INTERVJU, VULIN: Levica sjempre

Mi još nismo formirali Vladu, ali penzije stižu u dan, socijalna davanja takođe. Naravno da će i taj posao biti završen u zakonskom roku i ne treba vršiti pritisak na mandatara, na njemu je da odluči kada će. Mogli ste da promenite izborni sistem kao u Grčkoj, pa pobedniku da dodate još 50 mandata samo da bi on mogao za dva dana da formira Vladu, da ne mora da pravi koaliciju ni s kim. Naš sistem nije takav

Sa Aleksandrom Vulinom ugovorili smo razgovor na njegovom terenu, u zgradi SIV-a. Tamo je, naime, njegov kabinet još otkad je bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Nije ga menjao ni kada je prešao na mesto ministra. Hodnici mesta stanovanja eksjugoslovenske birokratije na Novom Beogradu uvek su mi ličili na lavirint. Baš kao i politički put Aleksandra Vulina, put na kom je menjao stranke i saveznike, ali ne i ubeđenja.

Vlada u kojoj ste vi ministar još funkcioniše, a nju će za nekoliko dana ili nedelja zameniti nova vlada. Šta je po vašem mišljenju najbolje što je ova vlada uradila?
- Mislim da je najbolje ono što je urađeno u oblasti spoljne politike, dakle pozicioniranje Srbije kao jednog ozbiljnog i odgovornog partnera. Mi smo ušli u jedan dodir s međunarodnom zajednicom te sada već davne 2012. godine kad smo počeli da radimo, da razgovaramo oko Kosova i Metohije. Na početku naših razgovora nama niko nije priznavao pravo ni da imamo interese. Jednostavno, razgovori u Briselu su bili zamišljeni kao spisak nekakvih obaveza koje Srbija ima da ispuni. Otprilike tako je to izgledalo.

Po sistemu uzmi ili ostavi?
Da, tako. Onda su shvatili da je to zapravo jedna druga Srbija, koja ne prihvata takvu komunikaciju, koja vrlo strpljivo, vrlo odgovorno, bez naglih poteza, nepredvidivih reakcija stavlja do znanja da ima svoje legitimne interese, da se ti legitimni interesi moraju poštovati. I sada ceo svet priznaje da Srbija ima legitimne interese, da ima interes kako će biti uređen životni prostor Kosova i Metohije, kako će se razvijati Republika Srpska, uopšte kako će Srbija gledati na svet oko sebe i sada mnogo moćnije zemlje od nas priznaju da Srbija ima pravo na svoj interes. Onog dana kada smo prvi put došli u Brisel, nije bilo tako. I nije to palo s neba, to je bio proces. Najpre je Srbija pokazala da je kredibilan partner, da drži do reči - što kaže, to sprovede. Znate o nama već postoji, o premijeru pre svega, jedna škola mišljenja u Briselu, koja kaže da je težak pregovarač, da se s njim dugo i teško pregovara, ali to što se dogovori biće tako, ne morate više nikad da se vidite s njim. To možete u banku da nosite kao garanciju. I to nas je vratilo u svet. O nama je pre toga važilo da smo neiskreni, i prema Istoku i prema Zapadu, da naša reč ne važi mnogo, da je lako dajemo, ali da ne mislimo da je sprovedemo. Na istoku su nas uvek podsećali na onu zlosrećnu sednicu na koju su Vuk Jeremić i Boris Tadić ušli s ruskom rezolucijom, a izašli sa evropskom, a da nisu čak ni javili Rusiji. A na zapadu su nas podsećali da od obećanja koja je tadašnji predsednik davao kada su u pitanju Kosovo i Metohija nije sprovodio ništa. I jedni i drugi su nas posmatrali vrlo sumnjičavo, ubeđeni da mi jednostavno ne držimo reč. Sada vide da je to jedna druga Srbija. Sada i Istok i Zapad znaju - kada se dogovore, dogovorili su se. Mislim da je to zaista veliki uspeh. Zatim, mnogo smo uradili u ekonomskoj oblasti bez obzira na to što nikad nije bilo niti može da bude dovoljno. Znate, posle 12 godina pljačkaške privatizacije, je l' stvarno neko misli da će Srbija biti bogatija, posle godinu dana ili dve godine? Pa neće, nije moguće, 12 godina su zakonski, uspešno razarali privredni sistem i to su sve planski radili. Je l' može neko da objasni kako je moguće da su svi poljoprivredni kombinati u Vojvodini propali? Šta se desilo, zaboga, sa nama? Planski i namerno, privatizacijom je uništena srpska privreda.

Kako je moguće da na te rezultate u ekonomskoj sferi bolje gledaju ljudi sa strane nego domaća javnost?
- Ako ja živim sa 200 ili 300 evra, baš me briga kakvo je stanje javnih finansija. U ovom trenutku, uopšte ne razmišljam o tome, jednostavno ne zanima me. Ljudi polaze od neosnovane pretpostavke u koju veruju - da država zapravo ne može da propadne, da država uvek može da doštampa nešto para ili da uzme neki kredit, da se zaduži. Uostalom, za šta država služi. Dakle, ljudi čvrsto veruju u to da država ne može da propadne. Nažalost, može, i to vrlo lako. Mi smo bili na korak do bankrotstva, bili smo već suštinski bankrotirali. Ne bi bilo loše da se setimo primera Argentine, kako je izgledalo kada je Argentina bankrotirala. Tako što su ljudi pljačkali prodavnice, tako što je najveći proizvođač mesa na svetu imao naciju koja je pljačkala prodavnice jer je bila gladna. To se dešava. Ili na primeru Grčke, kad ne možete sopstveni novac da izvadite iz banke, nego čekate u redu da podignete 25 evra na bankomatu. Ali, ponavljam, potpuno je logično da kad neko ko živi od 200-300 evra kaže baš me briga, imate mali deficit, pa šta. Podelite vi nama neke pare. I to se i radilo, kad smo se zaduživali kreditima po osam odsto, a onda podizali plate i penzije, trošili ono što nismo mogli ni smeli da trošimo. Mislim da je ovo što je ova vlada uradila veliki uspeh, treba imati hrabrosti da se suočite sa svim onim preduzećima koja su bila zaštićena đavo će ga znati zašto i od čega, nit su radnici primali redovno plate, nit su ta preduzeća nešto radila, gomilali su dugove najviše prema državi, ali i prema komercijalnim poveriocima, i vi ste se pravili da je sve u redu, sasvim prihvatljiva stvar. Mi smo rekli to više ne može, imali smo hrabrost da kažemo ne može to više tako iako je to 80.000 ljudi. Mi smo država, obezbedićemo socijalni program, toliko možemo, ali da se pravimo da ta preduzeća rade, a ne rade, to nije moguće. Mislim da se oseća u čitavom društvu, ova vlada je zaustavila propadanje. Stalo se s propadanjem u svim oblicima. Vidite od vojske, policije, socijale, vidite da je prestalo da se propada. Jednostavno, zaustavili smo se i krenuli napred.

A šta nije uspela da uradi ova vlada?
- Nismo uspeli da se izborimo s konsolidacijom javnih preduzeća, to nije urađeno, kao što nisu urađeni ni platni razredi, to smo obećali, ali nismo uspeli da uradimo, tu pravednost još nije uspostavljena, tako da će jedna sekretarica i dalje imati 30.000, a druga 60.000 dinara. I to jeste naš neuspeh. Mislim da nismo dovoljno iskoristili poljoprivredu kao ozbiljnu šansu, nadam se da ćemo u sledećem mandatu to svakako uraditi i naravno da ćemo raditi na povećanju zaposlenosti.

Da li je posle čitavog niza nepopularnih mera izborni rezultat iznenađenje?

- Pa nije. Moji roditelji su penzioneri, oni kažu zašto nam smanjujete penzije, naša generacija je to zaradila, a to što su generacije posle nas sve uništile, nije naš problem. Naravno, razumeju oni da podnose žrtvu zbog svojih unuka, ali naravno da su nezadovoljni i prirodno je da imaju primedbu na ono što radimo. Ali kada stanete iza paravana, pogledate onu listu i onda vidite puno neozbiljnih ljudi koji su u ovoj kampanji obećali plate od 1.000 evra, koji su obećali da će sve vratiti i plate i penzije i vratićemo se s vojskom na Kosovo i Metohiju i niko na to neće reagovati, to će biti sasvim u redu i imaćemo otprilike teritorijalnu vezu s Rusijom iako to, priznaćete, nije baš najjednostavnije, s jedne strane, a s druge imate one koji su nas već uveli u Evropu i zaklinju se, to se posebno odnosi na Demokratsku stranku, ali i čitava opozicija je imala suštinski tu kampanju - dakle, zaklinju se da nikada više neće biti kakvi su bili. Kad sve to vidite, i onda dođete iza paravana i kažete: "Pa da li bih ja ovim ljudima poverio svoj posao, sudbinu svoje porodice", onda glasate kao što je Srbija glasala za ozbiljne ljude, za ozbiljnog čoveka koji treba da vodi Srbiju. Znate, stotine hiljada ljudi kojima su smanjene plate i penzije je glasalo za nas jer je videlo da je država prestala da propada i da je počelo nešto da se dešava i menja nabolje. Opozicione stranke su napravile grešku i pokazale koliko ne poznaju sopstveni narod. Oni su napravili izbore u kojima su rekli ovo su izbori "za" i "protiv" Vučića, a Srbija im je i pre izbora rekla šta misli o Vučiću. To ste mogli da saznate ako odete u bilo koju kafanu. Ali da ne donosite zaključke posle prvog piva, nego da sačekate fajront. Svaki Srbin je nezadovoljan, naravno, ali dajte mu vremena da vam kaže šta zaista misli i koliko voli svoju zemlju i koliko je spreman da se žrtvuje za svoju zemlju jer je u protekle dve godine video da ima i za koga i zbog koga. Kada je Srbin video da to ima smisla, ove dve godine, on je rekao daću glas ponovo za njih.

Meni je mnogo interesantniji nego sam izborni proces bio taj postizborni parti koji je počeo u RIK-u sa Obradovićevim i "Zašto bežite", pa se onda nastavio na onoj bini za koju su čak i neki koji su stajali na njoj poput Čede Jovanovića nekoliko nedelja iza toga rekli da je besmislena, pa protesti s patkom, oko RTV... Kakvo je vaše mišljenje?

- Nikada se nije dešavalo da neko upadne na Izbornu komisiju i još da neko udari člana Izborne komisije, a to učine ljudi koji se zaklinju u institucije. To je nepodnošljivo ličilo na 5. oktobar, na sreću, nije otišlo tako daleko. Podsetiću vas da je 5. oktobra zapaljena Skupština, u samoj Skupštini nije sedeo niko, niko ko je bio važan, nije bilo nikakve vlasti, vojske, policije, nikoga. Ali bio je izborni materijal, koji je, gle čuda, izgoreo u potpunosti. Tako mi ni danas ne znamo zapravo šta se desilo s tim izborima. Ovo je nepodnošljivo ličilo na 5. oktobar i jako mi je žao što se to nije rasvetlilo do kraja.

Zašto se ne rasvetli?

- Ne znam, u Skupštini je pokrenuta inicijativa, ali ne verujem da će moći išta da se promeni, ne verujem da će moći da se vrati toliko unazad, da se ponište izbori ili promene rezultati.

Po mojim informacijama, gospodin Obradović je bio na sastanku sa članovima RIK-a i oni su mu rekli dve stvari. Po broju glasova, vi niste ušli u parlament, ali gotovo je sigurno da ćete nakon što se prebroje glasovi imati rezultat koji je iznad cenzusa.

- Znate, to je bilo vrlo zanimljivo, odmah je krenula buka, sram vas bilo, da ne uđu ljudi samo zato što nisu dobili nekoliko glasova.

Bilo je čak i onih koji su govorili: "Zašto ih jednostavno ne pustite?"

- Ali zašto postoje pravila, zašto onda postoji cenzus, ako ste ispod njega za jedan glas, onda ste ispod cenzusa i gotovo. Ali suština je u nečem drugom, videli ste da su se okupile partije najrazličitijih vrednosnih sistema, od onih koji su učestvovali na gej paradi, pa do onih koji su tukli učesnike gej parade. Svi zajedno, samo s jednim jedinim motivom, protiv Vučića. I da su bili u poziciji da imaju jedan glas više, okupili bi se oko tog jednog glasa više.

Oni su tako dokazali tezu koju su lansirali naprednjaci o tome da bi svi u koaliciju protiv Vučića.

- Tačno tako. Da su bili u poziciji da imaju jedan glas više, okupili bi se oko tog jednog glasa više i bez ikakvih ideoloških problema bi vladali Srbijom. Kako su se ponašali te noći, vidim da bi vrlo osvetoljubivo vladali Srbijom. Peti oktobar bi bio jedna priča o toleranciji, šta bi se dešavalo da su dobili izbore.

Ono što se dogovorite s Vučićem možete da nosite kao garanciju u banku

Određenu zabunu je uneo i Cesid?

- Taj Cesid nas je zbunjivao svih ovih godina s istim tim grafikonima i rezultatima i nikom to ništa nije smetalo. Jednostavno, ljudi tako pokazuju rezultate, greške su moguće, upravo u toj margini od jedan odsto, i to je to. Kao što ste videli, čitava opozicija je na jedan odsto, njihova razlika je jedan odsto. Po važećem sistemu, mi smo osvojili više glasova nego prošli put, a imamo manje poslanika nego prošli put, ali dobro, to je jednostavno tako, niste čuli nas da se žalimo na izborni sistem. To je sistem koji smo zatekli, njime se vladalo 12 godina Srbijom. A stvar je jasna. Građani Srbije su rekli na ovim izborima šta misle o svima nama. Pitali ste ih i nemojte sada da se ljutite. To je kao kad pitate devojku hoće li da izađe s vama, a ona kaže: "Neću." Pa nemojte da se ljutite na to. Oni su očigledno izabrali pogrešno pitanje, pogrešnu devojku, sve je bilo pogrešno, i sada su veoma ljuti na Srbiju zbog takvog odgovora. Srbija se voli, ja je volim, nije mi nelogično da je svaki građanin Srbije negde voli. Naša je, nemamo drugu. To smo mi. I iz toga imate elementarnu pretpostavku da to što volite želite da zaštite, da ne povredite. A oni su toliko ljuti na Srbiju da ne mogu da se kontrolišu, pa kada je Savet Evrope izdao komentar o Zakonu o radu, u kom je naveo da je zakon loš, da nije evropski, da nije prilagođen evropskom zakonodavstvu, radnicima, e onda se pojavi Bojan Pajtić sa saopštenjem u kom traži smenu i ministra i predsednika Vlade, traži da se taj sramni zakon odmah promeni, da je to bruka za državu. Samo ima jedan problem, nije okrenuo stranu da vidi da je to zakon iz 2011. godine. Znači, ti se obraduješ što je tvoja zemlja kritikovana, što se nešto loše desilo, a usput se ispostavilo da si ti napravio taj zakon koji je razlog za tu kritiku. Ali i to je negde nestalo, ja sad moram da vam objašnjavam šta je protiv svoje zemlje uradio Bojan Pajtić jer se o tome ne piše i ne govori, a da sam ja to uradio, do dana današnjeg nikad ne bi prestali da me podsećaju na to.

Moda u svetu su ti antisistemski pokreti i kod nas je jedan ostvario dobar izborni rezultat, šta mislite o Saši Raduloviću i DJB?

- Prvo, to je čovek koji je ceo život proveo kao stečajni upravnik (Radulović). Niti se postajalo stečajnim upravnikom niti su se dobijali stečajevi bez veze unutar sistema. Niste bili usamljeni osvetnik koji je, gle čuda, dobijao stečajne postupke. A onda još postanete ministar u vladi Ivice Dačića. Znači, dosta je komplikovano postati na taj način antisistemski čovek koji vodi antisistemski pokret. To su kao oni politički disidenti kojima su izdavali sabrana dela i koji su imali diplomatske pasoše. Tačno je da postoji u svetu jedna pobuna protiv sistema. To vam je Pet zvezda u Italiji, Podemos u Španiji, ali nije se to desilo preko noći. Postoji ideologija iza toga. Ako me pitate o ideologiji Dosta je bilo, levica, desnica, centar, šta su? Ja se sećam Saše Radulovića, koji je tražio da se smederevska železara iseče u staro gvožđe, sad vidim nije u kampanji isticao da bi sve radnike otpustio. Takođe sam ga slušao kada je govorio da sve što je ostalo mora da se privatizuje, a u kampanji nije baš tako govorio. Dakle, evidentno je da postoji potreba ljudi da iskorače iz sistema i to je potpuno legitimno. Kod nas se još nije pojavio ozbiljan pokret te vrste. Većina takvih pokreta trajala je kratko i nisu se baš pokazali. Tako i jedan broj ljudi koji su odbornici Dosta je bilo sada napušta taj pokret i odlazi u neke druge partije. Ti ljudi su ušli u nešto ne znajući šta je, a sada im se ne sviđa. Kako je došlo do njihovog rezultata? Pa jednostavno, razočarani glasači Demokratske stranke su rekli idemo najdalje što možemo, ne razmišljajući previše. Ni u jednoj opštini niko neće da im poveri vlast bez obzira na mogućnosti raznih koalicija.

Građani Srbije su dali apsolutno poverenje A. Vučiću kao nosiocu liste, ali mi smo danas u situaciji da i dalje nemamo Vladu. Zašto?

- Vučić je vrlo ozbiljan čovek i on ne donosi odluke lako i brzo. Kad ih donese, drži ih se po cenu života. Odluke donosi teško, sporo, ali kada ih donese, stoji iza njih. Sistem funkcioniše, ne dešava se ništa alarmantno, nemamo pritisak ni od Skupštine ni od društva, stvari funkcionišu, čak je i dobro da vidimo da sistem radi. Svetski rekorder u funkcionisanju države bez vlade je Belgija, mislim da godinu i nešto nije imala Vladu, nisu mogli da sastave koaliciju nikako, ali je sve savršeno funkcionisalo. Mi nismo formirali Vladu, ali penzije stižu u dan, socijalna davanja takođe. Naravno da će i taj posao biti završen u zakonskom roku i ne treba vršiti pritisak na mandatara, na njemu je da odluči kada će. Mogli ste da promenite izborni sistem kao u Grčkoj, pa pobedniku da dodate još 50 mandata samo da bi on mogao za dva dana da formira Vladu, da ne mora da pravi koaliciju ni s kim. Naš sistem nije takav.

U međuprostoru desilo se nekoliko bitnih stvari. Prva je rušenje u Savamali i protesti koji su iza toga izbili. Druga stvar je nova kriza odnosa s Hrvatskom, koja je pokušala da uspori ulazak Srbije u EU. Desio se i "bregzit". Koliko tehnička vlada građanima može da da odgovor na sva ta pitanja?

- Kao prvo, ne treba Vlada da vam daje odgovore šta se desilo u Savamali, to treba da radi tužilaštvo, pa onda pravosuđe treba da kaže šta se desilo ili se nije desilo. A što se tiče protesta, da vam dam malo podsećanje. Patka se pojavila u Brazilu i oterala je legalno izabranu predsednicu Dilmu Rusef. Oni koji su je oterali danas se pojavljuju kao nosioci nekih koruptivnih radnji, ali to više nikog ne interesuje. Interesantno je da je patka predstavljala simbol opozicije i na Tjenanmenu. Vrlo je zanimljivo da se ta patka pojavila baš kad je kineski predsednik trebalo da dođe u Srbiju. Ti koji nose patku su uvek podržani od Zapada i u Kini, i u Brazilu, i u Srbiji. Zanimljiva slučajnost. Ili nije slučajnost. Ne znam, ali želim da je istaknem. Znate, uvek vam je potrebna inicijalna kapisla za nešto oko čega ćete da okupite ljude. Ono što niste uspeli da uradite na izborima, razmišljate da li biste uspeli da uradite ovako na protestima. Opasna je to igra, ulica je uvek opasna. Opasno je dovoditi se u vezu s bilo kojom zemljom van naših granica, bilo kojom vladom koja može da utiče na proteste u našoj zemlji, to nije dobro za Srbiju. Protestujte sami od sebe, a nemojte da to postane poligon za igru velikih sila. Primer RTV Vojvodine jako je zanimljiv. Interesuje me od kog momenta se novinari mogu zamenjivati, a kad ne. Kada postaju zaštićeni toliko da oni, a i njihova deca, mogu da naslede jedni druge? Da li je to ono iživljavanje 5. oktobra, kada Čanak ruši tablu RTV Vojvodine, pljune je pred kamerama i opsuje majku i doda đubre beogradsko, a onda svi novinari koji su se tu zatekli dobiju otkaze i ne rade više nikad na RTV. Danas bez lupanja tabli, pljuvanja i otkaza nadležni organ je ispunio svoju zakonsku ulogu. Napravljene su neke smene. Poštovane su sve procedure i tačka. Ili, ajde da ukinemo nadležne organe i da sve to prepustimo samoupravi ili nekoj kvazisamoupravi jer oni koji se bune nisu većina ni u samoj televiziji. Imate u našem društvu licemerje u kome je nekome dozvoljeno sve, a nekome ni da poštuje zakon.

Dotakli ste se medija. Kakva je vaša medijska slika Srbije danas?

- Slobodna. Ja sam pisao za skoro sve bitnije dnevne novine u Srbiji, bio sam kolumnista "Politike" dok nije došlo novo rukovodstvo sa Draganom Bujoševićem na čelu, koje je sve nas koji smo pisali drugačije od tadašnje vladajuće politike sklonio u jednom jedinom danu. Glavni urednik je rekao neću da mi nervirate Borisa Tadića i da mi sekirate tadašnju vlast i sve su nas sklonili. I niko zbog toga nije protestovao nigde, to je tako, onaj ko određuje politiku medija bira saradnike, ako poštuje zakon, tome nema prigovora. Pisao sam kolumne za mnoge listove i učili su me da su činjenice obavezujuće, a da je komentar, odnosno zaključak, slobodan. Ja u današnjem novinarstvu sve ređe vidim informativnu crtu novinarstva, a sve više propagandnu. Gledajte ove užase, ova ubistva i vidite eksploataciju toga, ne vidite nezavisnu informaciju, počne se od užasa, a onda krene da se prevodi dok ne dođe do toga da je država kriva za to.

To je dosta licemerno, mi smo o tome pisali. Mnogi od nas poznaju ljude koji su u problemu, koji su pred pucanjem, ali nikada nikog ne prijavljujemo, a nešto očekujemo od države.

- Srbi vole da se hvale oružjem. Ali niko nije prijavio policiji da neko ima automatsko oružje. A svi znamo ko u našem kraju pucajući slavi sve i svašta. Ili još skandaloznije, primer iz Zemuna, jedan otac je toliko tukao suprugu i njihovu 15-mesečnu bebu da je ubio bebu. Možete li zamisliti krike tog deteta koje se tuče nasmrt. Je l' to neko čuo, prijavio? Niko. Ne može u svakoj kući da bude policajac ili socijalni radnik. Nemoguće da niko ne oseti potrebu da anonimno prijavi da neko ubija bebu. U mom ministarstvu imate Kancelariju za brze odgovore koju možete da pozovete kada hoćete i pitate ili kažete šta hoćete. Otvorili smo i liniju za savetovanje s decom, liniju za savetovanje roditelja. Postoji milion načina da anonimno kažete, prijavite. Kažu potrbni su nam zakoni. Pa imamo zakone, ali zar treba zakon da vi prijavite da dete vrišti dok ga otac ubija nasmrt, je l' moguće da to niko nije čuo? Je l' vam treba obuka da budete čovek? Mnogo smo se otuđili jedni od drugih. Svet se promenio, brže se živi, ne družimo se. Nestalo je vreme kada smo u komšiluk nosili kolače jedni drugima, ranije je kazna za decu bila ne možeš da izlaziš da se igraš s drugarima, sada je kazna idi napolje da se igraš. Sve je drugačije.

Da se zadržimo još malo na medijima, imamo dva pola, recimo da je TV "Pink" provladina televizija, a da je N1 antivladin medij, pri čemu "Pink" je domaća TV, a vlasnik N1 je strani investicioni fond. RTS bi trebalo da je negde na sredini...

- I onda strani investicioni fond može da radi šta hoće i ima sva prava na ovom svetu i u redu je da to radi, a "Pink", takođe privatni medij, ni slučajno ne sme to da radi. To su ti dvostruki standardi. Ali veći problem je RTS, koji nije na sredini, nije jednostavno profesionalan. Imaju, recimo, svetsku ekskluzivu, Vučić neposredno posle izbora putuje nenajavljeno u Moskvu i bez prethodne najave se sreće sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, a njima je to treća, četvrta vest u desetom, petnaestom minutu Dnevnika. Ko to tako pusti, taj ne bi prepoznao vest ni da ga udari u glavu. A problem je čak i samo kada im to kažete.

Da li je konačno rešenje praktično povlačenje države iz Javnog servisa ili nam je potreban drugačiji Javni servis?

- Zanimljivo, svi traže da se država povuče, a da nastavi da plaća. Vi imate proteste po lokalu zato što je država izašla iz medija, a to su evropski zakoni, to mora da se sprovede. Ja lično mislim da je to pogrešno. Recimo, u Subotici radio koji emituje program na hrvatskom ne može nikako da opstane kao komercijalni medij bez podrške države, a onda vam kažu vi gušite medije na manjinskim jezicima, pa čekajte, to je vaš zakon. Mislim da država ne treba da izlazi iz medija, ona ih je napravila. Ne vidim razlog da država daje novac poreskih obveznika, a da se ništa ne pita kako se taj novac troši. Zašto se smatra da je država neprijatelj informisanja, novinarstva? Nisam primetio da su mediji postali bolji i slobodniji otkad u njima nema državnog kapitala. Naprotiv, ranije kada dobijete finansiranje, mirni ste godinu. Možete da napadate predsednika opštine koliko hoćete, on ne može da vam uskrati novac, ne može da zaustavi finansiranje. Malo je drugačije kada je finansiranje projektno.

Kada god upozorim na rast ustaštva, mislim da ću time pomoći Hrvatskoj, a ne nauditi joj

Da se vratimo sada na Vladu koja je u formiranju. Da li mislite da u ovoj vladi ima mesta za socijaliste?

- Nesporno je da naša lista ima apsolutnu većinu i s tog stanovišta, matematički ne treba nam niko. I prošli put smo imali apsolutnu većinu i nije nam bio potreban niko. Vučić hoće da ispita sve mogućnosti, da razgovara sa svima. Razgovara i sa SPS-om i postoji mogućnost da SPS bude deo i ove nove vlade. On je to i ponudio. Ali mislim da bi to partnerstvo trebalo da se definiše na boljim osnovama. Podsetiću vas da kada smo donosili Zakon o radu, zakon smo branili predsednik Vlade, ja i Nebojša Stefanović, svi ostali naši koalicioni partneri su gledali da to prođe ako je moguće mimo njih. Kasnije, kada je zakon pokazao da nije tako loš, a investitori kažu da je zakon promenio poslovnu klimu, sindikati kažu pa nije ovo baš tako loše, onda svi kažu pa da, to smo mi, glasali smo. Ja bih voleo da i SPS i svi drugi budu tu i kada je teško, a ne samo kada se pokaže da je nešto uspešno.

Ipak dosta čudnih izjava dolazi iz SPS-a, prednjači Ružić, kako to komentarišete?

- Na to pitanje mora da odgovori Ivica Dačić. Ako imate suprotne stavove unutar stranke, čuvajte to kao svoju slatku tajnu. I neka to bude vaš demokratski kapacitet koji ćete pokazivati jedni drugima, ali gledajte da to ne smeta našoj koaliciji. Ukoliko misle da budu deo naše koalicije, najpre, kao neka vrsta preduslova, bilo bi dobro da kažete: "Mi ćemo nastupati jedinstveno i nećemo opterećivati ni Vladu ni koaliciju našim unutrašnjim problemima."

Licitira se i sa imenom gospodina Čedomira Jovanovića i njegovim učešćem u Vladi, šta mislite o toj mogućnosti?

- Što se tiče gospodina Jovanovića, ako mene pitate, nema mesta za njega. Mislim da bi on najpre morao da izađe pred Srbiju i kaže: "Ne, ne priznajem Kosovo, Srbija ne treba da uđe u NATO pakt, ne priznajem genocid u Srebrenici jer ga nije bilo, vrlo sam raspoložen da vratim dugove koje je moja partija napravila u milionima evra medijima, dugove koje sam ja napravio radnicima, da objasnim sve za milione blokirane 'Fidelinke', onu državnu pšenicu koja je nestala iz mog privatnog mlina, sve ću lepo da vratim, pa ćemo onda da pričamo kako ću da vodim državu, pošto sam pokazao kako vodim svoju firmu." Ako mene pitate, ne bi bilo mesta za politiku koju sprovodi gospodin Jovanović. Meni bi bilo drago da on napusti svoju dosadašnju politiku i nek se odrekne svega što je radio do sada, to je praktično preduslov saradnje.

Da li je Srbiji više potrebna državna ili nacionalna politika?

- Jedno bez drugog ne ide. Mi moramo da imamo državu. Mi znamo koliko je država važna, vidite kako srpska država jača jer ljudi koji je vode iskreno veruju u potrebu jake države, države koja ne počinje stalno od nule, mi se daleko u prošlost vraćamo upravo da bismo pokazali da su i oni pre nas nešto radili za državu. I Republika Srpska je nastala institucinalno kao potreba zaštite Srba u BiH, da nije nje, kakva bi sudbina srpskog naroda bila u BiH? Sad je vrlo aktuelno pitanje popisa. Ako se pođe od pretpostavke da sve Bošnjake gde god da žive treba popisati, onda se otvara pitanje Srba. U mojoj porodici nas četvoro imamo pravo na državljanstvo BiH. Onda i nas treba popisati. I možemo tako unedogled. Ali po Dejtonu nigde ne piše da je jedan narod veći ili manji zbog brojeva, već je eksplicitno navedeno da se radi o tri konstitutivna naroda i dva ravnopravna entiteta koja formiraju BiH. Niko nije spominjao brojeve. Zašto se sada odjedanput priča o brojevima? Rat u BiH je počeo kad je uvedeno pravilo jedan čovek, jedan glas. Jedna od definicija ludila je da ponavljate iste poteze, a očekujete različite posledice. Neće ih biti. Hajde da ne ponavljamo iste poteze, desiće se isto.

Kada već spominjemo Republiku Srpsku, da se osvrnemo na nedavno završeni Samit lidera zapadnog Balkana, on je dosta uspešno završen za Srbiju. Koliko je to opredeljenje za saradnju jednako kod svih aktera samita?

- Sad ću da se vratim na ono što je govorio Svetozar Marković - Balkan Balkancima. Kad bi nas veliki ostavili da sve to sami završimo, lakše bismo se mi dogovorili. Ali i ovako je sada dosta dobro. Recimo, mi našu poziciju kada su u pitanju poglavlja 23 i 24 nismo menjali. Prvi put ste imali prvog čoveka Srbije koji nije pokazivao naliv-pero, već je rekao ako hoćete da otvorite? Otvorite. Nećete? Sve u redu. I onda se svi drugačije odnose prema ovoj Srbiji. Želimo dobre odnose sa svima, branimo svoje interese i kao što vidite, uspešno ih branimo čak i kada nam je Vlada u tehničkom mandatu.

Kako graditi dobre odnose s Hrvatskom, koja iz dana u dan dokazuje da nije u stanju da napravi otklon prema NDH kao fašističkoj tvorevini?

- Kada god upozorim na rast ustaštva, mislim da ću time pomoći Hrvatskoj, a ne nauditi joj. Ja mislim da suočavanje s demonom ustaštva pomaže Hrvatskoj da se s demonom izbori, da vidi da će je neko podržati u toj borbi. Fašizam i ekstremizam ne može i ne bi smeo da postane deo zvanične politike. Isti čovek da polaže venac u Jasenovcu, a onda u Blajburgu, to nije moguće. Oni iz Blajburga su klali decu iz Jasenovca. Ne mogu da razumem da čitav državni vrh Hrvatske ode u Blajburg, a niko se ne pojavi na Danu ustanka u Hrvatskoj. Ne očekujem ja da oni koji ne dođu na obeležavanje antifašističkog ustanka budu antifašisti, dovoljno mi je da ne budu fašisti. A što se tiče fašizma u Hrvatskoj, pa ne morate da budete antifašista, ali nemojte da budete fašista, bar toliko izdržite. Nikada nisam komentarisao Hrvatsku dok ona nije počela da komentariše nas, nikada prvi nisam rekao jednu reč.

Mi smo razgovarali s Ivom Josipovićem, koji je jako kritičan prema tim pojavama u društvu, i meni je bilo interesantno kada je pravio paralelu sa četničkim pokretom i rehabilitacijom.

- Hrvatsko društvo je uvek imalo potrebu da se pravda s onim što se dešava u Srbiji. Da se razumemo, kod nas ničija politika nije rehabilitovana. Sud je rekao da Draža Mihailović nije imo fer suđenje, ništa nije rekao o njegovoj ideologiji, pokretu, ulozi u Drugom svetskom ratu. I još važnije, da li ste videli naš državni vrh na grobu nekog od članova četničkog pokreta na Ravnoj gori, ne nikada. Ogromna je razlika za onoga ko želi da je vidi.

Da, ali sve je to jedan paradoks, šta ta sudska odluka uopšte onda znači?

- U obrazloženju presude, ja sam ga pažljivo čitao, stoji da optuženom nisu bili dostupni svi svedoci. A šta mislite jesu li Hermanu Geringu bili dostupni svi svedoci? Pa nisu, to je bila posleratna Evropa, koja je ulagala nadčovečanske napore da te nacističke zlotvore samo ne strelja nego da im sudi. Jedva su obuzdali Sovjete da ih ne ubijaju gde stignu, nakon što su fašisti pobili više od 24 miliona njihovih sunarodnika. Svakoj stvari morate suditi na osnovu vremena u kojem se desila, a ne vremena u kome vi živite, pa iz vizure svog vremena dajete sud. Car Dušan je bio veliki reformator koji je sam sebi ograničio vlast. Ako gledamo te kazne iz današnjeg ugla, reći ćemo stvarno nije u redu ako vlastelinu smakneš kapu, da ti zbog toga prebiju ruke ili noge, ali u tom vremenu je to bilo sasvim u redu. Morate o tom vremenu da razmišljate. Jedan novinar je rekao kada je izašla slika Hasanbegovića sa ustaškom kapom, hrvatski novinar inače antifašista, da ne treba pridavati veliki značaj tome, to je kao kada bi svakog srpskog seljaka sa šajkačom osuđivali. Šajkača je deo nošnje jednog naroda, a kapa fašističke formacije nije isto, ali vi vidite da tamo postoji svest da je sve što je srpsko samo po sebi loše. A to govori čovek koji je protiv ustaštva, ali on govori kakva je atmosfera u društvu. Mi još ne možemo da postignemo sporazum o isplati penzija našim građanima zarađenim u Hrvatskoj, to je propustio Boris Tadić, mi smo mogli tada da imovinska, penziona, stanarska prava sprovedemo do kraja i da kažemo dok se to ne sprovede, nema ulaska Hrvatske u EU. Ali tada je kod nas bila jedna druga politika, daj da Hrvatska što pre uđe u EU, da joj ne pravimo smetnje, a onda ćemo i mi. I vidite dokle nas je to dovelo. Ne može Hrvatska da zaustavi evropski put Srbije, ali ona ga stalno usporava. Hrvatima su Srbi opravdanje za svaki promašaj i neuspeh.

Prošlo je godinu dana, ne znamo ko je pokušao da ubije Vučića u Srebrenici. Kako prolazi vreme, ispada da je Vučić kriv što je preživeo

Da li ste nekada bili preoštri u svojim izjavama?

- Ne. Ja govorim istinu. Postavio sam pitanje: "Ako na nebu ima mesta za vikara ustaške vojske, kako na tom istom nebu ima mesta i za 20.000 poklane jasenovačke dece." Istina se nekome ne dopada, neko je smatra politički nekorektnom, ali je istina, Alojzije Stepinac je bio vikar vojske NDH, vojske koju su činile ustaše i domobrani. Dakle, bio je vikar ustaške vojske. Pitao sam gospodina Gotovinu da li je ustaša, drago će mi biti da čujem da nije, ali ja to nisam čuo. Nije mi odgovorio. Nikada niko nije polemisao o onome što sam rekao, meni se prebacivalo što postojim, što uopšte pričam o tome, ali nikad niko nije rekao da to što govorim nije istina. U Jadovnu me je dočekalo nekoliko stotina ustaša koje su bile nekoliko stotina metara od jame u koju je bačeno desetine hiljada muškaraca, dece, žena, Srba, Jevreja, Roma, antifašista i vi ispred takvog stratišta imate demonstracije ustaša sa sve zastavama i uniformama vojske koja je ubijala u Jadovnu. I gledate ustaše u naše vreme koje se raspravljaju da li su jame ikada postojale, kako jedni govore, i slušate druge koji govore da jesu postojale, ali da nisu bile dovoljno pune. I ti ljudi su tu, na slobodi, nekoliko stotina metara od mene, a ja treba da se pravim da ih nisam video. I onda je problem kada podsetim da je Stepinac osuđen od Savezničkog suda i nijedna druga presuda, osim te, nije sporna. Baš je ta sporna i ja sam to rekao iznad jame. Izvinite, a gde da pričam nego na ustaškom stratištu? Ima li prigodnijeg mesta? Tu je bio hrvatski ministar kulture, njihovi predstavnici Sabora, ja sam to rekao pred njima. Posle mene je govorio ministar kulture i nije rekao nijednu reč, predstavnici raznih udruženja, niko me nije demantovao jer su svi znali da govorim istinu.

A šta je istina o Srebrenici?

- Ono što smo rekli. Srebrenica jeste strašan zločin, nešto što ne sme nikada da se ponovi, što zaslužuje pijetet i poštovanje, ali nije genocid, a pogotovo ne čitavog jednog naroda, a pogotovo da čitav srpski narod može da se prikaže kroz Srebrenicu. Ja ne pokušavam da kroz "Oluju" ili Bratunac prikažem ceo hrvatski ili muslimanski narod. Zašto srpski narod nema prezumpciju nevinosti? Vučić je uradio istorijsku stvar, negde će u istorijskim knjigama pisati da je tog 11. jula premijer Srbije bio u Potočarima, da se poklonio žrtvama, da nije prihvatio za svoj narod teret genocida iako su pokušali da ga ubiju toga dana. Prošlo je godinu dana, ne znamo ko je pokušao da ga ubije, kako prolazi vreme, ispada da je Vučić kriv što je preživeo. To što Duraković govori ovih dana, ne govori iz svoje glave, to je glava Bakira Izetbegovića, on to ne bi govorio bez Bakira, kao što se pokušaj ubistva ne bi dogodio da je Bakir bio uz Vučića, što mu je bilo mesto kao domaćinu. Ja sam sto puta pozvao Bakira: "Dođite u Bratunac, ja ću biti tu uz vas i neće vas niko napasti, neće vas nijedan kamen pogoditi. Ako neko i bude gađao, pogodiće mene." Nije hteo Bakir za to ni da čuje. A to je osnovno pravilo domaćina koje je on ignorisao, i on, i Duraković, i svi ostali tamo. Aleksandar Vučić je bio sam i rulja oko njega koja je pokušavala da ga linčuje. Videli ste i na ovom obležavanju da su pričali samo o Vučiću, o onom što misli i šta bi trebalo da misli i govori, Vučiću ne mogu da oproste što se nije ponizio pred ruljom i što nije ponizio svoj narod. Sve što se dešava zapravo jeste politizacija Srebrenice. Ja razumem bol majki Srebrenice, poštujem bol svake majke na kugli zemaljskoj, ali ne mogu da razumem da dele etikete, da određuju šta ko treba da prizna, šta ko ne treba da prizna. Vučić je dobro rekao: izgleda da žrtve više nikog ne zanimaju, sve ih zanima samo pravno-politička kvalifikacija, zato što to dovodi do posledica kao što su na primer ratne odštete, milijarde koje bi Srbija trebalo da plati ukoliko prizna genocid. Zašto su crne marame bratunačkih majki manje vredne od belih marama majki Srebrenice, zašto srpska majka nema pravo na saučešće i poštovanje, zašto je bol za njenim detetom manji od bola druge majke, zašto srpska odsečena glava nije isto što i žrtva u Srebrenici? Voleo bih da neko spusti glavu i pred srpskim žrtvama.

Spomenuli ste Bakira Izetbegovića. On je čovek koji sa Srbijom igra toplo-hladno. Koliko je moguće sa sinom Alije Izetbegovića, koji je doneo Islamsku deklaraciju, graditi odnose saradnje?

- Ja tu polazim od poštovanja prema bošnjačkom narodu. Oni su izabrali Bakira, on je njihov legitimni predstavnik i mi se tako i ponašamo. Slično je i sa Tačijem. Ja bih bio veoma zadovoljan kad bi Hašim Tači odgovarao za sve što je radio. Ali on predstavlja Albance. Ja s nekim moram da razgovaram da bih zaštitio Srbe. U Rezoluciji 1244 Kosovo je teritorija pod privremenom upravom UN, znači ne pod našom upravom, to znači da ja ne mogu Srbe drugačije da zaštitim nego tako što pregovaram i pokušavam da dobijem garancije za njihov život i prosperitet.

Srbija je čvrsto opredeljena za put prema EU. Kakva je uopšte ta unija posle "bregzita"?

- Mislim da će oni koji vode EU morati da shvate da Evropa mora da se menja. Čitav koncept Evrope kao superdržave je propao ne samo zbog Britanije. EU ponekad liči na Sovjetski Savez, i to onaj Staljinov, u kome je uvedena sovjetska nacija, u kojoj vi očekujete da nacije koje postoje hiljade godina kažu između nas nema nikakve razlike. Teško. Dobro je da ima razlike. Marks nas je učio da je čovek mera svih stvari. Da bi čovek bio srećan, mora da ispuni punoću svoje prirode, da se ostvari jer je čovek složeno biće. On je socijalno biće, mora da bude srećan u zajednici, on je biće estetike, mora da oseća da mu je priroda naklonjena, on je porodično, seksualno biće. Čovek je i nacionalno biće, mora da zadovolji potrebu pripadnosti, da ima neko pre njega. Levica je grešila što je zanemarivala nacionalno. I onda se rodio antiglobalizam. Šta je antiglobalizam? To je otpor malih slobodnih nacija velikoj nadvladi. Tu je grešila EU do sada, kao što je grešio i SSSR. Pustite me da budem pripadnik moje nacije, da se izdvojim po nečemu, da budem različit. Srbi su jedini narod na svetu koji detetu daje ime po slobodi, najvećoj vrednosti. Evropa, dakle, da bi opstala, mora da ide ka tome da prihvati objektivne različitosti, da ih prihvati kao bogatstvo.

Da li je levica grešila samo u ovom delu? Odgovor levice na čitavu ekonomsku krizu završio se na Monmartru uz konjak i cigare i želju da se revolucija desi negde u Argentini ili tako negde.

- Mnogo je grešila levica. Sadašnja levica u Evropi je dopustila sebi da bude svedena na grupu ljudi koji uživaju u ekscentričnostima. Svela se na zaštitu manjina, legalizaciju istopolnih brakova, legalizaciju droge... Njena zastava je postala zastava duginih boja. A zadatak levice je posve drugačiji, ona mora da bude ta koja kaže šta misli o privatizaciji, o militarističkom tipu države, o korporacijskom modelu sveta i mnogim drugim anomalijama koje svet čine nepodnošljivim mestom za život miliona ljudi, morala je da da odgovor na to koliko je još moguće živeti u sistemu koji od bogatih pravi još bogatije pojedince, a siromašni su još siromašniji, to je levica, ali ja je ne čujem.

U SAD čovek levičar koji se deklarisao kao socijalista nije dobio nominaciju, ali je uspeo da pomeri čak i Hilari Klinton ulevo. Kako to komentarišete?

- Kapitalizam ne može da da odgovor na pitanja koja sam sebi postavlja, bez levice. On jednostavno vidi da to ne funkcioniše. Kad ste vi najmoćniji na svetu i možete da eksploatišete Kinu u opijumskom ratu, onda to sjajno funkcioniše. Ali Kina nije više tržište za eksploataciju, naprotiv, ona dođe na vaše tržište i bori se s vašim kapitalistima. Odgovori više ne funkcionišu. I država mora da zaštiti svoje kapitaliste, i to državnom intervencijom, što je recept levice. Levica je uvek bila za rad, štednju, odgovornost, nije Korčagin, na kom smo i vi i ja odrastali, bio bezobalni hedonista koji nije radio ništa i koji je čekao od države da mu plati nešto. Zaboravite sada sve predrasude o meni. Uzmite samo šta sam uradio. Da li smo isplatili sve socijalne programe za radnike? Jesmo. Je l' to levica? Jeste. Da li smo prva vlada koja je uvela radnike iz propalih privatizacija u socijalni program? Jesmo. Isplatili smo vojne penzionere, priznali smo grešku onih pre nas i ispravili je. I to je levica. Nismo smanjili nijedno socijalno davanje, nijedan dinar, naprotiv dali smo povećanja i to kao jedina vlada u Evropi koja je to uradila u godini štednje, i to je levica. Gavrilo Princip je govorio svaki dan treba da uradiš nešto i promeniš nešto u pravcu za koji veruješ da je ispravan. Ne jedan veliki revolucionarni korak. "Mali rad" je taj koji stvara to u šta ti čvrsto veruješ. Mi smo uložili milijardu i 447 miliona dinara u obnovu naših staračkih domova, dečjih domova... Imali smo hrabrosti da uđemo u reviziju invalidskih penzija. Mi smo prvi koji smo obezbedili stipendije za decu palih boraca. Sve su to ti mali koraci, to je levica. Svi mi levičari sanjamo taj san kako nas drugovi donose na barikade i kako opijeni pobedom menjamo svet. Kada se probudimo, shvatamo da samo stalnim radom, malim koracima možemo ostvariti sve ideale kojih se ne odričemo.

 

Ja u današnjem novinarstvu sve ređe vidim informativnu crtu novinarstva, a sve više propagandnu

Poznato je da desnica mobiliše, a levica edukuje, koliko je iz tog ugla, po vašem mišljenju, značajno da uđemo u proces reforme obrazovanja?

- To je jedna od ključnih stvari. Mi trošimo 900 miliona dinara na prekvalifikacije i dokvalifikacije. Mi nekoga školujemo 12 godina, pa kad dođe na tržište rada, a mi kažemo to nikoga ne zanima nego daj da te ja doškolujem. To najbolje govori o tome koliko je potrebna reforma obrazovanja.

Da li zapravo treba da od društva zvanja napravimo društvo znanja?

- Sve manje se u svetu traži formalno obrazovanje, sve više se traže veštine koje treba da dokažete. Poslodavac radi test da se vidi šta znate. Interesantna je priča u ovom kontekstu kako mi je norveški ambasador zahvalio što ulažemo u Norvešku. Kaže šaljemo im iškolovane stručnjake, lekare, medicinske sestre... Kaže, vi ste platili njihovo školovanje. Jedna devojčica mi se nedavno žalila da ne može da nađe posao. Ja kažem: "Ti si odabrala taj smer, niko ne može da ti garantuje da ćeš naći posao." Tu država mora da reaguje, da koordinira između tržišta rada i obrazovnih institucija, pa da bar tamo gde je budžetsko studiranje kaže ja školujem 36 stomatologa jer mi treba 36 stomatologa. A ostali kako hoće. Mora da se uradi ta reforma, neće to biti lako.

Da li biste se bavili tim poslom u novoj vladi?

- Nemam ja znanje za tako nešto.

Šta je, osim reforme obrazovanja, prioritet za buduću vladu?

- Zapošljavanje. Nezaposlenost je 19 odsto, dakle ona je pala, ali nisam još zadovoljan, jedva čekam podatke iz drugog kvartala. Poljoprivreda i građevina ne radi u prvom kvartalu, zima je i to podiže nezaposlenost, ali je procenat rasta nezaposlenosti u ovom periodu manji nego prošle godine, pa se nadam da će se rezultati brzo popraviti. Još je daleko veća ponuda od potražnje na tržištu rada, pa poslodavci daju niže zarade. Ali prioritet broj jedan je politička stabilnost i bezbednost, pogledajte Makedoniju, u kojoj se ništa više ne zna, Crnu Goru i dešavanja u tamošnjem parlamentu, Rumuniju, Hrvatsku, koja je u ozbiljnoj krizi, nefunkcionalnu BiH. Jednostavno, čitavo okruženje je veoma nestabilno, mi moramo da budemo drugačiji da bismo nastavili da privlačimo investicije. Znate, u Makedoniju danas niko neće da ulaže bez obzira na podsticaje koje je Vlada obezbedila. Makedonija je davala i do 20.000 evra podsticaja po radnom mestu, ali niko neće da ulaže novac u nestabilne zemlje. Zato je neophodno da sačuvamo stabilnost, koja je preduslov razvoja.

Pre nekoliko dana tražili ste sastanak Biroa za koordinaciju službi bezbednosti u vezi s novim talasom migranata. Tamo ima raznih ljudi, školovanih ljudi koji traže posao, sigurno ima i onih drugih. Kolika je realna opasnost?

- Sve je manje ljudi koji imaju znanje o kome vi govorite. Najveći procenat onih koji dolaze kod nas i uopšte u Evropu sada jeste iz Avganistana. Zatim iz Pakistana, pa onda svi ostali. Reč je o onima koje Evropa okleva da primi. Bilo je Sirijaca koji su bili daleko obrazovaniji. Nisu to oni brojevi koje smo imali prošle godine u ovo vreme. Možete zamisliti kako je to izgledalo tih dana, kada je 15.000 ljudi čekalo da pređe granicu u Kanjiži, koja ima 8.000 stanovnika. Ali mi smo bili hvaljeni od celog sveta, naši građani su bili zaštićeni, sigurni, čak i u vreme kada je dnevno prolazilo po 10.000-15.000 ljudi, nije bilo sukoba, problema. Dali smo sve od sebe. Sada to nisu ti brojevi, ali to nije razlog da ne tražimo od Evrope da učestvuje s nama, nećemo da budemo žrtva nečije politike, jedna država otvara, druga zatvara granicu, a mi smo između. Ja sam tražio taj sastanak, nadam se da će vrlo brzo biti zakazan i da ćemo izaći s konkretnim rešenjima. Ko god zatraži azil kod nas, naravno da ima pravo da uđe u proceduru, da li će ga dobiti, to je druga priča, ali ima pravo da ga zatraži, ali da se nekontrolisano ulazi, nećemo dopustiti.

KLINAC ME VODI U BIOSKOP
Koju knjigu čitate?
- Ima sad jedna jako zanimljiva, "Koreni jevrejskog misticizma".

Šta ste gledali poslednji put u pozorištu?
- Poslednje što sam gledao je "Narodni poslanik" u Narodnom pozorištu.

Film koji vas je oduševio u poslednje vreme?

- Malo je takvih filmova, moj klinac od šest godina me vodi u bioskop. Interesuje ga 3D tehnologija, filmovi su strašno dugački, nijedan film ne traje ispod 120 minuta, to je jezivo. Ja sam žrtva novih tehnologija, dok on uživa. Dugo nisam gledao film koji me je učinio zapitanim, a meni je to smisao kinematografije, pa i književnosti.

Koncert koji ne biste propustili?
- "Smak", koncert u "Areni", pa i na Ušću. "Smak" je pet puta bolji od "Deep Purple", koji obožavam, imao je tu neviđenu energiju. I voleo bih da čujem Džonija još jednom, mada, poznajući njegovu tvrdoglavost, teško da će se to ostvariti. Kada bih mogao da biram, to bi bila "Azra".

Mnogo je obaveza, šta vam najviše nedostaje? Koji deo vašeg života?
- U suštini, porodica. Klinci rastu bez mene i sve se nešto nadam da će kad porastu razumeti zašto je to bilo tako. Ministarstvo koje ja vodim ima 165 centara za socijalni rad, 74 ustanove u koje se smeštaju stari, dečje ustanove, nacionalna služba zapošljavanja, imate sindikate, poslodavce, PIO fond, penzionere, borce, sada i migrante... Morate da budete neprekidno među ljudima. Volim i sport. Najmanje vremena provodim sa porodicom. Pitali su moju suprugu kako ga trpiš? A ona kaže: "Ma pusti, ja sam glasala za njega."

Da imate čarobni štapić, šta biste promenili?
- Nezaposlenost, odmah bih je spustio ispod jedan odsto.

 } else {