EKSPRES NA LICU MESTA, KOSOVO: Glupe priče o ozbiljnoj stvari

Obišli smo Prištinu, ali i Mališevo i Klokot, mesta na Kosovu koja je Aleksandar Vučić naglasio u nedavnom intervjuu postavljajući pitanje gledalištu da li su ih posetili, da li znaju nešto o njima i da li bi otišli tamo da žive. U danima kada se i u Beogradu i u Prištini najavljuje napredak u normalizaciji odnosa, i Srbi i Albanci na Kosovu najviše govore samo o malim platama, teškom životu i lošoj perspektivi

Sasvim sigurno ne postoji rečenica kojom bismo pametno, inteligentno i duhovito započeli reportažu u Mališevu. Šta je to Mališevo? Neko selo na Kosovu za koje niko verovatno nije čuo da mu ime, "pravilno akcentovano", nije izgovorio Aleksandar Vučić na ružičastoj televiziji. Pominjao je i Mališevo kao primer mesta gde Srbija odavno nema vlast, a odatle su nam "iz OVK mnogo jada naneli". I šta ćemo mi tamo uopšte? O čemu pisati iz tog Mališeva. Mahala kao mahala. Verovatno. Svojevremeno su ga zvali "Užičkom republikom" OVK, jer je to bila prva "oslobođena teritorija" usred Metohije. Objasnili su nam, ili možda pre posavetovali, da čak i Albanci za meštane Mališeva kažu da imaju "specifičan mentalitet" i da su na svoju ruku. Informaciju odmah stiže i upozorenje da se čuvamo neke nemile scene... Stižemo u rodno mesto jednog od komandanata OVK Fatmira Ljimaja. Rođen je u obližnjem selu koje je, sasvim slučajno, veće čak i od opštine. Ima simbolično srpsko ime - Banja, kao uostalom i Mališevo. Za meštane on je heroj.
Na ulazu u ovo mesto nema table s natpisom, ali nam dvojica Albanaca pomažu da se snađemo iako natucaju nekada službeni srpski jezik. Ispred opštine nas dočekuje Artan Pačarizi, savetnik za medije predsednika Ragipa Begaja. Moš' misliti, predsednik opštine ima savetnika za medije. On nas vodi u šetnju po gradiću i kaže da mu ne smeta ni to što smo novinari, "pa čak ni to što smo Srbi". Druga zanimljivost o ovom gradiću je to da je ovde zemlja basnoslovno skupa. Navodno za ar treba da platite 100.000 evra, a kosovski mediji kažu da se cene zemljišta u ovom, ni po čemu posebnom poljoprivrednom zemljištu mogu meriti sa onima u Tokiju. Zajedničko im je što ni tamo ni ovde nema dovoljno parcela. Posle rata imali su samo jednu zgradu - zgradu milicije, koja ovde baš i nije bila mila, a tek posle izgradili su sve ostale važne građevine. S druge strane, stanove i kuće možete kupiti po nekim „normalnim" cenama, ako se odlučite da prihvatite Vučićevu šeretsku ponudu i da se za nadoknadu od 5.000 evra preselite u Mališevo.
Kroz gradić šetamo samo Oksana, fotografkinja, on i ja, i osim jednog primitivnog buljenja iz automobila, dok nisu shvatili da smo novinarke, a ne ono drugo, nismo imali nikakvih problema. Ona je kupila cigarete koristeći srpsku karticu, pričale smo nas dve na našem, rusko-srpskom, a sve troje na engleskom. Ceo grad je prepun venčanica, balske haljine svih boja poređane su u svim izlozima i koštaju po nekoliko stotina evra, što je za meštane vrlo skupo. Inače, ovde se osećamo kao u stranoj zemlji. Ne nužno neprijateljskoj, ali svakako stranoj. Osim albanskog, možete čuti nemački i engleski, ali i „he is budala" od veselih  tinejdžera.
Naš domaćin je bivši borac OVK i ponosan je na to, ali, kako kaže, rat je gotov i treba gledati u budućnost. "Borili smo se protiv policije i vojske, ne protiv srpskih civila. Pošto su oni bili smešteni u selu Kijevu, kad su se povukli odatle, nismo više imali neprijatelja. Zato smo bili prva oslobođena teritorija, ali sad nemam nikakav problem s tim da vi dođete i živite ovde. Borili smo se za slobodu i izborili. Sad nema posla, čak ni za vredne ljude, to je problem, a ne politika. Ovo je Republika Kosovo i verujem u njene institucije, e sad možda sam ja suviše veliki optimista - kaže Artan uz osmeh, dok s drugog kraja sviraju zurle albanskog orkestra koji je došao da odsvira po koju svadbu.
Sedimo u parku i ja pomalo začuđeno „primetim" kako nema mnogo OVK simbola, kada mi Artan pokazuje da tri metra iza mojih leđa stoji monumentalni spomenik Ademu Jašariju pored kog se vijori albanska zastava. To je obeležje ovog Vučiću najinteresantnijeg mesta u Metohiji. Na brdu pored opštine urezano je ogromnim slovima „UČK", dok gledamo na to sa neke novoizgrađene sahat-kule, pojavljuje se duga...

Borili smo se protiv policije i vojske, ne protiv srpskih civila. Pošto su oni bili smešteni u selu Kijevu, kad su se povukli odatle, nismo više imali neprijatelja. Zato smo bili prva oslobođena teritorija, ali sad nemam nikakav problem s tim da vi dođete i živite ovde, kaže Artan Pačarizi

...
- Neka Vučić dođe ovde i nek živi sa 11.000 dinara minimalca, pa ću ga pitati kako mu je! Neki ovde imaju tri plate, neki nijednu, to nije fer - tako svoju priču započinje Tatjana Perić, majka dva sina iz Klokota, koja kaže da Srbima u enklavama nedostaju posao i sloboda.
Posetili smo je posle Vučićeve "zamerke" da niko nikad iz Beograda nije bio u Klokotu, da se i ne zna da se to nalazi u Kosovskom Pomoravlju. Do Klokota prolazimo niz mesta i sela, koji svi zajedno liče na jednu veliku Kaluđericu. Kuće nemaju zidove, ali ni fasade, osim s prednje strane. Dobri su putevi, ali oko druma su samo majstori ili kamenoresci. Prvo što liči na grad je Gnjilane. Ima zgrade, ljude na ulicama i urbanu arhitekturu. U kolima slušamo muziku. Niko se ne plaši, ili bar to ne pokazuje, iako smo u kolima sa BG tablicama. Kod Svetosavske ulice čeka nas divan čovek iz opštine, koji nam je ceo dan bio na usluzi. Tražimo da prošetamo i vode nas po okolnim ulicama.
- Narod nema od čega da živi, ne možemo ni da izvadimo srpski pasoš a da na njemu nema oznaka Koordinacionog tela. Za odlazak u Beograd mi treba 300 evra! Odakle mi?! S tim pasošem je isto kao i sa kosovskim, svuda vam trebaju vize. Ako bismo otišli u užu Srbiju, tamo bismo bili građani drugog reda. Nismo nigde pristali, ni u Srbiju ni na Kosovo - kaže žena sa iskrenim osmehom stojeći ispred kapije. Pitam nju i komšinicu kako se zabavljaju pošto kažu da u jedini (srpski) kafić ne idu, odgovaraju uglas: odemo na kafu jedna kod druge, to je sve. Podnevno sunce prži, nekolicina Srba u jedinoj ulici kojom mogu da šetaju u Klokotu znoji se i nada da će "sutra biti bolje". Inače, u Klokotu i dalje postoji banja i veliki kompleks sa klupama i fontanom, to je u kriminalnoj privatizaciji kupio Albanac i uredio prostor. U ulici paralelnoj sa šetalištem, bez hladovine i prodavnica, okruženi šupama i kamenjarom su Srbi. Prvi kontrast na Kosovu, kojih će do kraja dana biti mnogo. Siromaštvo i luksuz. Krava i BMW. Izvojevana sloboda i neslobodno kretanje. Znoj i parfem. Krenula sam bez predrasuda, ali u nepoznato. I ispostavilo se da je bar za jedno Vučić u pravu - mi u Beogradu zaista ne znamo kako se živi na Kosovu. Nema posla ni za Srbe, ni za Albance. Većina albanskih porodica ima nekog u inostranstvu. Dobar deo njih sad se vratio u domovinu, da prave svadbe i troše gastarbajterske pare. I Srbi imaju slične težnje, ali oni iz Kosovskog Pomoravlja na Zapad odlaze kao ekonomski i politički azilanti. Tamo ostaju sve dok ih ne vrate...

Prilazimo grupici muškaraca koji sede pored puta i pitam ih kako žive, oni skaču „teško, seljački, jer niko nema poso". Pitam ih gde su kad nisu na klupici za sastanke, odgovaraju da imaju samo jednu ulicu za šetnju i razonodu:
„Šetamo ovuda po stazi pa ukrug, ko u zatvoru", pokazuju rukom na prašnjavu uličicu s patkama i neizostavnim plakatima Srpske liste i partije SLS-a. Čudno im je što im ta životna i ozbiljna pitanja postavljaju mlade novinarke, obe u patikama i farmerkama. Osmehuju se i kažu da im je „odlično, samo sede i ne rade ništa". A dok sede, gledaju u banju i zamišljaju da su u njoj. Primetim da su zadržali smisao za humor, a da su u Beogradu svi namršteni u prevozu i na ulici. Duhoviti Slaviša Trajković ima spreman odgovor: „U Beogradu se svi drogiraju. Mi ovde nemamo ni za leba, a kamoli za drogu." Trajko, Slavišin sin, pop je u Uroševcu u obnovljenoj crkvi koja se, kao valjda nigde na svetu, nalazi odmah pored džamije. Mada tamo Srba skoro uopšte nema.
Zadovoljni su zdravstvenim sistemom, srećni su što ih Vučić pominje (iako ne dolazi) jer, kako kažu, „žuti" nisu znali ni da ta enklava postoji. Svi do jednog „osećaju" da žive u Srbiji. Razgovor o običnom životu brzo se uliva u bujicu političkih tema. Smeta im stranačko zapošljavanje i podele među Srbima. Te podele se ovde najviše osećaju - za Srbe u Pomoravlju, sever Kosova je Šumadija, Srbi iz druge partije su „Tačijevi", a mi iz Beograda lako potpadnemo u diskurs „vi iz Beograda, vama ništa ne fali". To će nas uništiti više od svega ostalog.

Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova, ali moramo živeti zajedno. Naći odgovorne za sve žrtve, i za 14 žetelaca, i za bruku od 17. marta, ali i za sve zločine koje su Miloševićeva policija i vojska počinile nad nama. Kažem ti kao sestri, kaže Seljim Pacoli

U Klokotu (koji je nova opština, postoji tek od 2010. godine) trenutno živi oko 3.500 Srba i oko 900 Albanaca, te Srbi imaju predsednika opštine Srećka Spasića, osuđenog na dve godine uslovne kazne za zloupotrebu službenog položaja (navodno je nezakonito smenio direktora osnovne škole). On nam, dok razgovaramo u kabinetu moderno opremljenom i s neizbežnom crnom kožnom garniturom, kaže da je nezaposlenost najveći problem i da svi hoće da rade samo u opštini, školi ili bolnici. „Albanci retko hoće da zaposle Srbe, ljudi uglavnom žive od poljoprivrede. Da nam nije Vlade Srbije, 24 sata ne bismo ovde izdržali. A da li nas obilaze iz Beograda, pa i ne baš. Samo ovi iz Kancelarije za KiM. Ako izuzmemo stotinu Srba u Vitini, mi smo okruženi Albancima, Srba nema od Klokota pa sve do Štrpca", kaže predsednik simboličnog imena i prezimena, koji nam je ustupio i vozilo sa službenim tablicama i vozača, jer „ovo je ipak Kosovo". On je jedan od deset predsednika privremenih institucija na KiM koje postavlja Vlada Srbije, a u tih top ten neki su Tačijevi, neki korumpirani, dok treći rade za zapadne ambasade - što im i sam Vučić zamera, ali ih ne smenjuje.
U jedinom srpskom kafiću, gde se slušaju domaći narodnjaci, sede policajac Srbin i njegov zamenik Albanac, kao kolege - nikakvih problema nemaju. Tu se ne oseća sirotinja i breme izolovanog života. Oko njih nema žice kao oko obližnjeg „Bondstila", ali prepreke su im glavi. Mentalna omeđenost se vidi u tome što mešovitih brakova skoro da nema, a albanski jezik govori retko koji Srbin. Nisu oni umislili žice - za njih su ih postavili političari s pogrešnim idejama i krvavi rat u kojem su svi izgubili: glavu, dom ili i jedno i drugo.
Iz ove opštine, koja okuplja i većinski srpska mesta Vrbovac, Grnačar i Mogila, uz pratnju predsednika Spasića i saradnika Srđana uputili smo se ka Prištini.

Neka Vučić dođe ovde i nek živi sa 11.000 dinara minimalca, pa ću ga pitati kako mu je! Neki ovde imaju tri plate, neki nijednu, to nije fer, poručuje Tatjana Perić

...

Dok iz kola posmatram smenu brda i dolina zbog kojih je palo mnogo krvi, na Radio Beogradu ide emisija o Kosovu u kojoj učestvuju Sanda Rašković Ivić i Nebojša Krstić. Tek tada shvatite neuhvatljivost visoke politike. O našim životima odlučuju neki daleki ljudi, iz radija ili s televizora, koje osim u medijima nikada nećemo sresti. Oni će odlučiti da li će table nekad srpskih Novog Sela i Požaranja i dalje imati prefarban srpski naziv ili će, kao u jedinstvenom slučaju Bibaja, biti na oba jezika. Samo zato što se na oba jezika pišu isto. Oni će odlučiti i kakav pasoš će ovi ljudi imati i hoće li doveka plaćati duple dažbine na tablice, gde će se školovati i lečiti. Saputnici nam govore o putevima s nazivima američkih lidera, koji su izgrađeni tek posle rata, kada se mnogo para ulilo u Kosovo. Podsećaju da su u obližnjem selu šiptarski teroristi ubili u rođenoj kući i poslednjeg Srbina koji je ostao da živi tu. Sad ih više nema. I nema ih do Prištine skoro uopšte. Smenjuju se bulevari Bila Klintona, Martina Lutera Kinga i ulazimo u nešto što liči na Novi Beograd. Moderne zgrade, šoping molovi, evropeizacija i modernizacija u punom zamahu. Po ulicama mladi užurbani ljudi koji slikaju selfije ili žure na posao. Prolazimo pored spomenika „Newborn", koji je simbol novorođene države Kosova, sa oborenim N i W - u znak protesta. Kako su nam objasnili, predstavnici Kurtijevog Samoopredeljenja su to uradili u znak revolta jer „dosadašnja politika ruši državu". U pešačkoj zoni Ulice Marije Terezije, koja započinje od zgrade Vlade Kosova (ispred koje je njihov Zid plača), ljudi šetaju, piju kafu, a osećaju se ti dolari koji su stizali sa svih strana. Upitala sam na srpskom gde mogu da kupim vodu, i žena od oko 40 godina mi je bez ustezanja na lošem srpskom objasnila gde je market. Kao u svakoj metropoli ili gradu koji bi to voleo da postane, niko ne primećuje na kom jeziku pričate. Dolazimo u luksuzni hotel „Swiss Diamond", gde nas čeka Vlasi. Na vratima uslužno osoblje upitam na engleskom da li su ga videli, elegantno obučeni gospodin u kariranom sakou ponudi se da ga zajedno pronađemo. Pita odakle smo i prelazi na srpski. Predstavlja se, pred nama je direktor hotela Seljim Pacoli, rođeni brat milijardera Bedžeta Pacolija! Dok čekamo da Vlasi završi sastanak, ponaša se prema nama kao prema najrođenijima. Redovno dolazi u Beograd, ima prijatelje ovde, ali i biznis, naravno. Pričamo o Vučiću i dijalogu, a on kaže da u to ne veruje jer ne zna kada će biti kraj i da je to trebalo da se dešava u Kraljevu, Prizrenu, Prištini ili Beogradu - bilo gde, samo ne u Briselu.
„Srbija treba da prihvati realnost nezavisnog Kosova, ali moramo živeti zajedno. Naći odgovorne za sve žrtve i za 14 žetelaca i za bruku od 17. marta, ali i za sve zločine koje su Miloševićeva policija i vojska počinile nad nama. Kažem ti kao sestri", objašnjava Pacoli sa švajcarskim satom na ruci koji vredi kao skuplji automobil. Ubrzo odlazi po obimnu knjigu sa slikama albanskih žrtava, u koju mi upisuje posvetu „neka slike govore više od hiljadu reči". Dok razmišljam kako će mi u Beogradu opet reći da sam Nataša Kandić, na ćirilici mi upisuje svoje ime i broj telefona na papir. Pacoli stariji je brat najbogatijeg Albanca na svetu. Njegova porodica svakako spada u onih jedan ili dva odsto Albanaca koji na Kosovu baš lepo žive. Ali i oni žele pomirenje. Imaju vile svuda po svetu i privatne avione, mogu sebi da priušte luksuz kosmopolitizma u domovini. Međutim, Seljim nije član nijedne partije, pa čak ni bratovljeve ANK, a za političare kaže da im nedostaje treći mozak. Kaže kroz smeh da jedan imaju za sebe, drugi za porodicu, ali za narod nemaju ni gram.

NA LISTI ZA ODSTREL
Posle pet godina upoznajem Azema Vlasija, Titovog omladinca, kosovskog advokata i savetnika Hašima Tačija. Čeka nas sa osmehom u Pacolijevom hotelu, ispija kafu za kafom i bistri Politiku. Nedavno je upucan, ali se dobro oporavlja za nekoga sa skoro 70 godina. Na naše pitanje dokle je stigla istraga, kaže da još traje.
- Istog dana je uhvaćen taj što je pucao na mene, to me je ohrabrilo da vlast ne stoji iza napada. Jer kad država hoće da vas ubije, kao što znate, tu istrage nema. Ispostavilo se da je iza toga ekipa albanskih bandita koji iz Švajcarske žele da ubiju „sve odgovorne za lošu politiku Prištine". Napravili su nekakav spisak i ja sam im bio prvi, da li zbog azbučnog reda ili po starini, ne znam. Srećom, nisu nastavili s planovima - kroz osmeh prepričava Vlasi. Prema njegovim rečima, o kosovskoj vladi se ništa ne zna, niti će se znati do 3. juna, za kada je zakazana sednica parlamenta. Da Haradinaj zaista ima većinu, dosad bi je zakazao, dodaje. Inače, čitave putešestvije po Kosovu započeli smo nakon što je Vučić najavio širok unutrašnji dijalog o „razrešavanju kosovskog Gordijevog čvora". Našeg sagovornika, koji je već 33 godine u politici, pitamo šta to treba da znači.
- To je za domaću upotrebu, priprema srpske javnosti na punu normalizaciju odnosa između dve države, Srbije i Kosova. Bilo bi dobro da nas Srbija ne sprečava na putu ka međunarodnim organizacijama. Pa, zar nije svima u interesu da Kosovo uđe u Interpol i da sarađujemo po pitanju policije i bezbednosti, ili u Unesko pa da imamo još više obaveza u očuvanju kulturnih dobara? Međunarodni sud pravde, čije je mišljenje Srbija tražila, 2009. je rekao da kosovska nezavisnost nije u suprotnosti s Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom. Manastiri su očuvani već vekovima, i biće i dalje - tvrdi Vlasi i dodaje da je „2004. godina najveća bruka albanskog naroda".
- Posle su neki procesuirani, ali samo za vandalizam ili lakša dela. A poginulo je i nekoliko Albanaca u toj rulji, baš kao i Srba. U to vreme, mislim da je Haradinaj već bio u Hagu i pošto su manastiri većinom kod njega u Metohiji, zapretio je svojima „nemoj da je neko pipnuo Dečane ili Pećku patrijaršiju, neće vam suditi ni Srbija ni svet, ja ću!" Svetinje su očuvane...

 

HRABROST ZA TEŠKE ODLUKE
Gotovo istovremeno dvojica predsednika, Aleksandar Vučić i Hašim Tači, u javnost su izašli s pozivom da se problem Kosova i Metohije pomakne s mrtve tačke. Tači je izjavio da veruje da će uskoro doći do istorijskog sporazuma, uz svest da Srbija „ne može da prizna Kosovo u nekoliko narednih dana, meseci ili godina, ali ono što je veoma bitno jeste da će Kosovo postati deo svih međunarodnih organizacija".
Vučić je pak, istovremeno, pozvao na unutrašnji dijalog u Srbiji o Kosovu i Metohiji, uz ocenu da je „vreme da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da nam u ruke padne ono što smo odavno izgubili".
U redu, izbori su prošli i na Kosovu i u Srbiji. Bar za sada. S te strane, dakle, nije neophodno animirati birače zapaljivim izjavama o, recimo, formiranju kosovske vojske ili, s druge strane, o vraćanju Kosova pod kontrolu Beograda, „milom ili silom". Istovremeno, umirujući tonovi u kojima se ističe spremnost za razgovore svakako prijaju ušima međunarodnih predstavnika, pre svega u Briselu i Vašingtonu.
Slučajno ili ne, tek i Tačijev intervju i Vučićev autorski tekst u kojima su izneli pomenute stavove dolaze dvadesetak dana nakon njihovog neformalnog susreta u Briselu, gde su se „saglasili da treba raditi na počinjanju nove faze u dijalogu Beograda i Prištine i odlučili da njihovi timovi počnu da rade na pripremama", kako je saopšteno iz Evropske komisije.
Vučić je, u međuvremenu, otišao i do Amerike, gde se sreo s potpredsednikom SAD Majklom Pensom. A posle toga je, dakle, javnosti malo detaljnije pokušao da objasni na šta je mislio kada se u svom inauguracionom govoru dotakao „unutrašnjeg dijaloga".
Briselski dijalog već dugo je zakočen, pre svega odbijanjem Prištine da sprovede sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština. Baš zato iznenadno najavljivanje „istorijskog sporazuma" i nastavka dijaloga, posle nekoliko susreta dvojice predsednika s međunarodnim predstavnicima, nagoni na razmišljanje kako su obojica, zapravo, dobili „ponudu koju ne mogu da odbiju".
Oni optimističniji skloniji su tome da veruju kako je ova sada obostrano iskazana želja za postizanje napretka zapravo posledica dobijenih obećanja o bržem napretku u evrointegracijama, ili čak o dobijanju konkretnijeg datuma kada bi, na primer, Beograd mogao da računa na prijem u Evropsku uniju.
Na jeziku briselske administracije, međutim, to se definiše kao „potvrda posvećenosti Evropske unije evropskoj perspektivi celog zapadnog Balkana".

Danijel Server, profesor na vašingtonskom Džon Hopkins univerzitetu i vrlo dobar poznavalac situacije na Balkanu, koga često nazivaju i albanskim lobistom, međutim, ne misli da je, pre svega Amerika, previše uticala na to da se kosovski dijalog izvuče iz blata.
Na pitanje da li Vučićevu posetu SAD i razgovor s potpredsednikom Pensom vidi kao početak nove faze u rešavanju kosovskog pitanja, odgovara odrečno.
- Vučić i Tači su se nedavno sreli. Amerika će nastaviti da podržava evropske napore kako bi se došlo do normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Nema u tome ničeg novog. Bar ja to ne vidim - kaže Server za „Ekspres".

Foto: Nenad Petrović/Beta

Kosovo i Srbija, pa i ceo region biće zaglavljeni bez mogućnosti napretka ka boljoj budućnosti dok odnosi između Beograda i Prištine ne budu na neki način normalizovani, kaže Vilijam Montgomeri

Vilijam Montgomeri, Amerikanac koji takođe dobro poznaje situaciju u regionu, s tom razlikom što, za razliku od Servera, kao nekadašnji ambasador u Zagrebu i Beogradu ima i „terensku praksu", pozdravlja mogućnost da odnosi između Beograda i Prištine budu normalizovani. Komentarišući Vučićev poziv na „unutrašnji dijalog" i „prihvatanje realnosti", kao i ocene da to pojedincima liči na pripremu javnosti za neku vrstu priznavanja kosovske nezavisnosti, Montgomeri odgovara da ne veruje da će „ijedan srpski predsednik ili premijer u doglednoj budućnosti priznati nezavisnost Kosova".
- A to svakako uključuje i predsednika Vučića - kaže Montgomeri za „Ekspres" i nastavlja: „Za region i za Srbiju je, međutim, dobro ako odnosi mogu da budu normalizovani. Početak tog procesa je briselski dijalog. Ali potrebna je obostrana dobra volja i želja da se donesu teške, nepopularne odluke na obe strane kako bi to uspelo."
On dodaje i da je, prema njegovom mišljenju, najveći uspeh prethodne srpske vlade to što je Evropska unija prihvatila Zajednicu srpskih opština kao neophodan deo normalizacije odnosa.
- To što ona još nije u potpunosti uspostavljena posledica je protivljenja kosovskih Albanaca. A to je nešto sa čime će Tači morati da se složi. Isto tako, moguće je da će Srbija morati da donese neke teške odluke, i bez priznavanja Kosova. Ne znam koje su to odluke, ali je to normalno u svim teškim pregovorima - kaže Montgomeri.

On ističe da će i Kosovo i Srbija, pa i ceo region biti zaglavljeni bez mogućnosti napretka ka boljoj budućnosti dok odnosi između Beograda i Prištine ne budu na neki način normalizovani.
- Na svu sreću, u vašem predsedniku imate nekoga ko će paziti na srpske interese, ali će istovremeno imati i hrabrosti da donese teške, nepopularne odluke neophodne da bi proces krenuo napred - zaključuje nekadašnji američki ambasador u Beogradu.
Komentarišući spekulacije da su nastupi Tačija i Vučića režirani spolja, Montgomeri najpre konstatuje da se tim pitanjem dvojica predsednika „ponižavaju", i dodaje da su oni „ozbiljni politički lideri koji moraju da balansiraju između domaće političke situacije i važnosti međunarodnih odnosa i podrške".
Vučićevo balansiranje bar do sada nije naišlo na razumevanje među opozicionim strankama, koje mu zameraju da samo želi da podeli odgovornost za odluke koje su već donete, bez njihovog uticaja, kao i da javnosti treba da objasni šta je dogovorio u Briselu. Imajući, međutim, u vidu odnos snaga u parlamentu, gde SNS i koalicija koju predvodi imaju ubedljivu većinu, pitanje je koliko je Vučiću takvo balansiranje potrebno.

(Marko R. Petrović)