EKSPRES UVODNIK: Ponavljači

EKSPRES UVODNIK: Ponavljači


Po Harariju (Juval Noa), profesoru istorije i autoru bestselera “Homo Sapiens i Homo Deus”, istoriju ne izučavamo da bismo nešto iz nje naučili – jer su okolnosti u odnosu, na primer, na Kosovski boj, drastično promenjene – već iz jednog jedinog, prostog razloga.

Da bi je se oslobodili. Da bismo nastavili dalje.

I to je osnovna razlika između Aleksandra Vučića, koji je Hararija čitao, i srpske opozicije, koja, izgleda, ne čita ništa.

On se devedesetih oslobodio, nastavio dalje, svestan je vremena i okruženja, a oni jednostavno nisu.

Zato im se politička ponuda i svela na imitaciju devedesetih i na proteste čiji je zajednički naziv “Nerviraš nas” (Vučić), a ne na ozbiljni program, sa glavom i repom, koji, potom, daje i ozbiljne rezultate.

I možda njima sve to što rade izgleda super, možda su ubeđeni da su strašno zatresli to drvo “neslobode”, da je režim od njih u panici, da je pitanje dana kada će Vučić da padne, ali problem je samo u tome što oni nikakvog pojma nemaju o tome šta bi da rade ako se to čudo, stvarno i dogodi.

Đilas postaje premijer, Vuk predsednik, Boško prvi čovek Skupštine?

Kako, kada bi i to moralo da se desi posle nekih izbore, a njihov zajednički zbir je, po istraživanjima, negde oko 11 odsto?

Drugim rečima, sve da na te izbore izađu tako što će, pre toga, SNS sa svojih više od pedeset odsto pristati da im se vežu i ruke i noge i stavi flaster na usta, kako misle da mogu da ih dobiju?

Ugovorom sa deset odsto naroda?

Uzvikivanjem na protestu koji predvode Nikola Kojo i Bane Trifunović?

Peticijom koju bi na Tviteru pokrenuo Sergej Trifunović?

Pa teško bilo šta od toga.

I bez obzira na to što Vučić, posle nekih sedam godina na vlasti, sasvim sigurno bar delić populacije nervira (ispadne im hleb iz kese, on im je za to kriv), njegova pozicija, trenutno, nije pomerena ni centimetar nadole.

I to ne zato što je toliko često na televiziji, nego zato što pri svakom pojavljivanju ima šta da kaže onima koji ga podržavaju, a koji, koliko god da se to nekome ne sviđa, jesu većina.

On, naprosto, ima politiku. Na stranu svaka ocena te politike, i to kome ona prija, a kome ne, ali ona je tu i ogleda se u jasnim, prepoznatljivim stvarima.

Ovde fabrika, tamo put, ovde bolnica, tamo investicija, i programi i planovi koji se jasno bave svakim pitanjem ovog društva, od demografije do Kosova.

I tu ne pomaže kukanje da laže, obećava, da je autokrata, pošto većina ne samo da mu veruje, nego je spremna i da tu svoju veru dokaže na kom god mestu on to hoće. Od izbora do ulice, kada ih pozove da pozdrave Putina.

To je deo koji oni koji se danas utrkuju da podrškom protestima dokažu da se “građani” ne prepoznaju.

U suprotnom bi znali da je tvrdnja u podršci profesora sa Filozofskog fakulteta – da vlast odbija da odgovori na pitanja građana – besmislena i netačna, baš zato što vlast, Vučić, svakoga dana odgovara na pitanja građana, samo što to nisu pitanja za koja opozicija i protestanti misle da su važna.

I u tome je ceo problem. Većina u Srbiji danas pita kada će biti neka fabrika u njihovom mestu, kada će da porastu plate, a kada penzije, kada će put, dom zdravlja, bolnica, radno mesto, i na ta pitanja i stižu odgovori.

I ko god da misli da su to pogrešna pitanja, uopšte ne zna gde živi, niti šta se ovde dešava.

Zarobljen je u istoriji, u pitanjima na koja su odgovori dati (čak i kada se delu javnosti ne sviđaju), i koja, samim tim, većini nisu prioritet, niti ih iole zanimaju.

Odgovoriti na tu činjenicu tvrdnjom da su ti koji ne prepoznaju važnost tih pitanja nepismeni i krezubi glupaci, opet je svojevrstan sudar sa realnošću, koji može da se završi samo na jedan način. Novim porazom, kako na izborima, tako i na ulici.

Zato što većina u Srbiji ne traži, štaviše, ne podnosi da im neko, pa ni profesori, pametuje i objašnjava kako ona nema pojma, nego hoće ono što svaka većina danas u svetu hoće – da im neko život učini podnošljivijim, i to ne pričom nego konkretnim delom.

Ugovor sa narodom, u kojem ne piše koliko će i kako biti veći rast BDP, koliko će i kako biti smanjena nezaposlenost, koliko će i kako više investicija biti, koliko će, na realnim osnovama, biti povećane plate, nije ugovor koji će većina potpisati.

I tu je ceo problem koji opozicija ima i sa neizučenom istorijom i sa realnošću.

Da nije tako, znali bi da ono što im subotom izgleda kao pobeda nije ništa drugo nego, toliko puta u istoriji viđen, izgubljeni rat.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar