EKSPRES UVODNIK - VELIKA OČEKIVANJA

Ogromna ljubav, narodna, uvek je plod velikih očekivanja, koja su, opet, plod činjenice da je ljudima lakše da neko drugi za njih sve uradi i da, umesto njih, bude odgovoran za sve dobro i loše u njihovim životima

Postoji onaj vic o tipu koji je objavio da će javno na beogradskoj "Marakani" da "sredi" sto žena.

I, naravno, nastane haos, gori Tviter, Instagram, gostuje na svim televizijama, bilbordi, reklame, svi odbrojavaju dane do velikog događaja.

Na zakazani dan, "Marakana" puna, transparenti, zastave, pevaju se pesme, a nasred terena je veliki podijum, na njemu krevet, sve obasjano reflektorima, okolo natpisi raznih sponzora, od sokova do "afričke šljive".

I izađe dasa, navali na prvu, drugu, desetu, "Marakana" urla, delirijum, on je već na tridesetoj, pedesetoj, navijači hoće da ulete na teren, on je i šezdesetu završio, sedamdesetu, vatromet, bakljada, a na osamdesetoj on krene lagano da kleca.

Sa devedesete ga jedva dignu, hlade peškirima, polivaju vodom, i on nastavlja. Još jednu, i još jednu, tu je i devedeset šesta, sedma, osma... na devedeset devetoj, užas, on se onesvesti.

Na "Marakani" muk. Tišina traje nekih minut, dva, a onda ceo stadion, kao po komandi, krene da skandira: "Pederu! Pederu!".

Bolja priča o srpskom mentalitetu ne postoji. Pitajte Novaka Đokovića ako ne verujete.

Najbolji na svetu, do prvog poraza. Onda - haos, od hrane, Pepea Imaza, žene, roditelja. Izvrnuli su ga Srbi kao staru čarapu tražeći po njoj rupe, za koje je on kriv.

U naciji u kojoj svi sve znaju, samo niko ništa neće da uradi, verovatno najgore što može da te snađe je da budeš uspešan.

Da bilo šta uradiš, postigneš rezultat, pomeriš i promeniš nešto, dođeš do nekog cilja.

Zato što te svi gledaju i samo čekaju da padneš. Tada nastaje šutka i nema te sitne duše koja će preskočiti da te udari.

Reći da je to samo naš specijalitet, bilo bi preterano. Još u Vizantiji Andronika Prvog je svetina na rukama donela na presto, a samo posle dve godine isti ti obesili su ga za noge na carskom Hipodromu, skidali su mu, mučenom, kožu, komad po komad, polivali vrelom vodom, sekli genitalije i, na kraju, raskomadali.

Velika ljubav, narodna, uvek je plod velikih očekivanja, koja su, opet, uvek plod činjenice da je ljudima lakše da neko drugi za njih sve uradi i da, umesto njih, bude odgovoran za sve dobro i loše u njihovim životima.

I sasvim je sigurno da je većina "žutih prsluka", koji sada pale po Parizu i napadaju Ajfelovu kulu, glasala tu nedavno za Makrona.

Koji je onda digao takse na dizel ne bi li učinio nešto za životnu sredinu i sprečio dalje globalno zagrevanje.

I nanu su mu naninu ti kojima je priča o borbi protiv globalnog zagrevanja baš dobro zvučala dok je ovaj investicioni bankar o njoj govorio u kampanji.

I upravo tu, a ne u Bošku Obradoviću i Đilasu je i najveća opasnost za Aleksandra Vučića.

U toj ogromnoj podršci, u toj masi koja ne želi sama da odluči o Kosovu, niti o bilo čemu drugom, i samo čeka kada će on da pogreši.

Oni drugi, koji bi trebalo da ga podrže, uopšte nisu svesni koliko je to opasno za njih, i umesto da stanu u front, pruže ruku, preuzmu deo odgovornosti, troše vreme trčkarajući za njim i mereći mu svaki korak, uporno pokušavajući da dokažu da on nije taj.

Bolji primer za to, od svega što je sledilo pošto mu je dodeljen Zlatni lav za mir, ne postoji.

Ljudi, koji su, kada ih pitaš, za mir, za dobre odnose sa susedima, za saradnju, stabilnost, jednom rečju, i za sve ono za šta se i on javno i zvanično zalaže, odmah su krenuli da dokazuju da je ta nagrada smejurija.

Pri tom su zaboravili na ono osnovno. Na pitanje: a šta ako ste u pravu? Šta to znači, ne za Vučića, nego za vas?

I da li je ta vrsta neuspeha pogubna, ne za bilo kog pojedinca, pa i predsednika, nego za sve nas. I da li nam je to, baš sada, potrebno.

Čemu služi. Pogotovo u situaciji kada ponovo stojimo u samom predvorju sukoba. Da li je moguće da je u takvoj situaciji nekome važnije da dokaže da je nagrada fejk umesto da je iskoristi kao još jedan prilog, razlog za mir.

I kako nikome nije palo da tu nagradu iskoristi kao pozitivan pritisak, da kaže da ona sada Vučića obavezuje da nastavi sa politikom mira i da mu na pamet ne padne da taj mir na bilo koji način ugrozi.

Zar to nije bitnije, svima, od toga da li su nagradu smislili pekari ili poslastičari.

Posle trideset godina koje živimo u latentnom sukobu, i sa drugima i sa sobom, zar ne bi trebalo da budemo srećni da nam nagradu za mir udeli i udruženje šintera i uličnih prodavaca.

I posle toliko godina u kojima smo samo gubili, zar ne bi trebalo da budemo oduševljeni pobedom, u bilo čemu.

Očigledno, ne. I ovde ništa od svega što Vučić radi neće biti doživljeno drugačije nego na jedan od ta dva načina.

Prvi je oduševljenje koje čeka da padne.

Drugo je omalovažavanje koje za pad proglašava svaki njegov korak, bez obzira na to koliko je uspešan.

I sam je kriv za to. Kao i Đoković, previše se bavi svojim poslom. I pokušava da ga radi dobro.