EKSPRES UVODNIK: Teška računica!

Cenu - ova zemlja odbija da sama sebi ispostavi već decenijama. Bolje reći, odbijaju je političari, odbija je Crkva, odbija i ogroman deo intelektualne javnosti, ogrezao u prodavanju mita i magle, na kojoj se izuzetno zarađuje, i novac i slava

Aleksandar Vučić je konačno to izgovorio: ako nećete razgraničenje, ako nećete etničke granice, ako nećete rešenja, šta hoćete?

I red je bio da to uradi. Vreme je da se preuzme odgovornost, da se o Kosovu razgovara ne sa pozicija mita, nego stvarnog stanja, da se sagledaju fakti i da se, konačno, plati cena koja mora da se plati.

A to - cenu - ova zemlja odbija da sama sebi ispostavi već decenijama. Bolje reći, odbijaju je političari, odbija je Crkva, odbija i ogroman deo intelektualne javnosti, ogrezao u prodavanju mita i magle, na kojoj se izuzetno zarađuje, i novac i slava.

Za to vreme Kosovo je otišlo od Srbije a da niko nije ni primetio, bolje reći, većina je odbila da primeti.

Od 1993. godine tamo je, najpre, savršeno funkcionisala paralelna država, sa svojim obrazovanjem, školstvom, svim potrebnim ustanovama, od vlade do fudbalske lige.

Zatim, je krajem devedesetih, taj deo teritorije bombama i vojnom silom odvojen od Srbije, odsečen, izbačen iz jurisdikcije, iz sistema i bilo kakve vrste kontrole.

Potom je Kosovo proglasilo nezavisnost, Priština krenula da vlada tom teritorijom, uz niz prerogativa koje mi možemo da zovemo takozvanim, ali tamo su stvarni, i državni, i govore o tome da je Kosovo odavno država za sebe, bez ikakve veze sa Srbijom.

Uz sve to su išla i priznanja, formalna, kada je reč o mnogim velikim silama, i faktička, kada je reč o svemu onome što smo i mi, i svi ostali, priznali Kosovu, sve tvrdeći da se ništa slično nikada neće desiti. Ko ne veruje, neka pogleda samo par nedelja unazad prepisku ruskog i kosovskog fudbalskog saveza, pa će mu sve biti jasno.

Kosovo učestvuje na raznim skupovima, od političkih do sportskih, njegovi zvaničnici pregovaraju s našim zvaničnicima, kada tamo krenemo, ka Kosovu, moramo da pređemo granični prelaz i da pokažemo dokumenta njihovoj policiji...

Srbi, koji žive na Kosovu, odavno to znaju. I odavno su shvatili da prihvatanje realnosti jeste način da se preživi. Pa su još početkom dvehiljaditih krenuli sa osnivanjem stranaka, po kosovskim zakonima, i učestvovanjem u radu parlamenta, vlade i svih drugih, državnih, kosovskih tela.

Smislili su, doduše, i preživljavanje plus, pa je jedna od omiljenih zabava na Kosovu uzimanje dve plate. Jedne od kosovske, a druge od srpske države, koja kosovsku ne priznaje.

I za sve to vreme, do 2012. godine, i početka briselskih pregovora kojim se ušlo u rešavanje kosovskog pitanja, ovde su se svi, a pogotovo vlasti, pravili da se ništa ne dešava.

Njihov pristup je bio ne samo negatorski, nego i duboko subverzivan, jer je uticao na naš kolektivni odnos prema nesreći koja nas je snašla. I to tako što nas je terao da je ne primećujemo.

Zato su i izmišljali pitanja Međunarodnom sudu u Hagu, razne deklaracije, parole i Kosovo i EU, držeći nas, sve zajedno, ne samo anestezirane, nego do kretenizma otupljene.

Kao što su proleteri nekada davno urlali: Amerika i Engleska biće zemlja proleterska, i da sve bude još strašnije, stvarno verovali u to, tako smo i mi, pod dirigentskom palicom vlasti, vikali: Kosovo je srce Srbije, i takođe verovali u to.

Za to vreme, ni jednoj od tih vlasti nije palo na pamet da izgradi bar put do tog našeg srce. Ko je pre pet, šest godina išao putem Prokuplje-Merdare, zna o čemu pričamo. Ostali, koji ne znaju o kom putu je reč, samo dokazuju koliko su lupetali svaki put kada su tvrdili da je Kosovo - naše.

Sve zajedno, to negiranje, zamlaćivanje mitovima, prodavanje magle, sklapanje frazetina, laganje i sebe i drugih, podiglo je, i to više puta, cenu koju sada imamo da plaćamo.

I Vučić je, upravo zato, prvi fer političar, fer jer je odbio da nas laže i rekao nam, otvoreno, i šta sve nemamo i šta nas sve čeka.

Drugi mogu sada da pričaju šta god hoće, ali činjenicu da su se pravili ludi, i da su sve nas pravili ludim, ne mogu da izbrišu.

Kao što niko ne može više da izbriše ni fakte koji govore da jeste Vučić prvi krenuo u pregovore sa liderima iz Prištine (Ivica Dačić, premijer 2012. godine, u dogovoru sa Vučićem i Nikolićem je otišao u Brisel, na sastanak sa Tačijem), dok su se njegovi prethodnici pravili da ovi ne postoje.

Takođe, ni Koštunica ni Tadić nikada nisu smeli da izjave da nemamo ništa na Kosovu, da nam faktički ne pripada, i da nisu ni predsednici ni premijeri u Prištini, te da im se vlast završava na administrativnim prelazima. Vučić jeste to rekao, dovoljno puta da ga svako čuje.

Prvi je i priznao da smo Kosovo izgubili, kao što jesmo, bez obzira na sve one generale koji danas pričaju da su pobedili NATO, ali na Kosovo, ipak, još ne mogu da idu.

Prvi je, na kraju, i sve nas pitao, otvoreno, šta tačno hoćemo. Da nastavimo da sami sebe lažemo, ili da probamo da dobijemo nešto, ni iz čega.

I za sve to zaslužuje priznanje, koje, sigurno, bar ne u Srbiji, skoro neće dobiti.

Toga je, vidi se poslednjih dana, i te kako svestan, što uopšte nije loše, jer ga, očigledno, cela ta situacija tera da bude još otvoreniji.

I to je dobro, brutalne stvari treba da shvatimo, teške istine da spoznamo i vrlo gadnu računicu da dovedemo do kraja.

Računicu koja se završava onom cenom koju moramo da platimo. I koju više ne smemo da odlažemo.

Zato što, i tu je Vučić u pravu, ako to ponovo uradimo, za pedeset godina nećemo pregovarati o severu Kosova, nego o Vranju. Pa onda, redom...