INTERVJU, ALEKSANDAR VLAHOVIĆ: Veće plate možda iduće godine

Ako investitoru obezbedite znatno niži stepen korupcije, koji se podudara sa prosekom u Evropskoj uniji, ako mu obezbedite efikasniju saradnju sa državnom upravom i lokalnom samoupravom, ako smanjite parafiskalne namete koji i dalje postoje, eliminišete prepreke za efikasno poslovanje, realno je očekivati da će i nivo investicija biti znatno viši. Subvencije treba da budu šlag na torti, ali morate imati tortu, tj. efikasan privredni ambijent

Bez sistemskih reformi, nastavka fiskalne konsolidacije, rešavanja problema javnih preduzeća, okončanja privatizacije velikih sistema, ali i bez reforme državne uprave, obrazovnog sistema i pravosuđa, sve što Vlada Srbije namerava da uradi na poboljšanju standarda građana i oporavku privrede, može da ostane samo spisak lepih želja. To se može zaključiti na osnovu odgovora Aleksandra Vlahovića, nekadašnjeg ministra za privatizaciju i sadašnjeg predsednika Saveza ekonomista Srbije, koji u razgovoru za "Ekspres" ipak pohvalno govori o dosadašnjim naporima Vlade Srbije, naročito u poslednje dve godine. On ne veruje ni da će novi kabinet voditi drugačiju politiku od dosadašnje, s obzirom na to da su na čelu ključnih ekonomskih resora praktično ostali isti ljudi.
Pred novom vladom je nastavak fiskalne konsolidacije i ulazak u dublje reforme. U toku je sedma revizija aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom i svakako da je to nastavak ekonomske politike i ciljeva koje je Vlada u avgustu prošle godine definisala. Fiskalnom konsolidacijom je stabilizovano stanje u državnoj kasi, deficit u prošloj godini je bio svega 1,4 odsto BDP-a, a u ovoj godini već šest meseci uzastopce u budžetu umesto deficita imamo suficit. Verujem da će tako biti i do decembra ove godine, kada će, zbog plaćanja odgovarajućih obaveza koje je država preuzela, a odnose se na javna preduzeća, pretpostavljam godina biti završena sa deficitom na nivou sličnom prošlogodišnjem - 1,3-1,4 odsto.
Što je, da kažemo, pohvalno?
- Što je dobro, ako se podsetimo da je krajem 2014. godine deficit bio 6 odsto, sada je on četvorostruko manji u odnosu na taj period, a istovremeno znatno manji u odnosu na ono što je projektovano programom sa Međunarodnim monetarnim fondom. To je svakako pohvalno. Nisu, međutim, eliminisani sistemski problemi koji postoje i koji uzrokuju sistemski deficit. Kada to kažem, mislim na još uvek nerestrukturisana velika javna preduzeća, kao i na neefikasna lokalna komunalna preduzeća.
Kao što su EPS, "Srbijagas"...
- Govorim o EPS-u, "Železnicama", "Srbijagasu"... Sa druge strane, tu je i nezavršena privatizacija velikih preduzeća poput RTB "Bora" i petrohemijskog kompleksa. Dakle, to su ključni zadaci koji stoje pred ovom vladom; da se javna preduzeća restrukturiraju, te da se započne njihova delimična privatizacija. Ali, prvi korak mora biti profesionalizacija upravljanja i korporatizacija, tamo gde ona nije sprovedena. RTB "Bor" je, na primer, u ovom trenutku veliko opterećenje za državnu kasu.
To su sve neki tegovi koji stoje već godinama, decenijama...
- To su tegovi koji na mnogo načina opterećuju državnu kasu, a suštinski, mogli bi da budu ključni generatori privrednog rasta. Govorimo o gotovo 40 odsto ukupne srpske privrede koja se i dalje nalazi u državnom vlasništvu. Umesto da budu generatori rasta, oni sputavaju rast srpske privrede i predstavljaju latentnu opasnost za javne finansije. Upravo zato je neophodno uspešno završiti taj posao. Istovremeno, restrukturiranje javnih preduzeća i završetak privatizacije velikih sistema jeste najznačajniji deo sveukupne reforme javnog sektora. Tek tada možemo reći da su eliminisani svi sistemski uzroci koji dovode do disbalansa u državnoj kasi. Drugim rečima, tek tada ćemo na zdravim osnovama fundirati dugoročno održivi rast i to po značajno višim stopama. Važno je akcenat ekonomske politike usmeriti na zapošljavanje, otvaranje novih radnih mesta, podsticaje investicija. Za to je potrebno unaprediti efikasnost državne uprave, ali mnogo više lokalnih samouprava. I dalje postoje ozbiljne barijere i prepreke za privatni biznis i zbog toga tome treba posvetiti posebnu pažnju.
Zbog čega postoje te prepreke i koje su te prepreke?
- Mi još uvek nemamo efikasnu i jeftinu državu. To je ona reforma državne uprave u užem smislu te reči. Moram da priznam da su mnoge od tih stvari urađene u prethodnom periodu. Pogledajte samo sektor građevinarstva i način i brzinu dobijanja građevinskih dozvola.
Ali i tu može mnogo bolje nego što je sada?
- Naravno, ali je mnogo bolje nego što je bilo pre tri godine. Između ostalog i zbog tog konkretnog pomaka mi smo popravili poziciju na Duing biznis listi Svetske banke. Ali, ako pažljivo analizirate kriterijume pomenute liste, kao i ako pogledate gde se Srbija nalazi po stepenu konkurentnosti, vidite da tu ima puno prostora za unapređenje. Eliminacija tih prepreka, unapređenje poslovnog ambijenta će pozitivno uticati na privatne investicije. Dakle, nema novih radnih mesta, niti velikog rasta bez povećanja investicija. Naša ukupna stopa investicija u prethodnom periodu je bila veoma mala. Do prošle godine stopa investicija je bila na rekordno niskom nivou od nekih 16 odsto BDP-a. U 2016. ostvaren je rast, ali su investicije i dalje ispod 18 odsto bruto domaćeg proizvoda. Govorim o ukupnim investicijama, i stranim i domaćim i privatnim i državnim kapitalnim. Ako nam je cilj rast od četiri, pet odsto, što bi bilo poželjno, investicije bi morale da budu najmanje 22 odsto BDP. Da bismo imali viši nivo privatnih investicija, moramo da kreiramo dobar, pozitivan privredni ambijent. Za veći nivo kapitalnih investicija potrebne su uštede u budžetu i tu se vraćamo na temu restrukturiranja javnih preduzeća i važnosti ovog projekta. Naravno, neizostavni deo je efikasnije upravljanje javnih finansija. Treba da bude jasno da bez značajnijih stopa rasta od preko četiri-pet odsto BDP ne možemo očekivati veliki pomak u standardu stanovništva i hvatanje priključka sa razvijenim delom sveta.

Kad govorimo o privlačenju investicija, uglavnom se vodi polemika o tome da li su subvencije dovoljne za privlačenje investicija, ili su poreske olakšice i smanjenje parafiskalnih nameta bolji način za to?
- Govorimo, dakle, o privrednom ambijentu. Ako vi investitoru, i stranom i domaćem, obezbedite da je stepen korupcije dosta niži, da se nalazi na proseku koji postoji čak i u Evropskoj uniji, ako mu obezbedite efikasniju saradnju sa državnom upravom i lokalnom samoupravom, ako smanjite parafiskalne namete koji i dalje postoje, eliminišete prepreke za efikasno poslovanje, realno je očekivati da će nivo investicija biti znatno viši. Subvencije treba da budu šlag na torti, ali morate imati tortu, tj. efikasan privredni ambijent. Kada je reč o subvencijama, treba imati u vidu da sve zemlje u okruženju subvencionišu otvaranje novih radnih mesta. Prisutna je oštra konkurencija za privlačenje stranih investicija. Prema tome, ne mislim da su kritičari politike subvencija sasvim u pravu. Kad bismo prestali sa subvencionisanjem novih radnih mesta investitori bi, logično, otišli tamo gde im je povoljnije. Ali, ponoviću, subvencije bez unapređenja privrednog ambijenta na dugi rok ne mogu da daju očekivane rezultate.
Što znači da redosled koraka treba da bude drugačiji?
- To treba da se radi paralelno, ali mnogo više na unapređenju poslovnog ambijenta.
I opet dolazimo na sistemske reforme, da se postavi temelj...
- Ako govorimo o temelju, sigurno da je danas situacija mnogo bolja i relaksiranija za nekog ko će sprovoditi ekonomsku politiku nego što je to bilo 2014. godine. Imamo makroekonomsku stabilnost, nivo deviznih rezervi je oko 10 milijardi evra, inflacija je u definisanom koridoru, monetarna politika ostvaruje zacrtane ciljeve. Nemamo, nadam se, potencijalni problem sa nekim skrivenim gubicima u bankarskom sektoru, pre svega mislim na državne banke, kao što je bio slučaj 2014. godine sa Agrobankom, Privrednom bankom, Razvojnom bankom. Generalno, raste kreditna aktivnost banaka. Prvi put od 2008. godine, tj. od velike krize, raste iznos odobrenih kredita i to u oba sektora: privreda i stanovništvo. Generalno, to je dobar signal koji govori da se privreda oporavlja. Deficit tekućeg plaćanja je na nivou četiri odsto BDP, spoljnotrgovinski deficit je ispod osam odsto BDP; dakle popravljena je eksterna pozicija zemlje. Međutim, treba reći da je smanjenju eksternih deficita najviše doprineo pad cena sirove nafte, pošto smo mi veliki uvoznici ovog proizvoda. Sa druge strane, pad standarda stanovništva je uzrokovao da se roba široke potrošnje iz uvoza ne kupuje više kao što je to bio slučaj pre svetske ekonomske krize, pa je i to doprinelo smanjenju eksternih deficita. Ali treba reći da su deficiti smanjeni i zahvaljujući činjenici da je zaustavljen rast javnog duga, kao i da je izvoz robe i usluga porastao.
Koji su to potezi koji su doprineli smanjenju deficita?
- Investicije, strane i naročito kapitalne investicije koje su prošle godine konačno bile veće od četiri odsto BDP. Prethodno, od 2013. do 2015. su bile na istorijskom minimumu od 2,2 do 2,5 odsto BDP-a. Nama je neophodan čak i veći iznos kapitalnih investicija, jer u situaciji kada privreda EU i dalje stagnira, Vlada mora da podstiče ukupnu ekonomsku aktivnost. Sa druge strane, mi imamo infrastrukturni deficit - nedostaje kvalitetna putna i železnička infrastruktura, a bez unapređenja bazične infrastrukture teško je očekivati viši nivo stranih investicija.
I tada će već moći lakše da se diše.
- Da ne zaboravim, reforma sistema obrazovanja mora biti u fokusu rada Vlade. Reformom sistema obrazovanja, pre svega visokoškolskog i srednjeg obrazovanja postavljamo temelje budućeg rasta. Nažalost, tu se puno u prethodnom periodu lutalo, pogotovu kad je u pitanju visokoškolsko obrazovanje i pogotovu kada su u pitanju društvene nauke. Čini mi se da ćemo posledice osećati u narednim godinama. Ne možete razviti društvo i državu bez kvalitetnog humanog kapitala.
Da li postoji opasnost da postanemo mesto sa relativno kvalitetnom i obrazovnom radnom snagom, a opet prilično jeftinom?
- Znam da je neretko i u istupanju nekih ministara u Vladi to bilo tretirano kao naša komparativna prednost. Potrebno je da definišemo jasne industrijske politike, a to znači koje industrijske grane će država podsticati, odnosno merama usmeravati ulaganje privatnih investitora. Dakle, to znači da država ne treba da investira, ne treba da bude preduzetnik, kao što mnogi opterećeni hipotekom samoupravnog socijalizma i dalje zagovaraju. Ako je naš cilj, na primer, razvoj zdravstvenog turizma, onda mora vrlo jasno da se definiše industrijsku politiku u ovoj oblasti: šta uraditi sa banjama, kako ih privatizovati, na koji način podsticati privatni zdravstveni sistem, kako ga uklopiti u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja... Ako nam je prioritet i cilj IT industrija, onda i tu treba postaviti vrlo jasne koordinate podsticaja razvoja ovog sektora.

I kako država da podstakne to?
- E pa sad, to treba da pitate specijaliste koji se time bave. Imate sa jedne strane poresku politiku koja može da bude podsticajna za odgovarajuće grane. Sa druge strane, ako se govori o izvozu, onda treba pojačati podršku preduzećima kroz različite vidove osiguranja izvoza. Vlada je prošlu godinu proglasila za godinu preduzetništva, a nedugo zatim i čitavu narednu deceniju je posvetila preduzetništvu i malim srednjim preduzećima. Zaista mislim da mala i srednja preduzeća, porodične kompanije, u dugom roku treba da budu nosioci razvoja Srbije. Ne treba da se oslanjamo samo na velike gigante, a pogotovo ne isključivo na strane kompanije.
Zar ne treba onda olakšati pokretanje tih malih i srednjih preduzeća?
- Nije danas problem da osnujete firmu i pokrenete posao.
Nije, ali čim krenete da radite, vi ste u minusu zbog obaveze plaćanja poreza, doprinosa....
- Evo šta je problem: ne možete da dobijete kredit jer nemate kolaterale. Zato treba da postoji državni garancijski fond, koji će podsticati upravo ovaj deo privrede. Dobro je, makar prema najavama, da se garancijski potencijal danas generiše u okviru Razvojne agencije Srbije, zajedno sa kapitalnim sredstvima koja su opredeljena za start ap projekte, mala i srednja preduzeća. Podsetiću vas da je Garancijski fond postojao do 2005. Osnovan je 2002. godine kao deo sveukupne strategije razvoja preduzetništva i malih i srednjih preduzeća. Iz meni nepoznatih razloga Garancijski fond je prestao da postoji 2005. godine. Uopšte, do 2004. godine, imali smo jasnu konzistentnu ekonomsku politiku kada je u pitanju razvoj privatnog sektora. Srbija je, podsetiću, bila svrstana dve godine uzastopce od 2001 do 2004. od strane Svetske banke u grupu od deset zemalja koje najuspešnije sprovode reforme i ekonomsku tranziciju. Pri tome, mislilo se i na privatizaciju, ali i na restrukturiranje javnih preduzeća, unapređenje poslovnog ambijenta i razvoj malih i srednjih preduzeća. Sve te mere, implementirane za vreme Vlade do 2004. godine, sa sobom su nosile i negativne političke poene. Izbori su, između ostalog i zbog toga izgubljeni, vlast se promenila. Nažalost, istinske reforme su tada potpuno stale. Sve do 2014. godine nije bilo značajnijeg reformskog pomaka. Sve neefikasnosti privrednog i, generalno, državnog sistema su bile finansirane, najpre do 2008. godine, visokim privatizacionim prilivima, a od 2008. do 2014. godine, kada je privatizacija stala i kada je prestao priliv finansijskog kapitala, ubrzanim zaduživanjem. Zato je nama dug sa nekih 32% BDP-a na početku krize porastao na čitavih 72% 2014. godine. Na početku krize 2008. godine, ako već pre toga nije urađeno, trebalo je da se jasno saopšti građanima da se ne može razvijati privredni model zasnovan dominantno na sektoru usluga, da se ne može trošiti više nego što se proizvodi, te da se i budžetska tekuća potrošnja mora svesti na meru koja će očuvati makroekonomsku stabilnost.
To je ono što je urađeno tek 2015. godine?
- Da. Ništa se nije promenilo od 2012. do kraja 2014. godine, bez obzira na to što se promenila vlast. Ista ekonomska politika je nastavljena. I kad smo udarili u zid, kad više nismo mogli da se zadužujemo a da se ne ugrozi spoljna likvidnost, kad su deficiti bili ogromni, kad nam je privreda bila u recesiji zbog toga što se štedelo tamo gde nije smelo da se štedi na kapitalnim investicijama, onda je faktički promenjena kompletna paradigma ekonomske politike. Vlada je povukla hrabre poteze i stabilizovala javne finansije, a posledično doprinela da i monetarna politika bude stimulativna za ukupnu ekonomsku aktivnost.
Opet se priča o povećanju plata i penzija. Da li je to realno? Da li je to put koji vodi tome da se kroz veću potrošnju pokrene domaća privreda ili bi ta veća potrošnja išla u korist uvozničkog lobija?
- Prvo, ne verujem da će se povećati plate i penzije tokom ove godine, s obzirom na to da je budžetski okvir za ovu godinu vrlo jasno definisan i preciziran na kraju 2016. godine. To je bio sastavni deo, ako se ne varam, pete revizije aranžmana sa MMF. Verujem da će se, ukoliko se postigne saglasnost sa MMF-om prilikom sledeće posete, na jesen, naći prostor za povećanje plata i penzija i to bi onda bilo obuhvaćeno Zakonom o budžetu za narednu, 2018. godinu. Naravno, pretpostvka za to je realizacija projektovanog rasta za ovu godinu od tri odsto BDP-a, kao i ispunjenje svih drugih preuzetih obaveza na planu reforme javnog sektora.
A o povećanju privredne aktivnosti kroz veću potrošnju?
- Generalno, o podsticanju ekonomske aktivnost kroz povećanje tekuće potrošnje ne mislim dobro. Neki ekonomisti kažu da mi moramo da podstičemo potrošnju jer potrošnja će posledično pogurati ekonomsku aktivnost i eto nama većih stopa rasta i novih radnih mesta. To važi za zemlje koje imaju konkurentnu privrednu strukturu. Mi nemamo konkurentnu privredu. Da je tako svedoči podatak da se naša zemlja na listi globalnog indeksa konkurentnosti nalazi na 90. mestu od ukupno 138 zemalja. Ispred nas su sve zemlje Zapadnog Balkana, izuzev Bosne i Hercegovine. Ako pažljivije analizirate naš globalni indeks konkurentnosti, onda ćete videti da su ključni problemi naše nekonkurentnosti neefikasne institucije, poslovni ambijent, nedostatak inovacija i posebno, nesposobnost da se zadrže mladi talenti. Zaključak je da sve dotle dok se nivo konkurentnosti značajnije ne unapredi, bilo kakvo povećanje tekuće potrošnje će imati negativni efekat na makroekonomske agregate, tj. porašće spoljni i unutrašnji deficiti.
Znači, povećaće se uvoz?
- Tako je, povećaće se deficit tekućeg plaćanja i spoljnotrgovinski deficit, a time će se ugroziti eksterna likvidnost koja neminovno vodi ka povećanju javnog duga. I nećemo ama baš ništa pozitivno doprineti ukupnoj ekonomskoj aktivnosti. Nama je potreban rast industrijske proizvodnje, sektora razmenjivih dobara i usluga, tačnije rast onog dela privrede koji je usmeren ka izvozu, stranim tržištima. Stoga, ključne komponente rasta BDP-a u narednom višegodišnjem periodu moraju biti: investicije, rast izvoza, rast privatne potrošnje. I to upravo ovim redosledom po važnosti. Tek kada naša privreda postane konkurentna, a to znači kada izvozimo makar jednako koliko i uvozimo, može doći do značajnijeg rasta budžetske tekuće potrošnje. I to će onda istinski biti delotvorno za dalji održivi rast i, što je još važnije, za trajno povećanje životnog standarda. Kad je reč o privatnoj potrošnji, dobro je da plate u privatnom sektoru rastu, jer tu nema nikakve bojazni da će rast biti u raskoraku sa produktivnošću.

Jer su one zasnovane na realnoj proizvodnji.
- Tako je. Još jednom, sve dok se uspešno ne završi reforma javnog sektora, a ključno je restrukturiranje javnih preduzeća i jednako važno lokalnih komunalnih preduzeća, bilo kakvo znatno povećanje tekuće budžetske potrošnje može da se kao bumerang vrati i poremeti makroekonomsku stabilnost. A to znači rast budžetskog deficita, spoljnih deficita, javnog duga, inflacije... pa tek onda dolazi rast budžetske lične potrošnje. Kad neko kaže: hajde da dignemo plate i penzije u državnom sektoru, mislim da će to kao bumerang da se vrati i da će da poremeti stabilne makroekonomske agregate. Nadam se da smo naučili ovu lekciju. Uostalom, jednokratno povećanje penzija od 10 odsto 2008. godine, što je faktički rezultat ucene jedne političke partije za formiranje tadašnje koalicije na vlasti, predstavljalo je uvod u kasnije rastuće zaduživanje i neuspešne pokušaje fiskalne konsolidacije u periodu 2011-2013. godine.
To je kada govorimo o celom ekonomskom sistemu?
- Tako je, jer kada pogledate 2015. godinu, tada smo imali skroman rast od 0,8 odsto. Ključni doprinos rastu su bile investicije. U 2016. godini investicije i izvoz su jednako doprineli rastu od 2,75 odsto, uz mali doprinos rasta privatne potrošnje. Dobro je da izvoz ima sve veći udeo u BDP-u jer to je dokaz da se menja nabolje ukupna struktura privrede.
Da je konkurentnija.
- Sada ne izvozimo samo bazične sirovine i proizvode niže faze prerade. Imamo i sofisticirane proizvode: automobil koji se izvozi, komponente koje se ovde proizvode, IT sektor izvozi gotovo 400 miliona evra...
Pa pravimo automobile, ali imamo štrajk u Kragujevcu?
- Ne znam, nisam pratio vesti. Pa dobro, štrajk je normalna stvar. Dobro je da su sindikati organizovani i da ističu svoje jasne zahteve, da se ne bave politikom. Štrajkuju i komunalne službe u Atini već više od 10 dana. Pre toga su štrajkovali poljoprivrednici, avio-prevoznici itd. Pominjem Atinu zato što Grčka takođe prolazi kroz program reformi javnog sektora. Važno je za nas istrajati u nameri da se konačno ekonomska tranzicija uspešno završi, a ne da naš tranzicioni put bude karakterisan „kreni-stani" strategijom. Prosto rečeno, naša ekonomska politika je još od 2004. godine nekonzistentna i uglavnom se sve do kraja 2014. godine primenjivao princip linije manjeg otpora i male, kratkoročne, političke štete. Kamo lepe sreće da smo snažan napredak ostvaren u ekonomskoj tranziciji do 2004. godine nastavili i završili čitav posao i nakon toga od 2004. do 2008. godine, dakle pre krize. Upravo u tom periodu je ostvaren najveći priliv novca kroz privatizaciju, i umesto što su se krečile škole, bolnice i već ne znam šta, da se finansirao tranzicioni fond koji bi omogućio ljudima koji su ostali bez posla da lakše pronađu svoj put ka nekom novom zanimanju. Danas bismo imali porodična preduzeća, preduzetnike, mala i srednja preduzeća; jednom rečju, zdravu privrednu strukturu. Ali, nažalost, nemamo je. Prevladale su kratkovide političke odluke. E, sada ćemo videti u kojoj meri je nova vlada spremna i sposobna da, kako je nedavno ministar Vujović rekao, realizuje ključne reformske zadatke.
Pa, evo već godinama gledamo, na primer "Bor". Te hoće Kinezi, te neće Kinezi, niko se ne javlja... Kako nekome prodati "Bor"?
- Ja mislim da je to vrlo zanimljiva priča. Da počnemo od toga da je neophodno izabrati profesionalno rukovodstvo.
Da li to mora da bude strano rukovodstvo ili može da bude domaće?
- Može da bude i domaće. Apsolutno ne mislim da nemamo sposobnih stručnjaka. Naprotiv, mi imamo jako puno dobrih profesionalaca, menadžera. Ključno je kad birate rukovodstvo na jednom transparentnom konkursu da se vrlo jasno definiše biznis plan: šta se očekuje od tog rukovodstva, da li je cilj minimizacija gubitaka ili poslovanje u pozitivnoj zoni i koje su eksterne tržišne pretpostavke da se ciljevi ostvare. Treba li cena bakra da skoči na 7.000 dolara po toni ili već ovih 5.800 omogućuje da se svi rashodi pokrivaju. Ako se ne varam, RTB "Bor" je nedavno realizovao veliku investiciju od nekoliko stotina miliona evra.
I šta je s njom?
- Kakva je ekonomska efikasnost te investicije, to je pitanje.
Hoće li neko da postavi to pitanje?
- Ne znam.
Onaj ko bi hteo da kupi, verovatno bi to pitao.
- Ne znam, ja sam očekivao da će se realizacijom te investicije otvoriti nova, svetla perspektiva RTB "Bor". Umesto toga, mi danas, gotovo na isti način pričamo o problemima u ovom kombinatu, kao što je to bio slučaj 2002. godine. Mislim da je propuštena prilika za privatizaciju "Bora" kad je cena bakra bila i iznad 10.000 $ po toni. Da li će cena da se vrati na taj nivo, ne znam i ne verujem. Zašto onda nije privatizovan "Bor" kad je postojala realna šansa da privatizacija na kraju bude uspešno završena? Da li je primenjena pogrešna strategija investiranja umesto prodaje? U svakom slučaju, smatram da RTB "Bor" ima svoju budućnost. Na kraju krajeva, proizvodi berzansku robu, ali potreban je strateški partner. Ako su to Kinezi, kao što je u martu najavljeno, to je odlična vest. Pokazali su na primeru Železare da znaju i te kako dobro da gazduju i da ono što je za nas nesavladiv problem, a to je da poslujemo sa 80 odsto iskorišćenja kapaciteta u zoni profita, to je za njih mačji kašalj. Da se vratim na profesionalizaciju upravljanja. Ona se neće desiti ako paralelno imate demagoško-populističku mantru da direktori javnih preduzeća moraju imati male plate. Onda vam se na konkurs neće ni pojaviti istinski profesionalci već isti ljudi koji su i do sada bili, ovog puta izabrani kroz transparentnu proceduru.
A da direktor javnog preduzeća ne sme da bude stranački čovek, da ima stranačku funkciju?
- Iskreno, ja ne mislim da neko ko je profesionalac ne sme da ima neko svoju stranačku pripadnost. To svakako ne treba da mu bude otežavajuća okolnost. Šta, kao, našli smo ga ispod staklenog zvona i on nije imao nikakvog stranačkog opredeljenja? To je, takođe, demagogija i populizam. Onda hajde da pozovemo Nemce, Austrijance, Francuze... da nam rukovode javnim i državnim preduzećima, jer oni, valjda, nisu stranački obojeni.
Šta je sa "Petrohemijom", "Srbijagasom"?
- "Petrohemija" danas posluje dobro jer joj tržišni trendovi idu naruku. Ona je naš veliki izvoznik. Ali tu su i nasleđeni dugovi. Mislim da je sada trenutak da se privatizaciona saga "Petrohemije" završi. Međutim, biće i nekih preduzeća koje neće moći uspešno da se privatizuju. Neka će morati da završe u stečaju. A da bi stečaj omogućio takozvano brown field investiranje, čitav postupak mora biti mnogo efikasniji. A tu onda potenciramo i potrebu unapređenja efikasnosti generalno pravosudnog sistema koji je takođe deo ukupnog mozaika kvalitetnog privrednog ambijenta.

KO SE SEĆA LAZE...
U javnom sektoru je više puta najavljivana seča zaposlenih, kojih je i dalje više od 500.000. Niko ne zna tačan broj.
- Pa da, kada je Lazar Krstić, sećate se, bivši ministar finansija, u jednom trenutku izustio da u državnom sektoru možda ima i više od 750.000 zaposlenih, rekao je da ne postoji precizna evidencija. Činjenica je da kada uporedite broj zaposlenih u državnoj upravi prema ukupnom broju stanovnika, mi smo tu na nivou razvijenih zemalja - oko 6,5 zaposlenih na 100 stanovnika. Međutim, kada uporedite broj zaposlenih u javnom sektoru prema broju zaposlenih u privatnom sektoru, taj podatak je poražavajući. Nama treba razvoj privatnog sektora. A ne da sada veštački prilagođavamo javni sektor postojećoj veličini privatnog sektora, pa da onda za dve-tri godine shvatimo da smo izgubili kvalitetne ljude koji rade u državnoj upravi.

ANA IMA VIZIJU
Šta mislite o Ani Brnabić kao premijeru?
- Mislim da je gospođica Brnabić dobro rešenje za predsednika Vlade. Ima iza sebe zavidnu poslovnu karijeru, reč je o mladoj, energičnoj osobi i smatram da je ona radom, pre svega u Ministarstvu za državnu upravu, kao i radeći volonterski u NALED-u pokazala da ima jasnu viziju šta je to što treba uraditi da bi se javni sektor reformisao. Smatram da je dobar izbor.