapređuju svaki zanat, oni su nosioci napretka kroz nova otkrića, oni su ti koji unapređuju i sebe i druge, koji hoće da se usavrše i budu najbolji, i oni dalje prenose sve to znanje novim majstorima željnim uspeha, spremnim na napor, učenje... to je taj čarobni krug u koji želim da uđemo kroz tu možda i najvažniju reformu. To je krug koji sve pokreće i donosi sigurnost svakome od nas. Krug ostvarenosti, one koja je glavni produkt svakog napretka, i koja taj napredak dalje ubrzava i nadograđuje.

Istorija. Dugo smo ubeđivani da postoji neki poseban zadatak zbog kojeg smo se mi Srbi pojavili na ovom svetu. A onda dođeš ti i kažeš - ovde smo da bismo radili. Čuje li te iko? I kako promeniti tu istoriju mitova? Da li je to na neki način tvoj najteži zadatak?
- Ne. To je samo nešto što je logični nastavak svega o čemu pričam. Ako uspemo da nastavimo da se krećemo u pravom smeru, ako nastavimo da menjamo sve što smo započeli, ako reformišemo sopstvenu svest o tome ko smo i šta nam je činiti - sve ostale kockice će se složiti same od sebe. To je ono o čemu je pričao Bora Pekić. Da treba gledati napred, jer da je drugačije imali bismo oči na potiljku. I da je sva naša čast u sutrašnjici za koju danas imamo da radimo. Kada to usvojiš, sutrašnjost, kao cilj, onda se i zadaci sami poređaju pred tobom. I oni koji ti govore kakav odnos prema prošlosti treba da imaš, a pogotovo oni koji ti govore šta treba sve da uradiš za tu sutrašnjicu. Oni te, onda, korak po korak vode i sve što treba da radiš i jeste to - da radiš. Da učiš, da se usavršavaš, primenjuješ. Ne izgleda teško, zar ne? A svakako je najteža od svih stvari koje su pred nama. I izaziva i najviše otpora. I to onog suštinskog, koji se plaši promena i koji se upinje da sve ostane po starom. Čitao sam negde da jedan profesor Beogradskog univerziteta piše o tome kako studentima govori da treba da odu odavde. Profesor studentima. I to je šta? Način na koji on pokazuje otpor prema određenoj vlasti koja mu se ne sviđa ili otpor prema sutrašnjici? I kome će ta deca da učine uslugu ako ga poslušaju? Meni, koji sigurno neću biti večno na vlasti, ili njemu koji hoće da večno bude profesor i vrhovni autoritet? I čemu ih uči? Bežanju od svega, a naročito od mogućnosti da nešto probaju ovde da urade i promene. To je strašno, i to moramo da promenimo. Da shvatimo da svi danas radimo za to sutra svih nas, a ne za sutrašnje privilegije, položaje, moć. Pri tome ne kažem da i one neće da dođu nekome, ali prava stvar će biti samo ako dođu kao rezultat, a ne kao poklon svih onih koje si ubedio da pobegnu i tako ti naprave večno mesto.

Racionalizam - Ne mogu sve da objasnim, kao neki, palankom, lošim mentalitetom ili, kao oni drugi, nesrećnom sudbinom i zaverama

Rad. Srbija, region, Evropa, svet. Da li je rad jedino rešenje? I da li postoje šanse da nešto drugo bude važnije? Šta ćemo u tom slučaju? Rani sina, pa šalji u vojsku. Plašiš li se toga?
- Naravno da uvek postoje šanse. Ali pitanje je za svako društvo, za svaku državu i za svaku vladu, da li na njih pristaje ili ne. Ne može nama niko da naredi da srljamo u tragediju. Kao što ne može ni da nas uputi na pogrešnu stranu, previše smo toga videli i vrlo dobro znamo gde nikako nećemo. I znamo da sutra ako neko počne bilo gde na Balkanu da puca u bilo koga, mi teško te kuršume možemo da izbegnemo, sve i da se ne mrdnemo iz Beograda. Nesreća bi bila zajednička, za sve nas. I sve bi stalo. I još gore, sve bi se, možda i nepovratno, vratilo unazad. I teško da bi bilo izlaza. Zato, kada već pričamo o šansama, nema šanse da na to pristanemo. I da ne uradimo sve da se to ne dogodi. Pri tome znamo vrlo dobro da ne zavisi sve samo od nas, ali znamo i da naše opredeljenje za mir, sigurnost i stabilnost ne može da bude dovedeno u pitanje. Zato što na ovim prostorima rat nije nastavak politike drugim sredstvima. Ne, on je prestanak svake politike i teži isključivo što većem međusobnom istrebljenju. To jeste, zaista, kraj svega. Zato je i tolika odgovornost na svima nama, da insistiramo na dijalogu, kompromisu, rešenjima, razumevanju... I naravno, na radu. Ovde, u Bosni, Makedoniji, Prištini. Na ogromnom broju zaposlenih ljudi koji znaju šta imaju u rukama i koji neće hteti da to izgube zbog bilo čijih sumanutih snova. To je, kada bolje pogledate, i najveća šansa koju zajedno imamo.
I zbog nje insistiram na projektima, na putu od Niša ka Prištini i Tirani, na mostovima ka Bosni, na investicijama iz Hrvatske, na zajedničkim poduhvatima sa Crnom Gorom. Zbog nje i neprestano obilazim region, razgovaram sa svima, srećem se i izlazim u susret, gde god mogu. To mi, s druge strane, daje onu vrstu snage i autoriteta da mogu mirno da pričam o svemu što ne valja i što remeti tu stabilnost. I imam podršku kada to pričam. Podršku baš onih koji cene sve što Srbija radi i koji je ohrabruju u nastojanjima da nastavi to da radi. A to je takođe naša šansa. Šansa da postanemo ona opcija na koju se ljudi rado klade. I u čiji uspeh veruju.

- Postoji jedan lep primer s obuke za donosioce odluka, čitao sam negde. Poređaju ih, buduću elitu, u dugačak red, jednog iza drugog, u potiljak, što bi rekli. Profesor stane ispred njih i objasni im da kada on kaže "crveno" imaju da iskorače u levu stranu, a kada kaže "plavo" u desnu. Onda krene da im govori: "Crveno, plavo, crveno plavo" i onda odjednom kaže: "Zeleno." I svi koji tada ne iskorače nego se ukopaju u mestu padnu taj ispit. Kada donosiš odluke, onda moraš da ih donosiš uvek, i kada imaš plan pred sobom i kada ga nemaš, i kada nema nepoznatih i kada su sve stavke nepoznate, kada si na svetlu ili u mraku... O toj vladi pričam. I bio bih protiv svake vlade koja nije u stanju upravo to, da donosi odluke, odlučuje. Zato što je mnoštvo odluka pred nama. I zato što toliko toga zavisi od naše sposobnosti da odlučujemo. Zato, na kraju, što smo se prihvatili tog posla, odlučivanja. Ja sam ga se prihvatio i hoću one koji su u stanju da me u tome prate, ali i da sami odluče kada god im kažem: "Zeleno." To je cela priča. Ništa drugo.
Institucije.Kada ih izgradiš imaš priliku da imaš moć jedne Angele Merkel. Kada ih ne izgradiš, imaš priliku da imaš moć jednog Erdogana. Reci svima koji to još ne razumeju, u čemu je razlika?
- Pa šta ja znam, možda u tome što Turci masovno trče u Nemačku da rade, a Nemci nešto baš i ne jure u Tursku, osim na letovanje, a sada i to nešto slabije.
Šalu na stranu, postoji jedna greška u samom pitanju, ona koja proističe iz uverenja jednog dela javnosti o tome "šta Vučić hoće". Pa onda, kao, silno obradovani otkriju - on hoće moć. Pri tome sasvim zaborave na čitav niz pitanja koja logično idu uz jednu takvu konstataciju. Šta je to ta tako važna moć, čemu služi, šta bih ja tačno imao od nje, šta bih radio s njom? Zatvarao političke protivnike i slobodnomisleće intelektualce? Uveo cenzuru? Zaposlio tetku ili strinu? Kupio bratu restoran? Glupa pitanja, ali sve teorije zavere i padaju na glupim pitanjima. Zato što se bave glupostima. A prava analiza, ona koja stvarno hoće nešto da sazna, a ne tek da pljune, polazi od toga da politička moć postoji, da zavisi od rezultata na izborima, ali i da se gubi, na istim tim izborima, ukoliko ne ostvariš rezultat. Onda dalje, pošto moć nikako ne može da bude sama po sebi rezultat, postavlja se pitanje, svakom normalnom, šta sve treba da uradi da bi imao rezultat? I još dalje, da li, na primer ja, mogu da se nadam rastu od tri, četiri, pet odsto, novim investicijama, projektima sa susedima, daljem smanjenju nezaposlenosti, povećanju potrošnje, dakle i standarda, ako na bilo koji način izolujem Srbiju i to zarad neke svoje imaginarne moći za koju uopšte ne znam ni čemu bi mi tačno služila. I koliko dugo bih bio tako moćan? Šest meseci, godinu dana? I šta da kažem. Poželeo bih to samo ako sam baš totalno poludeo. A nekako mi se čini da nisam. Sve zajedno, ako pričamo ozbiljno, pitanje institucija nije moje lično i ne treba da bude, nego pitanje daljeg napretka ovog društva i njegovog integrisanja u porodicu kojoj teži, onu evropsku, a ne istočnjačko-despotsku. To je pitanje elementarne sigurnosti svakog od nas i sigurnosti onih koje zovemo da ovde ulažu svoj novac. A oni su nam potrebni zbog rezultata. Koji, opet, mene ozbiljno zanima. I mislim da dalje ne moram da objašnjavam. Ko želi da shvati već je shvatio, na primer ljudi u Evropskoj komisiji, u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, a ko ne želi, ne mora. Neka sanjaju o mojoj moći i tome kako će je zameniti svojom. Sa kojom bi oni, izgleda, znali šta će. Bolje od Erdogana, na kojeg se toliko pozivaju.

Rešenja - Kada pogledaš istoriju, sasvim ti je jasno da vera zaista pomera planine

Poglavlja.Kako objasniti ljudima da je to najveći civilizacijski korak koji smo napravili od trenutka kada smo počeli da čitamo i pišemo? Način da naučimo šta sve možemo opismenjeni. I da li ti dođe da prosto i ne objašnjavaš. Ništa, nikome.
- Nikada. Previše poštujem one koji mi daju glasove, kao i one koji mi ih ne daju. Ne potcenjujem ih, ne prezirem i ne mislim da sam bolji od njih, da sve znam i da nemam, samim tim, šta da im objašnjavam i pričam. Zato i jesam spreman na neprekidno objašnjavanje. To mi je posao, da ljudima nacrtam koliko nam sve to znači. I da im na primeru pokažem kako se to odražava na njihov posao, na njihov put, njihovu školu, bolnicu, na njihovu sigurnost, standard. Zato sam i odlučio da ih primam, da vide da sam deo njih, ni po čemu drugačiji i da im pokažem šta sve radimo i šta smo spremni da radimo, zašto, kako. Na kraju, da ih naviknem na nove standarde, one koji će im pomoći da sutra s punim pravom od svih nas koji se bavimo politikom traže još više. Šta je Evropa, ako ne to. Slobodni, obični ljudi koji znaju da imaju pravo na kontakt s političarima i da imaju prava da traže od tih političara da ih poštuju i to ne samo pričom, nego delima, boljim zakonima, boljim okruženjem koje će izgraditi, boljim uslovima. I da ne budu zadovoljni, čak i ako im to i daš, nego da traže još više. Imaju prava na to. I to pravo ću uvek da poštujem. I neću prestati ni da radim sa njima, za njih, niti ću prestati da im objašnjavam. Zaslužili su to. A i do sada su me, uglavnom, shvatili. Šta hoću da kažem. I uradim.
Šah.Igraš u zavisnosti od toga da li hoćeš ofanzivnu ili defanzivnu taktiku - ili damin ili kraljev gambit. Za šta si se sada odlučio? Krećeš sa žrtvom ili braniš i poslednjeg pešaka?
- Šah te nauči da paziš šta radiš. I da poštuješ onoga s druge strane table, čak i ako ga pobeđuješ. S druge strane, šah nije život niti je politika. Nije čak ni rat, bez obzira na to što je nastao kao vojna igra i što je u svom začeću odražavao poredak i sastav indijske vojske i njenih rodova. Pešadija, konjica, borna kola, slonovi, a u sredini kralj i njegov savetnik (danas kraljica). I obožavam ga, ali ga ne igram u politici. Bilo bi pretenciozno, i samim tim glupo. Između ostalog i zato što u šahu možeš da budeš velemajstor, i to ćeš uvek da budeš, ali u politici možeš previše lako da pomisliš da si velemajstor. I tada gubiš i budeš sveden na početnika. Uz to, ne doživljavam politiku kao igru niti doživljavam ljude kao pione, lovce ili kraljeve. I nemam nameru niti koga da žrtvujem niti koga da branim svim sredstvima. Previše je ovo ozbiljan posao da bih dozvolio tu vrstu imitacije, bilo čega. Opet, da me je igranje šaha naučilo i koliko je važno to da imaš inicijativu i da računaš više poteza, unapred - jeste, ali tome može da te nauči i bilo koja druga igra, ili prosto, neki dobar pedagog. Politika je, hoću to da kažem, na neki način ipak veća od šaha. I ne baviš se njome, ne igraš je, ako ćemo ostati u šahovskim terminima, samo za sebe. I ne gubiš, prema tome, sam. Mnogo njih izgubi ako pogrešiš. I ne žrtvuješ nekog tamo piona, nego ljude, i to često u broju koji je nepojmljiv bilo kojoj igri. Zato toliko i pazim da se ne igram. Ni sa čim, a pogotovo sa ne rezultatom.
Protivnici.Ne znam nijednog koji ti savršeno ne odgovara. Zašto? Ne razumeju šta ti stvarno radiš ili ti previše razumeš šta oni rade? I šta je sa Aleksandrom Vučićem? Šta kada ti on postane protivnik? Da li je to moguće? I da li se dešava sada, kada praviš vladu?
- Ne znam šta da kažem. Prvo, neki put mi se čini da sam nekima isto što i deci ono što se zove "imaginary fiend" - zamišljeni, izmaštani prijatelj, samo što ovi moji imaju nekog zamišljenog neprijatelja. , da ne budem pogrešno shvaćen, ne doživljavam ja njih kao decu niti hoću da ih potcenim ili omalovažim, nego jednostavno nemam drugo objašnjenje. Kao da su nacrtali nekog svog, ličnog, mene, Vučića i sada maštaju o tome šta im on sve loše radi. To je kao ono što je nekada bilo u "Zabavniku", "Obucite Maju". Sada mene oblače. Malo u diktatora, malo u cenzora, malo u Hitlera, malo u devedesete... a što, to morate njih da pitate. Gde su ti koje sam pohapsio, zabranio, pobio i gde su redovi, inflacija, rat, izbeglice, izolacija... i da li je moguće da to što se zalažem da se nešto izgradi, poput "Beograda na vodi", dovoljno za tu vrstu imaginacije? Da ne pričam kako svi redom u tom maštanju nikako da primete da rezultat, sasvim realan, postoji, i da to nije tek neka moja puka tvrdnja nego zaključak onih koji prate da li imamo rezultate. I nema tu nikakve mašte. Mi zaista imamo suficit u julu, a to znači da ćemo i u prvih sedam meseci ove godine imati suficit. I tačno je da se to u istoriji budžeta ne pamti. I tačno je da je procena rasta za prvu polovinu godine 3,2 odsto i da jesmo prvi u regionu po tome. Nisu to seli i zamislili ili sanjali, ni u MMF-u ni u Svetskoj banci. Dogodilo se. Stvarno. Na javi.
No, sve zajedno, ja sa članovima te maštaonice nemam problem. I ne razmišljam čak ni o tome da li mi to odgovara, i da li mi oni, takvi kakvi su, odgovaraju. Zato što sam svestan onoga čega oni, očigledno nisu. Da su manjina. Isto kao što jesam svestan i toga da danas, pre svega, zavisim od toga koliko sam sposoban da završim što sam započeo i da pri tome ne pogrešim. I nisam tu nikakav izuzetak. Čime god da se baviš uvek si sam sebi najveći protivnik. Roki Balboa je od toga napravio čitavu filozofiju. Kako kaže u onom filmu u kojem trenira sina Apola Krida: "Pogledaj onog momka u ogledalu. Njega moraš da pobediš." Savršeno tačno, nema šta da se doda. Osim da je to još jedna od mnogih stvari koju treba da usvojimo. Svi, pa i ovi koji me zamišljaju. Prvo pred ogledalo, pa onda pred moj izmaštani lik. Kada to nauče, njima će biti lakše. Meni će i dalje biti svejedno.

Nervi.Đinđić je tvrdio da je najvažnije u životu i poslu naučiti oko čega treba da se nerviraš, a oko čega ne. Umeš li to? Da na neke od glupih napada odgovoriš sa "ignore". Ili je ulog previše velik za to? Da li se plašiš da, bez podrške koju dobiješ kada svakome sve saspeš u lice - a fakat je da ti rejting tada skače - ne bi mogao da menjaš Srbiju? I da li te sve to zajedno strašno nervira?
- Slab sam ti ja učenik za to. I to ne zbog nekih krupnih stvari, nikada me ne nerviraju, trudim se da energiju tada potrošim na traženje rešenja, nego zbog raznih svakodnevnih sitnica, onih u kojima se usred neke gluposti suočiš sa nečijom nekompetencijom, da ne ume da napiše telegram ili da ne zna da sroči šta je upravo pročitao. To me izludi. Ili neka vest o tome kako je neko nešto ukrao ili se pozvao na mene da nešto završi, kako je, kada je postao direktor, prvo kupio novi službeni auto. A opet, kako da se oko toga ne nerviraš. Pa to jeste suština. To koliko znamo, koliko hoćemo da naučimo, koliko smo spremni da ne diramo tuđe, a sav državni novac jeste tuđ, pripada onima koji plaćaju porez, građanima, koliko smo spremni da radimo ne za sebe, nego za one koji žive od toga šta ćemo da uradimo. Tako, ko zna, možda sam upravo i otkrio da sam naučio oko čega treba da se nerviram. A ako i nisam, bar znam da ću se oko tih, jednih te istih stvari uvek nervirati. A ovo drugo da ignorišem, pa uglavnom to i radim. Kada pogledaš kolika je gomila gluposti na koje nisam reagovao, dođeš do tog zaključka. I nikada ne reagujem zbog rejtinga. Ne mislim tada o tome. Mislim samo kako je vreme da onome ko laže kažem da laže, po bilo koju cenu. I kada nešto tako radim najčešće uopšte nisam nervozan. Čak se i nasmejem.
Ograničenja.Dok maštaju o tvojoj svemoći, ljudi ne primećuju koliko te stvari suštinski ograničavaju. Vreme, okruženje, istorija, ekonomija, ljudi, vrednosti, mitovi, navike.... Šta od njih ti je najveće i najteže?
- Kako ono kažu - sav pakao je u tebi. Tako je i sa ograničenjima. Nema ih ako ih sam ne izmisliš. A sve ovo što si pomenuo, to su samo izazovi. I daju se rešiti. Ograničenja su nerešiva. Što nikako ne znači da ih i ja nemam. Možda ih samo još nisam otkrio. Ili se pravim da ne postoje, bar kada je reč o onim čisto fizičkim, koja zahtevaju da određeno vreme spavaš, odmaraš se, zaposliš glavu nečim drugim. Za njih, uostalom, nemam ni vremena. Dosta na tu temu.
Za kraj.Od svih ovih po meni ključnih reči koje smo pomenuli, o kojoj najviše razmišljaš? I koja je tvoja ključna reč? A koja je Srbije? I kada ćemo da je naučimo?
- Srbija. I mnogi su je već naučili.