FENOMEN BELI: Uloga izbornih cirkuzanata

Pojedini kandidati su manje ili više ozbiljni, ali je sigurno da svaki od njih u ovoj kampanji i na predstojećim izborima igra neku ulogu. Pitanje je samo da li tu ulogu igraju zarad lične promocije, ili je igraju po dobijenom zadatku

Ako verujemo predizbornim istraživanjima javnog mnjenja koja se objavljuju po medijima, prema kojima jedan od 11 kandidata ima gotovo pet puta veću podršku od najbližih konkurenata, slobodnim i kreativnim tumačenjem ove bismo predsedničke izbore mogli opisati kao „deset na jednoga".
Vodeći se istim tim podacima, možemo li da kažemo da su svi drugi kandidati, osim onog sa najboljim rejtingom, neozbiljni? Ili da upotrebimo reči Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, da su svi oni „zavitlavanje Srbije".
Mišljenja sagovornika „Ekspresa" su podeljena, ali ipak niko od njih ne tvrdi da je reč o „zavitlavanju". Još manje da su izbori mesto za sprdnju bilo koje vrste. Može se reći da su pojedini kandidati, odnosno njihovi nastupi, manje ili više ozbiljni, ali je, takođe, sasvim sigurno da svaki od njih ima neku svrhu, da u ovoj kampanji i na predstojećim izborima igra neku ulogu. Pitanje je samo da li tu ulogu igraju zarad lične promocije, ili je igraju po dobijenom zadatku.
A taj zadatak može da bude posledica nečije procene da će određeni kandidati uticati na veću izlaznost, ili pak procena da će na taj način otkinuti komad glasova potencijalno opasnim protivkandidatima.
Pitanje je naravno, ako su oni već „igrači na tajnom zadatku", ko je taj koji im zadatke izdaje. Odgovori na ova pitanja, opet, baziraju se na pretpostavkama i ne baš najpreciznijim i najpouzdanijim podacima o međusobnom uticaju pojedinačnih kandidata na rejting njihovih konkurenata.
Bilo kako bilo, nesporno je nekoliko činjenica. Prvo, od 11 pretendenata na fotelju u kabinetu na Andrićevom vencu, gotovo polovina, odnosno njih petorica, ne potiču iz neke političke stranke. Drugo, kandidat Luka Maksimović, poznatiji kao Ljubiša Preletačević Beli, na trenutak je izbio na drugo mesto po popularnosti iako je i veoma pažljivim pratiocima političkih zbivanja vrlo teško da uoče koji je to program za koji se ovaj momak iz Mladenovca zalaže.
Šta iz svega toga može da se zaključi? Prvo, da je kriza partijskog života, odnosno političkih stranaka u Srbiji dobrano uznapredovala, jer osim dve najveće stranke vladajuće koalicije, nijedna druga partija, prema istraživanjima, ne može da dobaci ni do 10 odsto.
Drugo, da je primetno odsustvo različitosti ideja i programa, zbog čega su građani, birači, spremni da se okrenu i onim kandidatima koji se čak ni ne pretvaraju da nekakve ideje imaju, već im se nastup svodi na šalu, parodiju, satiru, sprdnju...

Električni zec

Cvijetin Milivojević, direktor Agencije za odnose sa javnošću „Pragma", ocenjuje da je upravo u trenucima krize partijskog života logično da ima više kandidata iza kojih stoje grupe ili udruženja građana. Ističe i da je dobro što nisu svi kandidati iz Beograda, jer su sve stranke do sada obećavale regionalizaciju i decentralizaciju, da bi u trenutku kada se dokopaju vlasti zaboravile na obećanja, pa čak i počele da deluju u smeru jačanja centralne vlasti.
- Ali, kao i u svakoj kampanji od 1990. godine, imamo i „električnih zečeva" i „trojanskih konja". To su oni za koje je jasno da nisu mogli sami da prikupe 10.000 potpisa. Politička čaršija spekuliše, a postoje i dokazi, da su neke stranke vladajuće koalicije skupljale potpise ne samo za Vučića već i za neke kandidate, bar za trojicu, za koje se pretpostavlja da mogu da mute vodu. A to rade svojim ekstremnim stavovima o nekim pitanjima o kojima, recimo, postoji konsenzus, kao što je pitanje Kosova, pa deo birača koji bi glasali protiv Vučića vrate njemu, jer je on ipak garant da neće biti velikih turbulencija - kaže Milivojević za „Ekspres".
Za jednog od tih kandidata je, kako kaže, potpuno siguran da je „posledica neprirodnog braka iz računa najjače vladajuće stranke i dela, kako ih zove, anarhoopozicionih stranaka".

Kandidatura Preletačevića Belog je neozbiljnija čak i od kandidature pokojnog Nikole Šećeroskog. On je bar imao neki socijalni i ekonomski program, bilo da se zvao „četke i metle" ili proizvodnja „magarčića i jelenčića", ocenjuje Cvijetin Milivojević

- Kandidatura gospodina Preletačevića Belog je neozbiljnija čak i od kandidature pokojnog Nikole Šećeroskog. On je bar imao neki socijalni i ekonomski program, bilo da se zvao „četke i metle" ili proizvodnja „magarčića i jelenčića", kako je govorio o onim igračkicama. On je imao program, na ličnom primeru, koji se zove borba protiv državne administracije i birokratije koja ubija malog čoveka, žrtvu sistema kao u predstavi „Siroti mali hrčki". On nije ni znao da je to program, ali je bio program. Kod gospodina Belog imamo obrnutu situaciju. On nema nikakav program, ništa ne nudi, pritom se ni jednom jedinom rečju ne usuđuje da kritikuje vlast i istovremeno igra ulogu tzv. nadopozicionog trkača - kaže Milivojević.
Nameću se, prema njegovom mišljenju, dva zaključka. Prvi, da je deo opozicije poverovao da Beli doprinosi povećanju izlaznosti, jer će mladi apolitični svet „izaći na izbore da se, što bi rekao Šojić, zajebava", čime će se povećati broj onih koji će onemogućiti pobedu Aleksandra Vučića u prvom krugu.
- To je loša matematika, jer ako je cilj opozicionih kandidata samo da Vučić ne pobedi u prvom krugu, mogu da se oproste i sa pobedom u drugom krugu. To je falš način razmišljanja - kaže Milivojević.
Drugi zaključak je da, kako kaže, postoji direktan interes vladajuće koalicije da kandidovanjem Belog pokaže da je ovo još jedan od izbornih cirkusa, u kojem učestvuje jedan ozbiljan kandidat i 10 cirkuzanata.

Više od parodije

Na pitanje da li su svi ostali kandidati zaista cirkuzanti, Milivojević odgovara odrečno, ali primećuje da „kada ubacite Belog, kao što su ubacivali Jogi letače, odmah od svega pravite cirkus".
Ali od pravljenja cirkusa od izbora mnogo opasnije je u slučaju Preletačevića, prema Milivojevićevom mišljenju, nešto drugo, a što ima veze sa time da su njegova ciljna grupa dobrim delom upravo mladi koji tek sada imaju pravo da glasaju ili su ga prvi put ostvarili u prethodnih nekoliko godina.
- Nije on samo parodija. To bi bilo bezopasno. Dublje, sociološki gledano, on treba da bude uzor mladima koji prvi put glasaju, kao što im je uzor neka estradna pevaljka. Setite se njegovog prošlogodišnjeg spota za lokalne izbore u Mladenovcu. On spava do iza podneva, ustane, popije kafu, prošeta do omiljenog kafića i to je njegov život. I to sad treba da bude uzor, kao i neka estradna pevaljka koja se prostituiše, kao što su 90-ih godina uzori bili naoružani momci, koje su u deminutivu zvali „žestoki momci sa beogradskog asfalta", jer niko nije smeo da napiše da je reč o kriminalcima i ubicama - kaže Milivojević.
On, takođe, izražava sumnju i u pogledu tačnosti rezultata istraživanja koji se objavljuju, a koja Belog Preletačevića guraju u sam vrh.

Kada u redovima stranke nemate jakog lidera, onda idete na nestranačke kandidate koji mogu da vam služe kao alibi za izborni neuspeh, ali i da odlože rešavanje problema koje zbog slabog rejtinga imate u stranci, kaže Đorđe Vuković

- Siguran sam da istraživanja koja se prezentuju u medijima, nemaju veze sa istraživanjima koja čita gospodin Vučić. On je jedini koji ozbiljno čita istraživanja, veruje im, i upravlja strankom i svojim rejtingom u skladu sa očekivanjima birača. On vidi šta birač hoće, menja stvari u hodu i prilagođava se. Ja zato kažem da je on nedosledan političar, meni to nije simpatično, ali sa stanovišta onoga što je funkcija istraživanja, a to je da vas usmeri, on to radi veoma mudro - dodaje Milivojević.
Đorđe Vuković, programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju, primećuje da „fenomen Beli" nije prvi put viđen u Srbiji, da je takvih slučajeva bilo i u drugim zemljama, a na kraju krajeva i u Srbiji, s tim što nijedan od njih do sada nije uspeo da animira veći broj glasača.
Za njega ni pojava Belog, kao ni pojava više nestranačkih kandidata ne predstavljaju iznenađenje u situaciji kada više nema jakih stranaka na strani opozicije.
- Kada u redovima stranke nemate jakog lidera, onda idete na nestranačke kandidate, koji mogu da vam služe kao alibi za izborni neuspeh, ali i da odlože rešavanje problema koje zbog slabog rejtinga imate u stranci - kaže Vuković za „Ekspres".

Sprdnja nije rešenje

On, međutim, sumnja u to da je „sprdnja" dobar način da se rešava pitanje izbora ljudi za ključne funkcije u državi ili da se tako pristupa rešavanju ozbiljnih državnih problema.
- Teško da možete da pravdate situaciju gde se pitanje nosilaca funkcija i rešavanja ključnih problema rešava sprdnjom. Nije to način. Ali to dokazuje i da nešto sistemu fali. Kroz funkciju predsednika ili premijera se ogleda stabilnost sistema. Možemo se složiti ili se ne složiti da je ta sprdnja simpatična, ali pitanje je šta je posledica svega toga. Da li sebi smemo da dozvolimo situaciju da imamo takav tip sprdnje. Neučestvovanje u političkom procesu stvara zatvoreno društvo, a samim tim sprečava i mogućnost napretka. Zato je potrebno da se nešto menja - dodaje Vuković.

Iako se ni on ne slaže da su svi ostali kandidati sem Vučića „cirkuzanti" ili „zavitlavanje Srbije", istovremeno dodaje da je jasno da niko sem Vučića ne pledira ozbiljno da može da osvoji predsedničku funkciju.
- Ovde je u pitanju pozicioniranje ljudi - zaključuje Vuković.
Na kraju, kakve mogu da budu posledice uzleta Belog Preletačevića? Prema oceni Vladimira Vuletića, sociologa i profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do određene mere njegova pojava može da ima i pozitivne efekte na političku scenu Srbije.
- Ako ostane u granicama fenomena, on može da bude i svojevrsna poruka i upozorenje akterima na političkoj sceni. U određenoj meri bi, međutim, mogao da predstavlja i izraz beznađa koji bi mogao da poremeti politički život u Srbiji - kaže Vuletić za „Ekspres".
Ljudi koji su u velikoj meri razočarani postojećom političkom ponudom se, simpatišući Belog i smejući mu se, zapravo smeju političkoj praksi u Srbiji.
- Samo ime Preletačević govori upravo o tome, jer je najteža politička optužba da neko stalno menja stranke - kaže Vuletić.
Ističući da ne veruje da na ovom nivou može da postigne neke spektakularne rezultate, što bi u njegovom slučaju bio ulazak u drugi krug predsedničkih izbora, on dodaje i da bi se tada opravdano postavilo pitanje ko stoji iza njega, jer „on nema nikakvu ideju".
Sudbina Belog, ipak, prema mišljenju Cvijetina Milivojevića, „zavisi od volje onih koji su ga projektovali".
- A to su delimično vlasti i anarhoopozicione stranke, uz pomoć ozbiljnih igrača koji razumeju šta je manipulativna komunikacija, koji imaju iskustva sa izvozom revolucija, anarholiberalima... Očevidno je da je to neko ko rukuje proizvodom koji se zove Beli Preletačević - dodaje Milivojević.
A ako se već koristimo cirkuskim rečnikom, možda bi najbolje bilo reći da neko žonglira određenim brojem kandidata. Možda neki kandidati glume i klovnove, publika se smeje, čak im i zdušno tapše. Cirkus, posle svega, ipak ode iz našeg malog grada. A ono što ostaje i ne mora da bude tako smešno.

NEGATIVNA KAMPANJA

Nedostatak velikih ideoloških i programskih razlika među kandidatima, prema oceni Đorđa Vukovića iz Cesida, otvara prostor za negativnu kampanju.
- To nije slučaj samo na ovim izborima, već i na parlamentarnim. Nema velikih ideoloških ni programskih razlika, kao pre 10-15 godina, ni među kandidatima, ni među strankama. Onda idete na negativnu kampanju da karakter i delo nosilaca političkih funkcija unizite. Baš zato su negativne kampanje prilično uspešne u poslednje vreme - kaže Vuković.

JEDANAESTI PREDSEDNIČKI IZBORI

Sledeći predsednički izbori biće 11. po redu od uvođenja višestranačja u Srbiji, i na njima ćemo dobiti petog šefa države od 1990. godine. Tri puta su izbori za predsednika Republike bili prevremeni: 1992, 2008. i 2012. godine. Zanimljivo je da su svi kandidati koji su imali veći broj glasova u prvom krugu od 2004. godine, u drugom krugu postajali izborni gubitnici (dva puta Tomislav Nikolić i jedanput Boris Tadić).
U prvom krugu 2012. glasalo je 57,73 odsto uz rekordnih 4,46 odsto nevažećih glasova - belih listića. Tadić je osvojio 25,31 odsto, a Nikolić 25,05 odsto.
U drugom krugu 2012. na birališta je izašlo tek 46,26 odsto birača, od čega je za Nikolića glasalo 49,54 odsto (1.552.063 birača) a za Tadića 47,31 odsto (1.481.952 birača).
Od 1990. godine na čelu Srbije bili su Slobodan Milošević (u dva navrata: 1990-1992. i 1992-1997. godine), Milan Milutinović (1997-2002), Boris Tadić (2004-2008, odnosno 2008-2012) i Tomislav Nikolić, koji je bio šef države od 2012. godine.
Jula 1997. održani su prvi neuspeli predsednički izbori, kada su u drugi krug ušli Zoran Lilić i Vojislav Šešelj.
U periodu od 2002. do 2004. godine tri puta su neuspešno održavani predsednički izbori (septembra i decembra 2002. godine, odnosno novembra 2003. godine). Funkciju predsednika države u tom periodu su, pošto je Milanu Milutinoviću mandat istekao januara 2003. godine, obavljali predsednici Narodne skupštine, prvo Nataša Mićić, a od januara 2004. godine Dragan Maršićanin.

Ko su kandidati
Na ovim, 11. po redu predsedničkim izborima takmičiće se 11 kandidata. To su:
Saša Janković
Vuk Jeremić
Miroslav Parović
Saša Radulović
Luka Maksimović
Aleksandar Vučić
Boško Obradović
Vojislav Šešelj
Aleksandar Popović
Milan Stamatović
Nenad Čanak
*redosled kandidata je kao na glasačkom listiću