IZNAD PIŠTOLJA: POPUT SCENE IZ FILMA "DIVLJA HORDA"

Postoji ta scena u "Divljoj hordi" Sema Pekinpoa kada Vilijam Holden, koji igra šefa bande, u jednom trenutku kaže: Moramo da počnemo da razmišljamo iznad naših pištolja.

I tu je, negde, i početak i kraj priče o nama, junačkim Srbima, napaljenim na junaštvo, spremnim da uzmu sve što misle da im pripada, lenjim za obične, svakodnevne poslove, opčinjenim mitovima i herojima, kriminalcima koji pucaju i slavno ginu, nenaviklim na bilo kakvu komunikaciju, osim one sa "ma da ti jebem mater", i nespremnim na bilo kakav dogovor, osim na onaj na svoju štetu, ali junačku.

Takva banda, Divlja balkanska horda, zapala je i Aleksandru Vučiću da je vodi. I da proba da joj objasni da je moguće razmišljati i iznad pištolja i izvan mitova.

Problem je samo što je ova The wild bunch, usred procesa tranzicije i treniranja novog načina razmišljanja, gotovo u istoj poziciji kao i ona u filmu.

I htela bi da se izvuče, sluša čak svog lidera, ali su i on i ona, sa svih strana okruženi onim što je Pekinpo prezirao. Krupnim kapitalom, koji diktira neka svoja pravila, i za njihov račun mirno troši razne horde, po raznim delovima sveta, sve zajedno sa vođama, bolje reći, pogotovo sa vođama koji su, često, onaj neophodni šlag na torti dobro obavljenog posla. Srušiš ih i onda proslaviš.

Ako pod izrazom "krupni kapital" podrazumevate velike sile, od Rusije, preko Amerike i Kine, do Evrope, biće vam bar malo jasnije o čemu je ovde reč.
Mi, i Vučić sa nama, za njih smo ono što se zove "expendables", iliti potrošna roba, što je i naslov još jednog poznatog filma.

I nalazimo se između njih i njihovih velikih igara, primorani da sve vreme budemo na klackalici, u stalnim pokušajima da ne pretegnemo na jednu stranu.
I možda neko sada misli, a što da ne, šta se foliramo, ili sa Rusima, ili sa Amerima, pa šta bude, mora strana da se odabere, ali tom očigledno nije jasno da je ta vrsta kurčenja rezervisana za one velike, i da mi to, ipak, nismo. Njihove horde su veće i bolje naoružane.

Uostalom, taj film može da se čita na milion načina i svaki je za nas poučan. Počinje scenom u kojoj se, na primer, bez rezerve pokazuje kakva je sudbina onih koji se čvrsto drže svojih velikih uverenja.

Horda ulazi u grad da opljačka banku, zaseda ih čeka iza svakog krova, a kroz celu tu scenu kreće se skupina pravovernih, sa transparentima, sve zahtevajući zabranu te pošasti, alkohola. I, naravno, upada u unakrsnu vatru. I gine, do poslednjeg čoveka i do poslednje antialkoholičarske parole.

Razumete. Naša mala horda, pravoverna, ubeđena u pravdu i poštenje, treba da prođe kroz ono mesto na kojem se, preko nišana, gledaju velike horde. Treba da se provuče preko te linije vatre i da za to vreme nikoga ne iznervira onoliko koliko su Pekinpoa, pijanca, nervirali antialkoholičari. Ako u tome ne uspe, naći će se već onaj koji će da zapuca.

Vučić je izgleda jedan od retkih koji je toga svestan. Da sve nas vodi preko brisanog prostora, ledine, koja je na nišanu.
Zato se i toliko trudi da zadovolji i one s leve strane i one s desne, one iz centra, nacionalne, anacionalne, a pre neki dan je tražio i da se mediji ostave na miru, samo da neka budala ne bi krenula previše da maše transparentima, da se dere i skrene na nas tu pogubnu pažnju.

On brine da klackalica bude stalno u ravnoteži. I ne može, ne sme drugačije. Nažalost, ovde je previše onih koji bi da ipak pretegne.
I ubeđeni su da, ako smo sa Rusima, ili sa Amerikancima, biće nam do jaja dobro. Jedino što ne razmišljaju o posledicama.
I o tome na šta su i Rusi i Amerikanci spremni ako im se previše ne svidi ono što tamo neka mala horda radi.

Nema tu čak ni neke velike fame, ili onih teorija zavere koje se završavaju ubijanjem i bacanjem bombi.
Dovoljno je samo da jedni ili drugi zavrnu malo ventile, što gasa, što investicija, pa da naša mala horda ostane i smrznuta i besposlena i gladna.
Zato Vučić i pokušava da da dovoljno i jednima i drugima. I vrlo je svestan njihovog nezadovoljstva, svaki put kada se okrene na drugu stranu.

Veliki, po pravilu, misle da njima sve pripada i da tu nema šta da se deli. Razuzdani su, bahati i hoće sve, i to hoće odmah.
I jedino što ih sprečava u tome da sve i uzmu jeste činjenica da, zbog onoga što im Vučić daje, sve vreme zaziru jedni od drugih i gledaju da njega, i nas, i sami ne preteraju preko ivice, na drugu stranu.

Takođe, kao što smo već pisali, Srbija danas ne radi ništa zbog čega bi neko imao onaj dovoljni razlog da krene da joj se majke majčine.
Ravnoteža je tu zahvaljujući stalnom balansiranju samog Vučića, žonglera, koji istovremeno dok hoda na žici i baca kegle u vazduh mora i svojoj, domaćoj publici sve vreme da objašnjava da ne pucaju na različite zastave koje se vijore cirkuskom šatrom, i da ne zvižde ako neko od velikih bude probao da mu još malo zaljulja žicu.

Mislite iznad pištolja, i iznad žice, govori on dok se ljulja, i osnovno je pitanje koliko u publici ima onih koji ga razumeju.
A oni koji ga ne razumeju, neka još jednom pogledaju The wild bunch. Da vide kako se horda, posle svega, ipak dohvatila pištolja.
I krenula u poslednji, slavni juriš. I izginula.

Posle toga je kraj filma. Svakog filma.
A novog Pekinpoa nema. I jedino su tu još antialkoholičari. Na liniji vatre.