GRAĐANIN KEJN

GRAĐANIN KEJN

(BETAPHOTO/EMIL VAS/EV)


Da li ste gledali Građanina Kejna? Proglašen je, onomad, za najbolji film svih vremena. Sumnjalo se da je napravljen po motivima iz života Viljema Randolfa Hersta, najčuvenijeg novinskog magnata u istoriji, čemu je i on sam doprineo, pošto se, u njegovim izdanjima, nikada nije pojavio ni redak o Građaninu Kejnu.

Orson Vels je, pak tvrdio, da gledaoci, dok gledaju Kejna, gledaju sebe, a Borhes, opčinjen filmom, sastavljenim od fragmenata Kejnovog života, ništa različitim od fragmenata svakog života, izneo je tezu po kojoj je Kejn – utvara. Neki su tvrdili da je film autobiografska priča samog Velsa, kao i svakoga od nas.

Sam film se bazira na detektivskoj priči, pokušaju jednog reportera da odgonetne značenje poslednjih Kejnovih reči, izgovorenih na početku filma, u sceni u kojoj glavni junak, Kejn, umire, izustivši jednu sasvim kratku reč – “Pupoljak”.

Reporter ne uspeva, ali nas Vels ne ostavlja u neznanju. Na samom kraju filma, radnici koji spaljuju Kejnove stvari, u vatru bacaju stare saonice, one na kojima je majka poslala dete Kejna kod tutora. I na njima piše – “Pupoljak”.

Film se završava istim natpisom sa kojim je i počeo – “Zabranjen neovlašćen ulazak” – i velikim slovom “K” na vrhu železne ograde.

I bez obzira na bes koji će sledeće reči izazvati, podjednako, kod puritanaca, čistunaca, građana i revolucionara, ali u današnje vreme, u Srbiji, sve ovo što se dešava na beogradskim ulicama, nije ništa drugo nego protest Građanina Kejna, protiv Građanina Kejna.

Zato što svi oni koji su mrzeli Kejna, i koji mrze Vučića, jesu i tada i sada, mrzeli utvaru, onu koja im je postala i razlog i opravdanje za svaki loš fragment u sopstvenom životu.

Pri tom su i Kejn i Vučić jedni od nas, ono što smo možda i hteli da postanemo, iznikavši iz jednog te istog pupoljka.

A to u šta se on razvio, u svakom slučaju, Kejnovom, Vučićevom, našem, najlakše se objašnjava upravo predstavom o utvari.

Onoj koju možeš da kriviš, i da njom budeš nezadovoljan.

Po nekim računicama, u Srbiji ima pola miliona nezadovoljnih.

Ovim i onim, a pre svega Vučićem. Neki ne vole njegov rečnik i traže da im ga prilagodi neki hoće penzije nazad; onako kako oni misle da to treba uraditi neki su za okupaciju Kosova i nije im jasno zašto on ne šalje vojsku u pokrajinu; neki su besni jer ne priznaje kosovsku nezavisnost, nekima se ne sviđa kako mu stoje naočare; nekima je kriv za Partizan; drugima za Zvezdu; neki ga okrivljuju za nasilje; neki za medije…

Zajedničko, svima njima je da mu ne priznaju da je uradio bilo šta dobro, da nemaju nikakav smisleni predlog, alternativu, i da mrze svaku eventualnu sličnost sa njim, čak i kada im je vokabular znatno gori od svega što je on ikada izrekao.

Drugim rečima, za njih on jeste utvara, razlog, opravdanje i Gradjanin Kejn. I protiv njega, koji jeste fragment istovetan tolikim fragmentima njihovog života, i protestvuju, ne obazirući se na realnost, i činjenice.

Borba protiv utvare, protiv Kejna, ne zahteva nikakvo suvislo objašnjenje.

Ona je prosto tu, zato što je on tu. I zato što smo svi mi tu.

Suprotstavljeni, bez potrebe za dodatnim pojašnjenjem.

Da nije tako, neko bi valjda primetio da svake subote Beogradom šeta Boško Obradović, predstavnik onih nacionalista kojima je nasilje deo politike.

I da je tu, među LGBT zastavama, Dragan Đilas, koji im je zabranjivao okupljanja i terao ih u “ četiri zida”. Ili da je međju  svima njima i Vuk Jeremić, koji ni u jednom društvu, pa ni protestantskom, ne prezire samo sebe.

Neko bi, takođe primetio da samo pomenuti, od svih prisutnih, tačno znaju zašto su tu.

Ne zbog nostalgije za protestima devedesetih (koji su, izgleda, u biografijama mnogih od nas, jedina stvar kojom možemo da se pohvalimo), ne zbog svog onog nasilja koje zameramo drugima, a sebi uveliko dopuštamo na Tviteru i Fejsu, ne zbog Olivera Ivanovića, kojeg do juče nismo fermali, ne zbog te jedne krvave košulje, koju smo umnožili kao na geštetneru, niti zbog onog nesrećnog čoveka kojem su zapalili kuću, a najmanje zbog bledunjavog Borka Stefanovića, koji je svu krv odavno izgubio, još kada je učestvovao u davanju milion dolara za onog napasnika Miladina Kovačevića.

Ne. Oni su tu da bi jedan postao, uz pomoć “građanskih protesta”, premijer, drugi predsednik, treći šef policije i svih službi.

I oni su tu jer bi da sami budu građanin Kejn i da okače onaj natpis – “Neovlašćenima pristup zabranjen”.

Njih je, samim tim, lakše i razumeti.

Znaju ljudi šta hoće, samo ih je još strah da to jasno i obznane, pa se zato, svake subote, samo šetaju, ne usuđujući se da išta kažu, a pogotovo ne da predstave svoj plan i program, pošto se on, ionako svodi na to da na vrhu one železne ograde bude jedno veliko “Đ”, ili “J”, “O”…

A ostali?

Oni koje subotom ne interesuje ništa od svih onih stvari koje su, svima nama, svakog drugog dana važne?

E pa oni bi trebalo da znaju da, kada već neće ni veći BDP, ni rešenje Kosova, ni investicije, veće plate, onda moraju da bar budu svesni alternative.

I da će im ovog građanina Kejna, ovu utvaru, ako im sve uspe, zameniti one utvare koje su, trenutno, među njima.

A u skladu sa Velsovom tvrdnjom, zameniće, same sebe, sobom samim.

Što bi bilo skroz pogrešno.

Pošto je, od tolikih utvara, u srpskom društvu, ova protiv koje protestvuju, ipak najuspešnija.
Bez obzira na to šta kažu oni koji, svakog ponedeljka, saopštavaju da je u Beogradu sve više i više protestanata.

Pa su krenuli sa pet, i stigli do trideset pet hiljada.

Samo su zaboravili da kažu da, posle svega, ni svaki deseti, od te mase, ne kupi njihove štampane prognoze.

Možda zato što se i one, suštinski, na svim svojim stranicama, bave utvarama, pošto drugo opravdanje nemaju.

A većini u Srbiji, koja ne šeta, izgleda sve to dosadilo.

Građanin Kejn je, ipak, stari film. I na repertoaru su Akvamen i ostali super junaci, koji nisu ni čuli za “pupoljak”, niti ih zanima.

A to je sasvim druga vrsta fikcije. Sa srećnim krajem.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar