EKSPRES UVODNIK: Kraj mezara stojim!

Zato bismo voleli da vidimo Jeremića kako se izvinjava. I novu vlast koja ne bi negirala da je Srbija dežurni krivac, niti bi joj palo na pamet da kaže da se dvadeseti vek, vek krvoprolića na Balkanu, ne može svesti samo na Srebrenicu, i Srbiju kao glavnog negativca, nego da iz te gadne računice ne treba isključiti, na primer, Jasenovac

A zašto mi sve to ne bismo pojednostavili, evo, ovako:

Jako bismo voleli da vidimo Vuka Jeremića na mezaru u Srebrenici kako se izvinjava žrtvama i govori da je tu počinjen genocid.

I jako bismo voleli da vidimo Boška Obradovića, sve sa Veljom Ilićem, kako klanja za duše pobijenih.

I Sandu Rašković kako govori na komemoraciji srebreničkim žrtvama, i to o genocidu.

I Dragana Đilasa, bez trunke arogancije, sa majkama Srebrenice, i još ih ne pomeša sa majkama Roma iz onog kartonskog naselja na Novom Beogradu.

Jako bih voleo sve to jer bi, samo tada, svi koji ih otvoreno podržavaju i koji ovih dana kukaju na državu zbog telefonskog uključenja Ratka Mladića u programa TV "Hepi" mogli da kažu da se ne bave lovom na veštice i traženjem dežurnog krivca, i to ne zbog želje za pravdom, izraženog osećaja za moral i potrebe za istinom, nego isključivo za račun jedne političke opcije.

Ovako, histerija koja je nastala zbog "deda Ratka" govori upravo to - da je u toku još jedna u nizu političkih hajki, koje bi trebalo da dokažu da je Vučić, njegova vlast odgovorna za sve, od manijaka u tramvaju do "veličanja ratnih zločinaca".

Da nije tako, cela priča o "deda Ratku" izgledala bi sasvim drugačije.

I svi kojima se njegovo učešće u Marićevom programu ne sviđa, na šta svakako imaju prava, svoje nezadovoljstvo bi iskazali tako što bi organizovali protest ispred TV "Hepi", bez remećenja javnog reda i mira, ili bi zasuli redakciju protestnim pismima, pozvali istomišljenike na bojkot Marićevog jutarnjeg programa, pisali peticije vlasniku TV "Hepi" sa zahtevom da smeni Marića... I u svemu tome ne bi bilo ni "d" od države, niti od njenih regulatora.

Zato što ni državu, ni regulatore, niko u svetu, u takvim situacijama, ne smatra odgovornim.

Ni kada Šon Pen napravi intervju sa El Čapom, traženim kriminalcem, koji na duši verovatno ima ništa manje ubijenih od svakog prosečnog ratnog zločinca.

Ni kada Henri King intervjuiše Alberta Špera, arhitektu Rajha, nacistu osuđenog na čuvenom procesu u Nirnbergu.

Ni kada "Rolling Stone" objavi ispovest Čarlsa Mensona, serijskog ubice.

Ni u gomili sličnih slučajeva, pošto tada važi prosto pravilo - bolje je da hiljadu krivaca ima pravo nešto da kaže, nego da jednom nevinom to pravo bude uskraćeno.

I država je upravo za to, baš kao i njeni regulatori, zadužena.

Ne da sprečava nekoga da govori, nego da to omogući svakome.

Menjanje tog koncepta, tog standarda, dovelo bi nas u nešto što nikome ne bi prijalo. U vreme cenzure, kontrole i zabrana.

I ne bi srpska publika mogla da čuje ne samo šta ima da kaže Ramuš Haradinaj, kojeg ovdašnji pravosudni organi traže da bi mu sudili za ratne zločine, nego ne bi mogla da čuje ni šta imaju da kažu "Majke Srebrenice", niti svi oni kojima nije drago što se "deda Ratko" javio u program.

A svih njih, hvala Bogu, u programima, u novinama, ima.

I baš zbog toga, povika na državu, na regulatora i nema nikakav drugi smisao osim onog kojem je vlast kriva za sve i kojem je Srbija loša zemlja, sklona zločinima, opet, samo zbog toga što ima vlast kakvu ima.

Zato bismo voleli da vidimo Jeremića na mezaru kako se izvinjava. I novu vlast koja ne bi negirala da je Srbija dežurni krivac, niti bi joj palo na pamet da kaže da se dvadeseti vek, vek krvoprolića na Balkanu, ne može svesti samo na Srebrenicu, i Srbiju kao glavnog negativca, nego da iz te gadne računice ne treba isključiti, na primer, Jasenovac, i sistematsko, plansko ubijanje Srba u NDH, koje niko, nikada, nigde nije okarakterisao kao genocid.

Dok se to ne dogodi, a neće skoro, nagledaćemo se još farsičnih scena, u kojima oni koji podržavaju Boška Obradovića kukaju zbog njegovog rođenog dede, Ratka.

I ništa im to neće biti čudno.