INTERVJU, UROŠ ŠUVAKOVIĆ: DS je temeljno uništio budućnost Srbije

INTERVJU, UROŠ ŠUVAKOVIĆ: DS je temeljno uništio budućnost Srbije

Foto: Oksana Toskić


Bio je vernik. Otpadnik i grešnik. U stvari, uvek je bio vernik. Verovao je u partiju i drugove. U javnosti ga prati oreol Miloševićevog „hardlajnera”. On je to i bio, ne krije to, čak je ponosan na ono vreme i svoju ulogu. Bio je hapšen i progonjen duže od decenije. Sada uči studente i redovno plaća članarinu SPS-u, ali se više tamo ništa ne pita

Ideološko biće Uroša Šuvakovića, pre dvadesetak godina predsednika SPS omladine Slobodana Miloševića, nije se bitno promenilo. On je i danas ubeđeni komunista-socijalista, što u nekim trenucima izgleda infantilno naivno. Ali samo izgleda tako. Izuzetno je obrazovan, rečit, profesor je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. Njegovo oduševljenje napretkom komunističke Kine je neskriveno. Intervju počinjemo slučajno tom pričom razgovarajući o haotičnoj spoljnopolitičkoj situaciji u svetu. Na našu primedbu da je u kineskom društvu sve manje komunizma, a sve više mrskog kapitalizma, Uroš Šuvaković odgovara da sistem dobro funkcioniše i da pokazuje rezultate. „Oni su imali kontrolnu vlast koja je u odsudnom trenutku reagovala. Da nije bilo Tjenanmena, ne bi bilo savremene Kine i njene vodeće uloge u svetu, kakvu i danas ima. Ne samo da je zemlja sačuvana nego je i Komunistička partija Kine bila dovoljno teorijski i ideološki sposobna da se prilagodi novim vremenima i da omogući prosperitet kineskog društva.”
Zbog čega se to nije dogodilo u SFRJ?
– U SFRJ nije postojala jedna komunistička partija, nego njih deset istovremeno. Osam republičkih i pokrajinskih, jedna savezna, a postojala je Komunistička partija JNA. Fokus moći, umesto da bude u centrali, dislociran je u osam republičko-pokrajinskih centara. Razlike u politici u pristupu društvenom razvoju između tih osam republičkih centara Saveza komunista bile su veće nego što su danas razlike između svih političkih partija u Srbiji.
U srpskim političkim partijama odavno nema ideologije.
– Da, ideologija uglavnom ne postoji, uz izuzetke nekih partija koje imaju još nešto od ideologije.
Mislite na Vaš SPS?
– SPS je, nažalost, prešao na jedno pragmatično ponašanje.
Mislite na pragmatično lukrativno?
– Pa dobro, može se to i tako zvati, kako hoćete. SPS se prilagodio ponašanju svih ostalih partija u Srbiji. Ja sam, naravno, protivnik toga. Radomir Lukić je svojevremeno objašnjavao šta su dve glavne funkcije političkih partija. To je reprezentativna i ideologizacijska funkcija. Ja tome dodajem i funkciju kreiranja globalnih društvenih ciljeva kao amalgam ove dve. Međutim, ideologizacijska funkcija se izgubila, i to ne samo kod partija u Srbiji nego u najvećem broju uticajnih parlamentarnih partija u Evropi. Za to dobru zaslugu snose Kinezi i politika „Trećeg puta”, koju su laburisti primenili u Britaniji, bar kad je u pitanju levica. Nestanak te ideološke funkcije, po mišljenju Lukića, ima za posledicu to da su partije postale organizacije koje treba da obezbede zadovoljenje ličnih interesa pojedinaca, svojih članova. A pošto je od Mihelsa na snazi „gvozdeni zakon oligarhije”, koji je on ustanovio u proučavanju političkih partija, ovde političke partije najviše zadovoljavaju interese svojih rukovodstava. Onih u vrhu. Piramida je jako sužena, u vrhu odlučuju sve. Članstvo je tu manje-više uglavnom da aplaudira.
To je u Srbiji i danas aktuelno?
– Da, naravno. Ja upravo na osnovu političke scene u Srbiji iznosim ovaj zaključak. Ali on ne važi samo za političku scenu Srbije, važi i za sve veće političke partije u Evropi.
O tome se u političkoj Srbiji danas uglavnom ćuti?
– Pazite, neki kažu, neki to napišu u knjigama malog tiraža, i to tako ostane u bibliotekama pošto knjige danas niko ne čita. Ali vidite, Vi sada, umesto funkcije teoretičara u društvu, imate funkcije analitičara, i to je vrlo interesantno.
Koji su, u stvari, tumači predstave?
– Tako je, oni se ne zovu sintetičari, nego analitičari. Primenjuju samo jednu vrstu opštenaučne metode, a to je analiza. A kada bi iz tih parčića morali da naprave sintezu koja bi imala društvenu ulogu, budući da to nije, kako ste vi rekli, društveno lukretivno, oni to ne žele da urade i zato mi ostajemo bez odgovora na pitanje šta nam se zapravo dešava. U tome je jedan veliki problem društvenog angažmana intelektualaca kod nas.
A u međuvremenu, ovom zemljom sveci marširaju?
– U kom smislu?
Politička elita čak i ne prikriva tu svoju lukretivnu stranu profila, a proglašava se istovremeno za spasioca. Nije u Srbiji nijedna vlast u poslednjih trideset godina došla a da sama sebi nije odenula svetački oreol?
– Neću se složiti da je taj period tako dug, ali ću se složiti s tim da mi imamo problem, ne s političkom elitom (to je suviše fin izraz i pritom netačan) jer elitu čine najbolji. Mislim da oni koji danas predstavljaju političku scenu, čast izuzecima, nisu najbolji i nisu pravi reprezenti svojih partija. Tako da mislim da bi bilo ispravnije govoriti o političkoj klasi, kao što je Đilas svojevremeno govorio, nego o političkoj eliti.

Foto: Oksana Toskić

Foto: Oksana Toskić

Tranzicija znači odricanje od svih dojučerašnjih vrednosti, i od onih koje su bile napredne. I s druge strane prihvatanje neoliberalnih ideja i opšte privatizacije, odnosno opšte pljačke

Klasa je ekonomska odrednica?
– I ekonomska i ideološka. Njihov cilj je da se zadrže na vlasti ili da osvoje vlast da bi postigli lične uskogrude interese. To se odnosi na sve. S tim što neki uz te i takve interese, koje sam već definisao, ipak malo više uvažavaju interese stanovništva, dok drugi sprovode otvorenu pljačku. Danas je prisutna i tzv. demokratija bez naroda. Vidite, u Srbiji su bili izbori, a sutradan demonstracije zbog rezultata izbora. To je sumanuto. Slično se dogodilo u Americi. Te demonstracije nisu legitimne. To je „demokratija bez naroda”, s tim što je sada ušao u govor termin „demokratija nasuprot narodu”. U prethodnoj fazi je bila ideja da se narod potpuno izopšti iz političkog odlučivanja, na globalnom i na nacionalnom nivou. Kako je to rađeno? Na globalnom nivou tako što su tradicionalna ovlašćenja države prenošena na nivo međunarodnih organizacija, koje nisu demokratske, nego birokratske i tehnokratske. Recimo, EU i UN. A s druge strane, na lokalnom i nacionalnom nivou ovlašćenja države su bila usisana od nevladinih organizacija, koje takođe nemaju nikakav demokratski legitimitet. Ko je njih birao da rade to što rade? I time su zapravo isisane funkcije države. Država se tu nalazila između čekića i nakovnja.
Globalizam je naneo mnoga zla malim narodima, to nije sporno. Međutim, sporno je zašto nama više nego ostalima?
– Zato što smo mi pružili otpor. Znate li ko je to objasnio? To je objasnio Džon Novis, visokopozicionirani službenik Klintonove administracije. Objavio je knjigu „Russian And NATO Collision Curs”. Predgovor za tu knjigu je napisao Stroub Talbot, koji je bio izaslanik za Balkan u ključno vreme, kada je trebalo da nas bombarduju. On je u toj knjizi rekao sledeće: „Nije Jugoslavija bombardovana zbog prava Albanaca na Kosovu, već zbog toga što nije htela da se prilagodi promenama u savremenom svetu.” Drugim rečima, mi nismo bili spremni da izvršimo tranziciju.
Šta u njegovom tumačenju znači tranzicija?
– Tranzicija znači odricanje od svih dojučerašnjih vrednosti, i od onih koje su bile napredne. Za mene su ideje solidarnosti i samoupravljanja, koje su ovde postojale, bile vrlo napredne. I s druge strane prihvatanje neoliberalnih ideja i prihvatanje opšte privatizacije, odnosno opšte pljačke.
Nije moralo da bude pljačke?
– Moralo je, u celoj istočnoj Evropi je bila pljačka. Pazite, čim nešto što je naše postane zakonski samo Vaše, to znači da je to pljačka.
To je koncept svojine. Uveli smo nove kategorije: privatnu svojinu.
– Mi jesmo uveli novu kategoriju, bili smo prinuđeni da je uvedemo, ali nismo je uveli na ekonomskim osnovama, što je drastično oborilo cenu srpskih preduzeća. Da navedem jedan primer da vidite kako to izgleda: godine 1997, za vreme sankcija, Srbija je prodala 49 odsto Telekoma za milijardu i četiri stotine miliona nemačkih maraka. A za koliko su prodavane firme nakon 2000. godine? Dakle, to je ključni dokaz da je ovo što se dešavalo posle 2000. godine bila pljačka, i to pljačka u organizaciji DS. Oni su se prema srpskoj privredi i prema srpskoj državnosti odnosili kao termiti.
Bilo je privatizacije i u vreme Miloševića?
– Ali nije bila toliko sveobuhvatna, čak je bila i poništena.
Zakon o privatizaciji iz 1997. je kreirao Milan Beko, tako je počelo?
– Ali vaučerska, u tome je koncepcijska razlika. Naime, tadašnja opozicija, a potonja vlast u Srbiji zalagala se za bezuslovnu privatizaciju odmah, i to obaveznu. Tadašnja vlast u liku SPS se zalagala za to, i to unela u Ustav da se garantuju svi oblici svojine: društvena, državna, privatna i zadružna, i da se onda omogući tržištu da jedan svojinski oblik prelazi u drugi u zavisnosti od toga od kakve će koristi biti u efikasnosti preduzeća. Ideja je bila da dominantan model privatizacije u Srbiji bude zapravo kroz dokapitalizaciju, da stranci dođu u preduzeće, da ulože u njegovu modernizaciju i da to onda bude zajednička svojina. I s druge strane da se omogući vaučerska privatizacija, gde će zaposleni u preduzećima određenim, shodno svom radnom stažu, dobiti neke deonice i takođe biti zainteresovani za upravljanje preduzećem. Pazite, to je socio-demokratski model, to je model koji je funkcionisao u zapadnoj Evropi, to nije neko naše otkriće. Međutim, to je bilo suprotno neoliberalnom modelu privatizacije, koji je sproveden u čitavoj istočnoj Evropi jer je ideja tranzicije ideja pljačke. Pobednici u Hladnom ratu morali su da uzmu plen. Plen su bile kompanije, prirodna bogatstva, tržište… I cilj ovih kompanija koje su dolazile na tržište istočne Evrope nije zapravo bilo da oni tu posluju pod tržišnim uslovima, nego da kupe tržište i da za što manje para zatvore te fabrike, da ostave nezaposlene, a da plasiraju svoje proizvode na tom tržištu. I nama se to posle 2000. godine i dešava. To je Milošević sprečio i to je njegova velika zasluga.
I danas traje privatizacija, kao i ranije?
– Ali danas praktično vi nemate šta da privatizujete. Zato što su glavna preduzeća privatizovana do 2008.
Nisu sva. Imamo EPS, Vodoprivredu, zemljište, osiguravajuće kuće, još neke banke, „Galeniku”…
– Ja mislim da će Vlada voditi računa o tome kako privatizuje EPS. Ne mogu da kažem koja je ideja jer ne učestvujem u privatizaciji EPS-a, ali je meni potpuno jasno da politički nosioci sadašnje vlasti u Srbiji veoma tačno percipiraju posledice privatizacije koje je vršila DS, ne verujem da bi sebi dopustili da to ponove.
A šta je to transparentno u praksi sadašnje vlasti na slične temu?
– Sve je transparentno.
I tenderi?
– Pa jesu.
Neće biti.
– Pazite, imamo jednu od većih privatizacija i istovremeno stranih ulaganja, imate „Fijat” i ja sad slušam kako opozicija napada sadašnju vlast oko „Fijata”. Ali sadašnja vlast je bila opozicija kada su donesene odluke o „Fijatu” i ona je kritikovala te odluke i ona je tražila da Vlada objavi ugovor o privatizaciji „Fijata”. To tadašnje vlasti nisu htele da urade i tek smo sada od predsednika Vučića, pre nekoliko dana, saznali da je država dotirala „Fijat” s milijardu i trista miliona dinara da bi uopšte došli u Srbiji. Da Vas podsetim, to je bio Dinkićev model dovođenja stranih investitora.

Stroub Talbot je napisao: „Nije Jugoslavija bombardovana zbog prava Albanaca na Kosovu, već zbog toga što nije htela da se prilagodi promenama u savremenom svetu”

Zar to ne radi i aktuelna vlast sa subvencijama za svako radno mesto, po Dinkićevom modelu?
– Dovođenje stranih investicija, pa čak i uz subvencija, ne mora da bude loše ukoliko imate jasnu računicu. Ali ovde ste uložili u jednu fabriku koja je potpuno bez perspektive, što je očigledno. Dakle, u trenutku kada mi pravimo „fijat 500 L”, koji košta 11.000-12.000 evra, u Srbiji možete da kupite „ačiju sandero” za 7.000, a to je otprilike ista klasa vozila. Evo još jednog primera. Juče slušam ministra Šarčevića, koji kritikuje Zavod za udžbenike, za koji kaže da je na budžetu. Zavod za udžbenike uopšte nije na budžetu, već na tržištu. Problem je u tome što je država nakon 2000. godine demonopolizovala poziciju Zavoda za udžbenike. Uvela je 78 izdavača udžbenika u Srbiju i postigla nešto što ekonomska teorija kaže da je nemoguće: ekonomska teorija kaže da cene padaju kada ukinute monopol, a oni su demonopolizacijom podigli cene udžbenika, i to dva do tri puta. Zašto? Zato što imate 12 izdavača bukvara, zato što firmu koju je kupila jedna izdavačka kuća iz Hrvatske štampa čitanku srpskog jezika. Šta mislite da li bi to u Zagrebu bilo moguće?
Često dolazite u sukob s delom javnostijer branite Miloševićevu i Šešeljevu vlast od početka raspada SFRJ do njihovog pada 2000. Šta je uspeh te vladavine?
– Da, šta je s tim? Pre svega, Milošević je bio projugoslovenski političar. On je branio srpski nacionalni interes, smatrao je da se on najbolje štiti kroz Jugoslaviju. Rezultati te politike su veoma značajni. Mi danas uopšte ne bismo raspravljali o Kosovu i Vojvodini da Milošević nije izmenio Ustav 1989. godine. Kosovo i Vojvodina bi postali nezavisni poput Hrvatske i Slovenije. Milošević je taj koji je ključno doprineo da se ostvari državnotvorno suvereno pravo srpskog naroda s druge strane Drine u stvaranju Republike Srpske. RS je apsolutno Miloševićeva kreacija, koja uspešno odoleva svim udarcima i do dana današnjeg.
Ne verujemo da je RS isključivo Miloševićeva kreacija.
– Nisam rekao isključivo, ali dominantno jeste jer da Vas podsetim da je čak bilo potrebno da se patrijarh Pavle umeša u proces stvaranja srpske delegacije za Dejton da bi prekodrinski Srbi pristali da idu u Dejton. Dakle, nije stvar baš tako jednostavna. I šta bi DS privatizovala da Milošević nije sačuvao privatnu svojinu?
Tu svojinu nije privatizovao jer nije bilo njegova.
– Ne, ali nije je uništio.
Nije to bilo Miloševićevo i nije pobeda ako nešto nije uništio. A ako je bio poziciji da je uništi, onda je tek takva vlast opasna, zar ne?
– On nije bio u poziciji da je uništi, ali DS ju je uništila.
Vlast u jednoj ruci je uvek opasna, to je pokazao Milošević.
– Čekajte, prvo vlast nije bila u jednoj ruci.
Nije?
– Za vreme Miloševića imali smo konstituisanje parlamentarizma, vladavinu prava mnogo više nego što ste je imali posle petog oktobra, kada su sa automatima preuzeli banke, važna preduzeća, funkcije… Miloševićava vlast je sačuvala supstancu društvene svojine, nije predala tržište stranim kompanijama, nije omogućila ni bogaćenje pojedincima. A vi ćete sad da mi kažete braća Karić.
Recimo, ali nisu oni jedini.
– Nisu samo oni. Milan Beko, Mišković, „MK komerc”… Ali svi oni bi po kapitalu koji su posedovali za vreme Miloševića bili siromasi u odnosu na kapital koji su stekli posle petog oktobra.
Što uopšte ne opravdava Miloševića.
– A zbog čega bi uopšte Milošević trebalo da se pravda, pa on im nije omogućio bogaćenje. Nije Milan Beko bio Miloševićev kum. Bio je kum Zoranu Đinđiću.
Smatrate li da Milošević i Šešelj nisu prepoznali novo vreme posle pada Berlinskog zida i vreme koje je prethodilo građanskom ratu u SFRJ?
– Ja uopšte ne smatram da oni nisu prepoznavali novo vreme.
Ušli su u ratnu avanturu bez ikakvog saveznika.
– Molimm Vas, kakvu ratnu avanturu? Vi imate 19 zločinačkih država koje napadaju jednu suverenu zemlju, koja je prinuđena da se brani i ona se brani na jedna herojski način.
To je posledica jedne politike?
– Ne. Vi meni hoćete da kažete da je kriva žena koja je silovana, a ne silovatelj, to Vi kažete, kriva je žrtva, a ne ubica.
Milošević je od naroda dobio mandat da vodi zemlju i to je radio veoma loše.
– Ne, molim Vas, on je izabran da na najbolji način vodi Srbiju, on nije mogao da se odrekne Kosova, on je vojno branio Kosovo i bio je u pravu što je to radio.
I zaslužan je što nema Srba u Hrvatskoj, što ih nema u dobrom delu BiH, a tek na Kosovu.
– Samo polako, Vi prosipate parole tadašnje srpske opozicije i sada želite da ih ja prihvatam. Što se tiče Srba u Hrvatskoj, Milošević je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da pomogne njihovom održavanju, sve što je bilo u njegovoj moći. Ono što on nije mogao da uradi jeste da pošalje od Beograda do Knina tenkove jer bi u međuvremenu već bili izbombardovani i uništeni. Ključno je pitanje kako je Krajina napadnuta preko Kupresa i to je odgovor onima koji okrivljuju Miloševića za Republiku Srpsku.
Kako to mislite? Svi ti srpski funkcioneri bili su pod Miloševićevim šinjelom.
– Tako lepo mislim, ja rekoh ono što sam mislio, neka objasne oni koji su komandovali tim područjem šta se desilo i političari koji su im bili šefovi i generali koji su o tome odlučivali. Oni uopšte nisu bili pod Miloševićevim šinjelom. Vi ste imali jednu gotovu paranoičnu situaciju da su oni s jedne strane očekivali pomoć od Miloševića, a s druge strane šurovali sa srpskom opozicijom. Da Vas podsetim da su Radovan Karadžić i Zoran Đinđić okretali vola na ražnju… Da Vas podsetim da SDS u Bosni i u Krajini nije formirao Milošević, niti je on birao tamošnje lidere, nego je to činio Dobrica Ćosić. Za to postoje istorijski izvori. To mogu da Vam posvedoče i neki živi akademici.
Što se Kosova tiče, Milošević je dobio tapiju na Kosovo, Rezoluciju 1244, zašto srpske vlasti posle 2000. nisu tražile izvršavanje Rezolucije 1244, zašto nisu tražili 1.000 vojnika i policajaca na šta imamo pravo, zašto su izmestili proces iz UN u EU kada u UN imamo dva veta, a u Evropskoj uniji nemamo nijedan, zašto su doveli Euleks na Kosovo…
Đinđić je 2002. godine krenuo tim putem?
– Krajem 2002. i početkom 2003, on je dao dva intervjua, jedan je dao u Nemačkoj, drugi u „Večernjim novostima” i tu je kritikovao situaciju na Kosovu i tražio da se promeni odnos međunarodne zajednice. I nakon toga je ubijen. Ali pazite, ja volim kad čovek prizna grešku i promeni mišljenje, ali objavite njegov intervju izraelskom „Kurecu”, gde kaže: „Nastavite vi još malo s bombardovanjem da biste srušili Miloševićev režim.”

Foto: Oksana Toskić

Foto: Oksana Toskić

Da nije bilo Miloševića, ne bi bilo tapije za Kosovo, ne bi bilo ni Republike Srpske, ne bi bilo Vojvodine i Sandžaka u Srbiji

Nije problem Srbije valjda samo u tome šta je uradila Demokratska stranka posle 2000. godine?
– Jeste, ona je temeljno uništila budućnost Srbije.
Ali Milošević nije napravio pravnu državu, izgubio je poverenje građana. Sve je to bilo daleko od demokratske vlasti?
– To uopšte nije tačno, svaka vlast koja je izabrana na izborima i koja poštuje političke principe pluralizma i koja ne dovodi u pitanje privatnu sredinu jeste demokratska vlast.
Onda je Hitlerova vlast izabrana na izborima bila demokratska vlast?
– Pa, je l’ Vi osporavate da je bila.
Ne, ali moram osporiti njen karakter.
– Njen karakter je bio totalitaran i postajao je totalitarniji, ali da Vas podsetim da je Hitler zabranio druge političke partije, da je sebe proglasio za Firera, da je uveo jednopartizam i izazvao Drugi svetski rat, što sve Milošević nije uradio. Za vreme Miloševića ste imali najveći broj političkih partija u ovoj zemlji, bilo je dovoljno sto ljudi da se sakupi i da napravi političku partiju.
Kad je ta vlast toliko hrlila ka demokratiji, zbog čega je pluralizam u Srbiju najkasnije stigao?
– Politička scena koja se formirala u Srbiji nakon Osme sednice je pokrenula pitanje ustavnog položaja Srbije u Jugoslaviji i pitanje ustavnog položaja pokrajina u sastavu Srbije. Mi smo 1988. i 1989. imali raspravu o donošenju novog Ustava Srbije i bilo je postavljeno referendumsko pitanje: da li hoćete da se prvo donese Ustav, pa da se ide na višestranačke izbore ili hoćete da pitanje ustavnog položaja, pa da se onda donese Ustav? Građani su na referendumu glasali za prvu opciju, znači da se donese Ustav. Čim je donet Ustav septembra 1990. godine, raspisani su izbori. Da vas podsetim, u decembru 1989. godine, grupa od 13 intelektualaca je obnovila rad Demokratske stranke. Je li to Milošević zabranjivao, je li ih hapsio zbog toga?
Da se vratimo na pitanje odgovornosti Miloševića i Šešelja. Posle pada Berlinskog zida bilo je jasno da će doći do krvavog raspada SFRJ. Srbija je uvedena u rat, prvi put bez ratnih saveznika?
– Od pogrešne premise sledi pogrešna konkluzija, i to je Vaš slučaj. Najpre, Srbija nije direktno involivirana u ratne sukobe na području bivše SFRJ.
A da li su Srbi bili involvirani?
– Srbi jesu, i Srbija jeste pomagala najviše što je mogla Srbe u tom ratu i zbog toga zaradila krvave sankcije UN, koje su izazvale pored pada standarda i čitav niz socijalnih posledica, jednu povećanu kriminalizaciju srpskog društva. I to jeste bio njihov cilj.
Vi verujete u to što pričate?
– Pa naravno da verujem, dozvolite samo da završim. Ti ratovi koji su se vodili u bivšoj SFRJ, bili su najpre indukovani spolja. Imali su za cilj da stvore etnički čiste države i da Srbiju stave pod protektorat. Slušajte, Srbija je i danas lider u regionu, uporedite Srbiju sa Slovenijom, Makedonijom, videćete ko je lider. Srbija je u to vreme branila srpski narod, izbegavala da uđe u vojni sukob, to bi donelo novu štetu Srbiji. To je bila ispravna politika, politika solidarnosti sa Srbima izvan Srbije. Uostalom, Srbija je predlagala slovenačkom i hrvatskom rukovodstvu da se donese Zakon o otcepljenju ZU republika na saveznom nivou, da se utvrdi procedura. One to nisu htele jer su htele rat. „Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela”, rekao je Tuđman.
Srbija je taj predlog trebalo da uputi Vladi SAD, ali Milošević nije hteo da primi njihovog ambasadora.
– Milošević nije hteo da razgovara sa američkim diplomatama nižeg ranga koji su pokušavali da vređaju Srbiju i da ne dođu na obeležavanje najveće svetkovine u istoriji srpskog naroda, a to je proslava 600 godina od Kosovske bitke. Molim vas, uporedite samo jednu stvar. Uzmite snimak 28. juna 1389, na Vidovdan, i snimak prošle ili pretprošle godine kada je predsednik Nikolić bio na Gazimestanu. Izvedite zaključak iz toga.
To su istorijske magle?
– Nisu to istorijske magle, to su istorijska fakta.
Da se dogodilo Britancima ono što se dogodilo Srbima, Miloševiću i Šešelju ne bi bilo suđeno u Hagu, nego u Beogradu zbog nacionalne veleizdaje.
– Pa, zašto im nisu sudili u Srbiji, zato što su hteli da poljube papučicu sultanu. Pa, Koštunica je primio Havijera Solanu mesec dana nakon što je došao na vlast, pa oni su povukli optužnicu protiv onih koji su naredili bombardovanje, agresiju NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju. I onda je Đinđić morao da se dokaže, kako da se dokaže da je vazal, tako što će isporučiti Miloševića.
Slažete li se da im je trebalo suditi ovde?
– Ne slažem se da je Miloševiću uopšte trebalo suditi, ali ja kažem da država koja drži do sebe nikada neće dopustiti nijednom inostranom sudu, tek kvazimeđunarodnom sudu da sudi svom šefu države. Mubarak je svrgnut s vlasti, ležao je u zatvoru, suđeno mu je, na kraju je oslobođen i postao je slobodan čovek, ali se sve dešavalo u Egiptu.

DIKTATURA, “SABLJA” I AUGUSTO PINOČE
Pričamo o pravnoj državi, o vladavini prava i institucijama sistema koje su u Srbiji urušene?
– Pravne države nije bilo u vreme akcije „Sablja”, kad je 12.000 ljudi bilo uhapšeno. I ja sam bio uhapšen. To nije radio ni Pinoče, ali DS jeste. Pričamo danas o vladavini prava, ta priča je jako sporna zato što se priča da u Srbiji vlada diktatura danas. To je budalaština, ali diktatura jeste bila u vreme DS-a.
Da li je bilo diktature u vreme Slobodana Miloševića?
– Ne, to je bio najslobodniji period u istoriji Srbije.
U kom smislu je bio najslobodniji?
– U svakom.

ĆUTANJE O SLUŽBI DRŽAVNE BEZBEDNOSTI
Na naše pitanje da li je on bio od Miloševića zadužen da kontroliše rad tajnih službi od 1998, gospodin Šuvaković nije hteo da odgovara. Rekao nam je da se ne seća i da je to davno bilo. Naša saznanja kažu da je on, na predlog tadašnjeg ministra ununutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stiljkovića, a uz protivljenje tadašnjeg šefa DB-a Radeta Markovića, postavljen za specijalnog savetnika načelniku za analitiku u DB, gde je ostao do pada Miloševićevog režima oktobra 2000.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar