EKSPRES UVODNIK: Kaluđer koji je prodao svoj „ferari"

Zvučalo je to skroz slatko. Dragan Đilas, novopečeni stari kandidat za mesto gradonačelnika, ispričao je kako mu je lično Aleksandar Vučić, jednog avgusta, nudio mesto potpredsednika Vlade i gradonačelnika Beograda, ali ga je on, Dragan Đilas, odbio.

Čelični karakter, nema šta. Pa još odan vrednostima, koje god da su one. Stamen, nepokolebljiv. Inženjerski um koji se ne bavi protivnicima, neće čak o njima ni da priča, osim tog sitnog detalja da su ga prosto jurili, nego je isključivo posvećen onome što treba da se uradi za Beograđane.

Nekadašnji vlasnik jedne od najvećih marketinških agencija očigledno je dobro razmislio o slici koju treba da emituje biračima, napravio gotovo savršen rolmodel, probao da ispravi ton, i krenuo u boj.
Kao čovek koji je Vučiću rekao „ne". Kao Beograđanin. Kao inženjer.

I tu je i napravio prvu grešku ako se odbaci ona osnovna, da za izbore moraš najpre da pripremiš politiku, a tek onda marketinšku strategiju.

Naime, probao je da politiku zameni inženjerstvom. On nije tu zbog politike, on je tu zbog Beograđana, zbog vrtića, trudnica, gradskog saobraćaja, ulica...

On će samo zatezati, popravljati, biti menadžer, majstor, stručnjak, predstavnik jedne cenjene grane neophodne celom svetu, a kamoli jednom gradu poput Beograda.

I lepo je to zamišljeno, samo je zaboravio da je celu inženjersku postavku upropastio onog trenutka kada je hteo malo da je začini politikom, pa pomenuo, eto, kako ga je Vučić zvao.

Zato što, u idealnim uslovima za Đilasa, kada bi svi prihvatili njegovu tvrdnju zdravo za gotovo i rekli, OK, zvao te je, jednu stvar ipak ne bi mogao da objasni - baš nikome.

Kako to da jedan inženjerski um, stručnjak koji je posvećen egzaktnim stvarima, realnim šansama, pravim odnosima snage i rezultata, može sebi da dozvoli da odbije ponudu prvog čoveka najveće stranke u državi, ponudu koja podrazumeva i gomilu poslanika, uticaj, lakšu prohodnost svih planova i ciljeva, a onda, samo nekoliko meseci kasnije, prihvati istu takvu ponudu, ali od nekoga ko nema ni stranku, ni poslanike, ni plan, program, uticaj, a ozbiljno je pitanje i na koliko glasova može da računa pošto je u tih nekoliko meseci zabeležio strmoglav pad sa svog inače imaginarnog pijedastala.

Drugim rečima, koji bi to inženjer ozbiljan odbio da na trci vozi „ferari" i ponosno ušao u „fiću", sve vičući kako će sigurno pobediti?

Koji bi, umesto džambo džeta, izabrao jedrilicu bez padobrana.

Koji bi inženjer, umesto modernog motora koji se pali na dugme, izabrao onaj koji pokreće kurbla?
Šta je motiv za tu, sa inženjerskog stanovišta samoubilačku odluku? Onu koja je doneta bez ikakve analize, bez razmatranja šansi, bez pregleda svih činjenica.

I ko će onda, osim ono malo političkih intelektualaca amatera, poverovati Đilasu da mu je jedina namera da bude menadžer i inženjer glavnog grada.

Zato što je jasno da bi takav, da postoji, istog trenutka prihvatio Vučićevu ponudu i bacio se na posao. Ako je tu samo zbog mostova i vrtića, odavno bi se on time bavio, a ne bi lupetao o skupu vrednosti Saše Jankovića, Vuka Jeremića i svojim ličnim vrednostima, pošto su sva trojica s vrednostima raskrstili odavno.

Drugim rečima, Đilas je pogrešio već na prvom koraku. Lažno se predstavio, što su protivnici sigurno dočekali sa oduševljenjem.

On je njima, ispostavilo se, ipak najlakši mogući protivnik.

Recikliran, u društvu istih takvih, recikliranih i odbačenih, prazan, u stalnom pokušaju da dokaže da su ga prosto pogrešno shvatili, on će, i pokazao je to, svaki dan drugoj strani podstirati nove dokaze da boljeg protivnika nisu mogli ni da sanjaju. I igraće se njime, ismevaće ga, gaziti, šutirati, i mnogo pre izbora svesti na još nižu meru od one s koje je, dosta bedno, napustio politiku.

Ali nema on šta tu da se žali. Sam je odabrao da izigrava inženjera u politici i političara u inženjerstvu.
Sam se, umesto da razmisli o tome sa čim se vraća u politiku, s kojom politikom, potrčao u providni PR i u marketing, sa zbunjujućim i lažnim porukama, kao kada ti prodavac pokvarenog automobila objašnjava da treba da ga kupiš jer je jeftin.

Sam je, uz to, odmah podcrtao razliku između sebe i glavnog oponenta jer ovaj drugi ni u najluđem snu ne bi prepričavao šta mu je bilo ko na bilo kom privatnom sastanku tražio ili nudio.

Taj drugi, Vučić, jeste političar, i ne izigrava inženjera. On se politikom bavi od nula do dvadeset četiri, znajući da ni stranka ni džava nisu firme, da u njima važe drugi mehanizmi, i da posle svega biračima moraš da ponudiš ono što su u stanju da prepoznaju iz prve, bez preteranog rasipanja energije na stupidna i kontradiktorna objašnjenja.
Pritom je u svemu tome najčudnije što Đilas sasvim sigurno zna onu marketinšku legendu o istraživanju koje je sprovela „Koka-Kola" u nastojanju da otkrije šta sve treba da uradi sa samim napitkom da bi se on bolje prodavao.
I angažovali su silne stručnjake, platili milione i milione da bi im na kraju stigla koverta, u koverti jedan papirić, a na papiriću samo jedna reč - „slađe".

I to je ono što su Đilas i svi oni koji su se ponovo zatrčali da ga reizmisle, ni najmanje ne razmišljajući o gomili svojih dosadašnjih promašaja - od belih listića do Jankovića - totalno prevideli.

Da im za izbore treba neko ko će imati listić na kojem piše - političar, i iza kojeg će stajati organizacija na čijem papiriću piše - stranka.

Zato što te jednostavne reči, kratke, nigde i nikada nije moguće zameniti bajkama. Pa bile i one inženjerske. O „fići" koji je pobedio „ferari".

NE PROPUSTITE:

EKSPRES UVODNIK: Ođila(s) u farmerkama