KAKO JE SLOBA PROKOCKAO KOSOVO

KAKO JE SLOBA PROKOCKAO KOSOVO


Koliko smo puta do sada imali istorijsku priliku i podršku velikih sila da rešimo pitanje Kosova? Da li smo ikada u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta postupili patriotski i razborito, ili inadžijski i iracionalno? I šta sad kad takvu šansu više nemamo?

Ništa se od toga ne bi desilo da je Pera na vreme otišao u policiju. Da smo iskoristili nekoliko istorijskih mogućnosti, da smo pametno odigrali u odlučujućim trenucima i izabrali pravu stranu, ne samo da bi Kosovo bilo deo Srbije, već bismo izbegli hiljade žrtava, stradanje i masovna raseljavanja stanovništva. Ne bi bilo spaljenih crkava i manastira ili kuća, a za enklave i barikade ne bismo ni znali. Možda ne bi postojao jarinjski Divlji zapad, a možda i bi. U to nismo sigurni.

 (AP Photo/Fred Ernst)

(AP Photo/Fred Ernst)

Dokument koji su Amerikanci ponudili Miloševiću u Dejtonu podrazumevao je široku autonomiju za Kosovo, ali ne i nezavisnost

Sve drugo, mudrom i pragmatičnom politikom, ma kako nepopularnom u datom istorijskom i društvenom kontekstu, moglo je da se spreči. Ali Srbin Pera, po pravilu, policiju zove tek kad je sve gotovo. Ili već neko leži mrtav ili je na automobilu totalna šteta, ili je kuća opljačkana. Diplomatskim rečnikom – jednostrano je oduzet deo imovine. Tad vam ni policija, ni Sveti Petar ne mogu pomoći. E u tom grmu sada leži Srbija. U poslednjih četvrt veka imali smo nekoliko prilika, koje bi istorijski točak mogle da usmere u sasvim drugu stranu. Možda bi pravac bio isti, ali bismo na međunarodnoj sceni imali saveznike, a ne neprijatelje koji će nas, na svu muku, i bombardovati. S druge strane, sve to je naknadna pamet, ali je bar treba osvestiti.

Poslednji let

Prva takva prilika ukazala se još tokom pregovora u Dejtonu, tokom rasprave o rasparčavanju Bosne i Hercegovine. O tome svedoči karijerni diplomata i, kako se sam predstavlja, bivši politički savetnik šefa delegacije Slobodana Miloševića Nebojša Vujović u knjizi „Poslednji let iz Dejtona. Pregovori iza zatvorenih vrata“. Tvrdi da su „svi papiri u Dejtonu išli preko njega“. „Odmah posle doručka prišao mi je Džon Barli i rekao da moramo da razgovaramo nasamo. Ustao sam i pošli smo ka našoj konferencijskoj sali u hotelu.

rambuje-3Stari znanci Džim O’Brajan i Kutlešić napravili su u Rambujeu okvirni sporazum, ali je Beograd svoje predstavnike proglasio izdajnicima

‘Houp’. Barli je izvadio dokument od otprilike deset, petnaest stranica, stavio ga na sto i rekao: ‘Nebojša, u hotelu ‘Holidej in’ već neko vreme boravi Bujar Bukoši, Albanac iz Frankfurta, koji je predstavnik Ibrahima Rugove u Evropi. On je u organizaciji svojih prijatelja iz Amerike doveo Rugovu ovde. I Rugova je u hotelu ‘Holidej in’, imali smo sastanak sa njima, i uradili smo predlog dokumenta o rešavanju situacije na Kosovu.“ Rekao sam da je ovo mirovna konferencija o BiH, da Kosovo nije ni u kakvom planu i zatražio da mi objasni o čemu se radi. Odgovorio mi je da već nekoliko meseci njihovi eksperti i diplomate razgovaraju sa predstavnicima Albanaca sa Kosova kako se situacija, koja je tamo nepodnošljiva, nekako umirila i našla neko sveobuhvatno političko rešenje za Kosovo. Dokument koji je bio na stolu predviđao je da se Kosovu da široka autonomija kako bi Albanci bili zadovoljni, da se izgrade njihove institucije, koje su oni davno napustili i da im se da mogućnost da sami uređuju svoj život i razvoj. Centralizovani uticaj iz Beograda trebalo bi da bude smanjen, ali je Barli tvrdio da to rešenje podrazumeva ostanak Kosova u okviru Srbije i ne predviđa nikakvu nezavisnost. Stav američke administracije, a posebno grupe kongresmena koji su razgovarali sa predsednikom Klintonom, bio je da treba iskoristiti mirovnu konferenciju u Ohaju da se proširi tema da se pronađe sveobuhvatno rešenje i za Bosnu i za Kosovo. Tu grupu kongresmena su predvodili Eliot Engel, kongresmen iz Njujorka, i Dejn Rorabaher, kongresmen iz Kalifornije. Njih dvojica su u proteklom periodu kosponzorisali barem 25 rezolucija u američkom Kongresu sa raznoraznim osudama Srbije zbog situacije na Kosovu. Prema njihovom mišljenju, Kosovo je bila sledeće potencijalna kriza, koja već kuca na vrata, a o čemu govore svakodnevne demonstracije u Prištini. Srpska policija nekad primenjuje silu, nekad ne primenjuje, a Stejt department prati i reaguje u skladu s tim. Smatrali su da je sada prilika kada se rešava ovako kompleksan problem BiH, da se u paketu reši sve. Barlo mi je rekao: „Molim te, predaj ovaj papir, koji je dosta uravnotežen i izbalansiran, predsedniku Miloševiću. Reci mu da su rukovodstvo SAD i predsednik Klinton prihvatili da se ova tema uključi u konferenciju. Neka predsednik Milošević pogleda nacrt rešenja za Kosovo i prateća dokumenta o promenama ustava Kosova, a SAD će sa svoje strane izvršiti odgovarajući politički i svaki drugi pritisak koji im je na raspolaganju da Albanci s Kosova prihvate ovakvo rešenje. Već su dobili načelni pristanak Ibrahima Rugove. On želi da razgovara sa predsednikom Miloševićem. Dolazi vikend, biće manje ljudi u bazi, dobra je prilika da u tajnosti porazgovaraju“ – piše u knjizi Vujović, uz opasku da mu je Barli poželeo i „good luck“, znajući da njegov zadatak nimalo neće biti lak.

„Ušao sam kod Miloševića, predao mu papire i sve detaljno ispričao. Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je snažno zgužvao papire i gađao me njima u glavu. Nikada neću zaboraviti njegove reči: ‘Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir! Reci tim tvojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju! Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!’ Goran Milinović je stajao kao ukopan. Ja sam se sagnuo, pokupio papire, polako izašao iz sobe i otišao kod Jovice (Stanišića, prim. aut). ‘Evo kako sam prošao.’ ‘Mogao sam i da pretpostavim’, odgovorio je zamišljeno. Naravno, morao sam da obavestim Barlija i da mu prenesem poruku od Miloševića. Telefonirao sam mu, pa smo se opet sastali na istom mestu u konferencijskoj sali hotelu ‘Houp’. Vratio sam mu one izgužvane papire. I dan-danas mi je žao što nisam napravio kopiju, mada sam ono što sam pročitao dobro zapamtio. Miloševićeve reči sam malo preoblikovao, rekavši da je predsednik Milošević poručio da se prenese američkoj strani koja je donela dokument, da je on došao da rešava krizu u BiH u dobroj veri i političkoj želji da se to reši, a da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije i da ne dolazi u obzir da se ono stavlja na dnevni red mirovnih razgovara.

Strategija Bžežinski

Barli je uzeo papire i rekao: ‘U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju. Reći ću Holbruku i Hilu, oni me čekaju. A oni će već obavestiti američko rukovodstvo. Samo, mislim, Nebojša, da je ovo propuštanje možda poslednje šanse da se situacija na Kosovu reši na uravnotežen, balansiran, opšte prihvatljiv način i da će verovatno nevolja tek da dođe.’ Ove njegove reči su mi dugo odzvanjale kasnije, tokom agresije NATO saveza na Srbiju tokom 1999. Laganim hodom vraćao sam se u svoju sobu razmišljajući o tome kako smo propustili priliku da racionalno uhvatimo makar i tanku mogućnost koju je moglo da nam pruži nasleđe Kisindžerove politike razgovaranja sa svim stranama o politički realnom rešavanju problema. Umesto toga, mi smo posredstvom ovakve Miloševićeve reakcije ponovo upali u makaze politike Zbignjev Bžežinski – ‘Udri i vladaj’. Rugova je održao konferenciju za novinare, po podne su održane albanske demonstracije ispred američke vojne baze. Nije bilo mnogo ljudi, možda njih 300 koje su oni odnekud dovukli. Prema nekim procenama, bilo ih je 500, išlo se i do 1.000. Pretpostavljam da su došli pre svega iz Detroita i Njujorka, iz Bronksa i Kvinsa. Prema procenama Stanišićevih ljudi koji su išli da ih snimaju, došlo ih je između 300 i 500, što je broj koji ne zavređuje pažnju. Ovde je važna suština, kakva je bila američka inicijativa, a ne koliko je Albanaca bilo prisutno i šta su govorili na demonstracijama. Posle Rugovine konferencije Albanci su otišli. Nekoliko dana nakon toga pojavilo se samo par blic vesti u novinama – srpska delegacija na konferenciji u Dejtonu odbija razmatranje pitanja Kosova“, navodi autor, koji je uredno sačekao da prođe dvadeset godina važenja državne tajne i onda rešio da nas provede kroz zamršeni lavirint mučnih pregovora.

Tokom predstavljanja ove knjige Vujović se posebno osvrnuo na ovaj događaj tvrdeći da je kobna bila upravo ta odluka da sledimo strategiju Bžežinskog, politikologa i spoljnopolitičkog geostratega, inače, savetnika dvojice američkih predsednika, koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slediće te“.

– Primeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rešenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru 1998. i pitao ga šta nam sledi, rekao mi je: „Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti“. Tako je i bilo – istakao je Vujović, koji je bio vicekonzul u Sidneju, potom i šef Misije SR Jugoslavije u Vašingtonu. Bio je i predsednik Komiteta za saradnju s Kforom i Unmikom. Učestvovao je i u pregovorima u Kumanovu koji su doveli do prekida NATO bombardovanja. Po završetku diplomatske karijere otišao je u svet biznisa: bio je direktor „Hemofarm USA“, savetnik nemačke „Stade“, a sada je partner u jednoj njujorškoj advokatskoj firmi.

– Oni su kauboji. Kad Amerikanac povede devojku na večeru, on joj kaže: „Vodim te na večeru, ja ću da platim, a posle nameravam s tobom nešto da uradim“. Znači, oni su direktni, robusni, vaspitani su da je sila u pravu i da američka vojna moć treba da bude neprikosnoveni arbitar tamo gde američki šarm nije prošao. Ako Holivud ne prođe, proći će Pentagon – smatra Vujović.

Prema njegovim rečima, osnovni američki cilj u Dejtonu je bio da se, po isteku ratnog sporazuma, i obaveze Nemačke da drži američke i NATO vojnike, pronađe nova baza za te trupe, a Bosna je bila najbolja destinacija za tu armiju od 35.000 do 40.000 vojnika. Drugi deo, kako ocenjuje, bio bi poslat na Kosovo, međutim, mi smo taj predlog odbili.

Glavna igra je bila, ocenjuje, da se NATO sačuva, „da ne ode u biblioteku“, da ode u Bondstil, što je i urađeno.

– Svakako smo dobili Bondstil, uz batine – rekao je Vujović za TV N1 misleći na bombardovanje.

Kaže da je Milošević bio izuzetan taktičar, ali mnogo slabiji strateg. Dodaje da mu je kasnije sam objašnjavao da bi ga, da je pristao na taj plan, kad bi se vratio u Beograd – sačekali na nož, da je to bila konnferencija o BiH, a ne o Kosovu.

Komentarišući mirovne pregovore o Kosovu u Rambujeu, tokom februara 1999. godine, kaže da to niko ne bi smeo da potpiše

– Rambuje je bio jedna igra, jedna ozbiljna kapitulacija. A Kumanovo je bilo druga priča. Poslednja ozbiljna šansa je bila u Dejtonu. Ipak, Amerikanci su ostvarili ono što su hteli 1995. Možete da zamislite šta bi bilo bez njih, ko bi zaštitio Srbe i manastire… Nisu oni tamo iz ogromne ljubavi prema Albancima – zaključuje.

Tako dolazimo do druge velike propuštene šanse, a to su pregovori u Rambujeu. Nasuprot uvreženom mišljenju, formiranom zahvaljujući dobro organizovanoj propagandi Miloševićevih jurišnika, da su tamo zli Amerikanci ucenjivali našu delegaciju, ali smo mi junački odoleli pritiscima, istina je verovatno potpuno drugačija. Prvo pregovori u Rambujeu događaju se u januaru 1998. kada Kosovo ulazi u desetu godinu vanrednog stanja, koje je proglašeno još 1989. Nije iznenada Milošević poslao tamo delegaciju, sačinjenu od svih naroda i narodnosti koji žive na Kosovu, već je ekstremno diplomatskim metodama bio podstaknut da na to pristane.

Nesporazum u Francuskoj

Rešenje statusa Kosova prethodno su u prvoj polovini 1998. godine pripremali pravnici Džejms O’Brajan ispred Stejt departmenta i Vladan Kutlešić, kao savetnik Miloševića. Upućeni tvrde da je zamisao bila da se taj problem reši na međunarodnoj konferenciji. Išlo se u pravcu široke autonomije, mnogo šire od one koja je bila zagarantovana tada važećim ustavom, čak i do one koja je bila predviđena Ustavom iz 1974. Njihov rad prekinuli su godišnji odmori i na tome se stalo. Nije poznato šta je poremetilo odnose sa SAD, ali se zna da je kriza kulminirala uveče 2. oktobra te godine, kada su se u Beogradu okupili NATO generali. Na sastanku s Miloševićem u Belom dvoru bili su Vesli Klark, Majkl Šort, kao i Ričard Holbruk. Sa srpske strane bio je i Momčilo Perišić, koji je prijateljima priznao da je unutra vrlo dramatična situacija. Generalštab Vojske Jugoslavije tad dobija informaciju da su iz vojne baze u Ramštajnu poleteli bombraderi B2 i da su spremni da bombarduju. Kako se smirila kriza, nije poznato, jer o tome uglavnom govore oni koji su bili ispred zatvorenih vrata.

Umesto suštinskog smirivanja tenzija, istorija beleži da se naredne zime iznebuha formirala delegacija za pregovore u Rambujeu, koju predvodi profesor Ratko Marković, a sa njim su Vladimir Štambuk, Nikola Šainović i Vladan Kutlešić i još 10 predstavnika različitih naroda sa KiM. Beogradska delegacija ni na koji način nije bila pripremljena, postojala je samo zvanična platforma od desetak rečenica, koju je neposredno pred odlazak usvojila Narodna skupština. Među odabranima vlada veliki strah, jer niko ne zna šta će tamo biti, niti za šta će se tačno zalagati. U dvorac, nadomak Versaja, odlaze u subotu, 7. februara, i tamo će ostati 17 dana. Na samom početku videlo se da to nije ni zamišljeno kao pregovori dve strane, već su predstavnici Srba i Albanaca samo bili na istom mestu u isto vreme, dok su izaslanici međunarodne zajednice odlazili do jednih i do drugih kao „šetajući papir“. Albance, koji su bili smešteni na prvom spratu dvorca, predvodio je Rugova, a sa njim i Hašim Tači, Škeljzen Malići, Veton Suroj i ostali. Oni su želeli da se odmah radi na tekstu sporazuma, a stav Beograda bio je da se prvo utvrde principi. Tu se stalo. Trivije radi, predstavnici dva naroda iz iste države, zaključani u francuskom dvorcu, viđali su se samo tokom obroka. Kada je već nekoliko dana prošlo, bez ikakvog pomaka, stari znanci Džim O’Brajan i Kutlešić dogovorili su se da tajno naprave bar neki okvirni sporazum, koji će se zasnivati na prethodnom radu. U pidžamama do duboko u noć, napisali su skoro ceo dokument, koji je pokrivao sve oblasti, osim vojske. Zanimljivo, tekst na dve i po strane sadržao je odrednicu da se za tri godine na referendumu narod izjasnio o konačnom rešenju. Opet je suština bila širok stepen autonomije, nalik na onaj iz ‘74, samo sa dodatkom personalnog vida federalizma. Recimo, kada je problem čisto albanski i sudije i tužioci i policajci biće albanske nacionalnosti, isto i za Srbe, a za međunacionalne stvari pravile bi se mešana veća ili mešovite parole. Radilo se po ugledu na belgijski model, koji je tada otišao najdalje u tom pravcu. U tri sata u noć, Kutlešić izveštava srpsku stranu, O’Brajan drugu, i vest stiže do zvaničnog Beograda. Neće proći mnogo, već naredne večeri srpska delegacija dobija šifrovani telegram od ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića sa kratkim tekstom: „Izdajnici, smenjeni ste. Dolazi Milan da vodi pregovore“. Tad na scenu stupa „tvrda socijalistička struja“ Milan Milutinović, Milan Jovanović, Milomir Minić i Dragan Hadži Antić Struja, sa još 40 činovnika. Nastavak je poznat. Ono što danas postoji na internetu, kao nepotpisani tekst sporazuma u Rambujeu, nije tekst koji su sačinili O’Brajan i Kutlešić. Paradoksalno, to drugo što je ostalo bez srpskog potpisa, bilo je još bolje po srpsku stranu, jer nije uključivalo izjašnjavanje na referendumu.

Ipak, Srbija na to ne pristaje i sebi otvara vrata za bombardovanje, koje će se desiti tačno mesec dana kasnije.

Sve ovo pokazuje samo doslednost američke politike, koja kroz godine pokazuje jasan kontinuitet. Međutim, kada ih neko više puta u nizu odbije, ne pristajući ni na džentlmenske sastanke sa diplomatama, onda dođe do onoga što Zapadnjaci zovu „dick measuring question“. A tad se zna čiji je veći. Odavde se može zaključiti da Amerikanci možda i ne mrze Srbe, ali ih i ne vole. Baš kao ni ostale narode. Oni samo imaju svoje interese, koji su nekad usmereni na ovaj deo zemaljske kugle. Ništa drugo.

„Sve zeleno farbaj u plavo“

NATO bombardovanje se završava Kumanovskim sporazumom, a dan kasnije usvojena je Rezolucija 1244 u Savetu bezbednosti. Sporazum su potpisali general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, policijski general Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson. Ovaj dokument je predviđao prekid neprijateljstava NATO snaga sa snagama VJ i srpskom policijom, kao i povlačenje vojske i policije sa prostora KiM u periodu od 11 dana. Uspostavljena je zona bezbednosti od administrativne granice sa KiM unutar teritorije Jugoslavije, i to pet kilometara na kopnu i 25 kilometara u vazduhu. Kfor je na sebe preuzeo obavezu da razoruža OVK-a. Tada se u praksi ostvarila težnja Amerikanaca, koju je ovde izražavao Kristofer Hil da „na Kosovu ne bude ništa zeleno, da i ono što ima treba farbati u plavo“, misleći naravno na uniforme. Smetalo im je i što su albanski i međunarodni novinari pušteni usred ratnih dejstava. Podsećamo, Si-En-En je snimao Prekaze i kuću Adema Jašarija. Čak su dobronamerno savetovali da se tamo pošalju specijalne jedinice, ali za to nije bilo sluha u Beogradu.

Rezolucija 1244, koja se danas sve ređe pominje, i te kako ima pravno dejstvo i politički značaj i dalje. Zanimljivo je da se na čak četiri mesta u toj čuvenoj Rezoluciji UN, koja čuva suverenitet i teritorijalni integritet, pozivaju na „sporazum iz Rambujea“. Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Stručnjaci za međunarodno pravo, sa kojima smo razgovarali, podsećaju da je ona doneta u skladu sa Glavom VII Povelje o UN, što je čini pravno obavezujućom za sve države članice. Time se Rezolucija 1244 kandidovala, takođe, za mesto na našoj listi propuštenih kosovskih šansi. Bar u poslednjih 19, hoće li tako biti i dalje, videćemo. Ironijom sudbine 6. oktobra 2000. u ime predsednika Bila Klintona pobedu Koštunici čestitao je upravo Džim O’Brajan.

Na koncu, postaje jasno koliko sa stvarnošću komunicira izjava Marka Đurića, nakon potpisivanja Drugog briselskog sporazuma 2015. godine, da je „Srbija u Briselu pobedila sa 5:0“. Davno smo izgubili utakmicu, pitanje je samo hoće li nam, uprkos tome, dozvoliti produžetke.

 

Milošević: Ustav iz 1974. greška koju nećemo ponoviti

Da je stav Miloševića bio da rešenje Kosova treba da se pronađe unutar Srbije, a ne posredstvom velikih sila pokazuje i svedočenje Hrvoja Šarinića, nekadašnjeg šefa kabineta hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, na suđenju Slobodanu Miloševiću, 21. i 22. januara 2004. Šarinić je na toj funkciji bio od 1990. godine, a kao njegov savetnik radio je do 1998. Bio je predsednik Vlade Republike Hrvatske od 1992. do 1993, a ‘90-ih godina bio je i na drugim visokim položajima, između ostalog, bio je načelnik Ureda za nacionalnu sigurnost i glavni pregovarač s predstavnicima UN-a i mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u BiH (Unprofor). Šarinić je takođe bio poverljivi izaslanik predsednika Tuđmana u kontaktima sa Slobodanom Miloševićem. U sudnici Haškog tribunala Šarinić je govorio o poslednjem sastanku sa Miloševićem, koji se odigrao 10. marta 1998.

– To je bilo kada je bio predsednik Jugoslavije, a ja sam išao u svojstvu predsednika naše naftne kompanije, predsednika nadzornog odbora naše kompanije INA. I preko ambasadora Željka Kneževića je, znajući da dolazim u Beograd, izrazio želju da se vidimo i onda smo, između ostalog, razgovarali i o Kosovu, i to je bila nezaobilazna tema u to vreme i on je rekao da će rešiti problem Kosova. Naime, ja sam kazao: „Kažite mi otprilike kako gledate na Kosovo, jer ljudi iz međunarodne zajednice dolaze u Hrvatsku i pitaju nas što mi mislimo“. Na šta mi je odgovorio: „Mi ćemo organizovati jedan dvodomni parlament u kojem neće biti mogućnost nadglasavanja“. Na šta sam mu ja rekao: „Predsedniče, u redu, ali to je puno manje nego što su Albanci, što je Kosovo imalo u Ustavu iz 1974. godine“. On je rekao: „Da, ali to je bila greška koju nećemo ponoviti, ma koja cena bila“ – rekao je Šarinić i kasnije dodao da Hrvati nisu imali nameru da se mešaju u pitanje Kosova, jer je to „unutrašnja stvar Srbije“.

Slobodan Milošević je tad u sudnici obrazložio tu svoju ideju, tvrdeći da bi u jednom domu tog dvodomnog parlamenta trebalo da budu zastupljeni predstavnici svih nacionalnosti koji žive na Kosovu, i Srbi i Albanci i Turci i Romi i Muslimani, odnosno Goranci.

– To je bila naša formula da se na jedan demokratski način urede odnosi i uredi funkcionisanje organa na Kosovu – rekao je Milošević u Hagu ne obazirući se na Šarinićeve prigovore da bi taj dvodomni parlament u kome nema preglasavanja išao u korist Srba, kojih je bilo deset puta manje nego Albanaca, prema njegovim procenama, 200.000 naspram dva miliona

Ivanov nije imao vremena za prijateljstvo Srba i Rusa

O zanesenosti Srba prema braći Rusima i njihovoj okrenutosti samo prema sopstvenim interesima pokazuje scena iz Rambujea. Kada je na sastanku srpske i ruske delegacije u podrumu dvorca, koji se zbog organizatora vodio na engleskom jeziku, tadašnji šef delegacije profesor Ratko Marković na engleskom počeo izlaganje o istorijskom prijateljstvu dva pravoslavna naroda, koji bi se mogao sažeti u izreku „nas i Rusa 300 miliona“, ruski šef diplomatije Igor Ivanov grubo ga je prekinuo rečima: „Profesore, vreme? Ograničeni smo, nemamo mnogo vremena.“ Zavladao je muk u sali, sastanak je ubrzo i završen.

OTIMANJE OKO BANANA

Dačić i Pacoli danima ratuju u medijima oko država koje su povukle priznanje Kosova. Šest puta je Ivica obradovao srpsku javnost, šest puta je Pacoli to demantovao odlazeći u iste te zemlje i fotografišući se s državnim vrhom

Da li prosečan stanovnik Papua Nove Gvineje zna da je vlada njegove zemlje nedavno povukla priznanje Kosova? Ne zna, ali znaju Ivica Dačić i Bedžet Pacoli. Njima dvojici je jako važan stav svake, pa i banana države. Nije bitno koliko je ona udaljena, nezainteresovana za pitanja na Balkanu ili nebitna na međunarodnom planu, svaki glas u Ujedinjenim nacijama broji se isto. Iako su neki malo teži.

Na konferenciji za medije Dačić je slavodobitno saopštio da je Papua Nova Gvineja šesta zemlja koja je povukla priznanje Kosova. U zvaničnoj noti koja je stigla navodi se da se „odluka iz 2012. poništava sve dok se pregovori između Beograda i Prištine, pod pokroviteljstvom EU, ne završe“. Sve bi to bilo u redu da odmah zatim tu vest, kao i pet puta pre toga, za prištinske medije nije demantovao Pacoli, pokazujući, baš kao i kolega mu iz Beograda, neke papire i diplomatske depeše. Kako srpski mediji mahom ne prenose vesti iz južne srpske pokrajine, ovdašnje javno mnjenje ostalo je uskraćeno za dilemu „ko je u pravu“. Da li je ovih šest zemalja povuklo priznanje, među kojima su pored ove ostrvske zemlje u Okeaniji, i Burundi, Liberija, Gvineja Bisao, Sao Tome i Prinsipe i Surinam, nismo saznali ni iz njihovih diplomatskih predstavništava. Zanimljivo, nijedna od ovih država nema ambasadu u Srbiji, najbliže su tek u Briselu.

Ipak, od koga god Dačić izboksuje povlačenje priznanja, Pacoli odmah potom ode u posetu toj zemlji, na najvišem nivou. Neki ga prime kao potpredsednika kosovske vlade, a neki kao direktora švajcarske kompanije „Mabeteks“. Šta završi na tim sastancima, nije uvek poznato. Navodno, u dva slučaja Burundi i Gvineja Bisao, desilo se da ministar spoljnih poslova koji u Beogradu saopšte da su povukli priznanje, po povratku kući smenjeni su. Međutim, za međunarodno pravo to je irelevantno. Izjava svakog ministra spoljnih poslova je obavezujuća, što je davno pokazao slučaj kada su se Norveška i Danska sporile oko Istočnog Grenlanda. Stalni sud međunarodne pravde 1933. presudio je u korist Danske, jer je norveški ministar javno saopštio da „poštuje danski suverenitet na teritoriji celog Grenlanda“. Tom logikom, svaki od ministara koji javno izjavi da je njegova zemlja prestala da priznaje Kosovo kao nezavisnu državu validna je, sve dok eventualno vlada te zemlje ne donese suprotnu odluku.

Da je tako potvrđuje i profesor međunarodnog prava Boris Krivokapić. Prema njegovim rečima, posebnu ulogu u međunarodnim odnosima imaju šef države, premijer i šef diplomatije.

– Zvanična izjava ministra spoljnih poslova je obavezujuća, bez obzira na to da li će posle toga biti smenjen. Hoće li on biti izbačen iz Vlade ili procesuiran tamo, za međunarodne odnose nebitno je sve dok vlada njegove zemlje ne opovrgne njegov stav. U slučaju Kosova nije važno kakvi su veličina i moć država koje su povukle priznanje, bitno je da se smanjuje njihov broj i to u prvom redu među članicama UN. O njihovom značaju u svetskoj politici nije se vodilo računa ni kada je druga strana skupljala glasove. Mnoga priznanja dobijena su pod pritiskom, pa su svejedno prikazivana kao veliki uspeh Prištine i država koje je podržavaju. S tim u vezi, svako to povlačenje je diplomatska pobeda naše zemlje, jer je uvek lakše nekog priznati nego priznati grešku i povući odluku. Kad se skupi kritična masa, može se očekivati da i druge zemlje preispitaju svoju poziciju. Kako se formalno sprovodi povlačenje priznanja zavisi od unutrašnjeg uređenja svake države, ali to za suštinu problema nije bitno – objašnjava Krivokapić za „Ekspres“ uz opasku da je normalno što Priština umanjuje značaj tome i negira, jer jasno je da su sada u defanzivi.

Da će se u narednom periodu smanjivati broj država koje priznaju Kosovo, uveren je i šef srpske diplomatije Ivica Dačić. Ipak, ne otkriva koliko, po našoj evidenciji, ima zemalja na tom spisku. – Ne zna se tačno koliko je država priznalo, i mi sada u razgovorima utvrđujemo činjenice. Priština laže. Na spisku se nalaze Nigerija i Uganda na primer, koje nikad nisu priznale. Egipat nema nikakav pisani dokument. Zašto je bitno? Zato što svi počinju od toga da je više od 110 zemalja priznalo, i da je to maltene gotovo. Evo, sad imaju šest glasova manje. Sve što Zapadu i Prištini smeta, za nas je dobro. A najviše im ovo smeta. Mi ćemo nastaviti sa tim – optimističan je Dačić. On nije želeo da polemiše sa Pacolijevim navodima, tvrdeći da se sve zasniva na javnim izjavama zvaničnika.

– Šest zemalja je na način koji je regulisan Bečkom konvencijom nas obavestilo da su povukli priznanje. Da li postoji povlačenje u teoriji? Naravno, Makedonija je priznala Tajvan pa povukla priznanje. SFRJ je priznala Zapadnu Saharu pa povukla. Tajvan je bilo priznalo 7080 zemalja, a sad još vrlo malo dodaje srpski šef diplomatije za „Ekspres“.

Na drugoj strani, kao i mnogo puta u prethodnom periodu, Pacoli tvrdi suprotno. U kratkoj izjavi kaže da „Dačić nije u pravu“.

– Nije ništa tačno što priča. Nijedna zemlja nije povukla priznanje, naprotiv, posle takvih spekulacija odnosi Kosova sa tim zemljama sve se više produbljuju, imamo i nerezidencijalne ambasadore i posete na najvišem nivou – zaključuje Pacoli.

OČEKIVAN ODGOVOR NA GLUPO PITANJE

Treća velika prilika, koja se dešava nakon što je proglašena secesija Kosova, svakako je neslavni upit Srbije Međunarodnom sudu pravde. Tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić i članovi srpskog pravnog tima jednostavno nisu umeli da sakriju svoje razočaranje kada su 22. juna 2010. u Velikoj sali pravde u Palati mira u Hagu čuli mišljenje ovog suda o srpsko-kosovskom pitanju. Predsednik suda, Japanac Hisaši Ovada saopštio je da „Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova iz 17. februara 2008. nije protivna međunarodnom pravu“, Rezoluciji 1244, niti privremenom ustavnom okviru na Kosovu. Rezultat glasanja bio je 10:4 – poražavajući pravni poraz za Srbiju.

Iako se MSP u ovom savetodavnom mišljenju blago dotakao razmatranja prava na secesiju, zaključak je ipak sužen na „jedinstven slučaj“. Navode i da je tokom druge polovine 20. veka međunarodno pravo koje se tiče samoopredeljenja razvijano tako da je kreirano pravo na nezavisnost za populacije podvrgnute stranom tlačenju, te se pominje slučaj Namibije (1971), Istočnog Timora (slučaj Portugalija protiv Australije, 1995), izgradnja zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji (2004).

Sud konstatuje i da su mnoge države nastale kao rezultat postojanja tog prava, te da praksa država u tim kasnijim slučajevima nije dovela do novih pravila koja bi zabranjivala donošenje deklaracija o nezavisnosti.

Istovremeno sud podseća i na mišljenje Vrhovnog suda Kanade o tome da li postoji pravo Kvebeka na jednostranu secesiju od Kanade. Pitanje postavljeno Vrhovnom sudu Kanade je bilo: da li postoji pravo na efektivnu, dejstvujuću secesiju? Odluka kanadskog suda kaže da ako nije reč o žrtvama strane dominacije, pored interesa secesionističkog entiteta treba da budu uzeti u obzir i interesi celine.

Sud tu konstatuje da mu ptanje da li entiteti unutar država imaju pravo na secesiju – nije postavljeno.

Pored toga, konstatuje se da su brojni učesnici u sudskom procesu tvrdili da populacija na Kosovu ima pravo na remedijalnu secesiju (koja ispravlja neku grešku) zbog situacije na Kosovu, ali da sud smatra (tačka 83) da nije neophodno da odgovori na takva pitanja u ovom slučaju. Ipak sud se, odgovarajući na pitanje Srbije, pozivao pre svega na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti kao na neku vrstu lex specialisa, navodeći detalje koji sugerišu da prištinska deklaracija nema veze sa međunarodnom upravom na Kosovu. Na primer, konstatuje da ta deklaracija nije doneta od strane Skupštine Kosova, dakle privremenih organa pod kontrolom UN, već „na dva lista papirusa na albanskom jeziku, od strane demokratski izabranih predstavnika“ (Prva tačka Deklaracije glasi: Mi, demokratski izabrani lideri našeg naroda, ovim proglašavamo Kosovo nezavisnom i suverenom državom. Ova deklaracija odražava volju našeg naroda i u punom je skladu sa preporukama specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija i njegovog sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova.“) Zatim se navodi da deklaracija nije prosleđena predstavniku generalnog sekretara UN, da nije objavljena u „Službenom listu“ Privremenih institucija na Kosovu i da je specijalni predstavnik generalnog sekretara UN nije poništio, iako na to ima pravo. U tački 76 konstatuje se da je u trenutku kada je Deklaracija o nezavisnosti objavljena, Srbija informisala generalnog sekretara UN da ta deklaracija predstavlja nasilnu i unilateralnu secesiju dela teritorije Srbije i da ne proizvodi pravne posledice u Srbiji ili u međunarodnom poretku, a da je Savetu bezbednosti 18. februara 2008. predsednik Boris Tadić zvanično saopštio da je kosovska deklaracija nezakonit akt koji je Srbija proglasila nevažećim.

Sud još dodaje i da Rezolucija 1244 SB nijednom odredbom ne sprečava izričito autore deklaracije iz 2008. da proglase nezavisnost od Srbije, da se SB oglasio ćutanjem i da nije usvojio nikakav amandman u tom smislu kad su UN informisane o donošenju Deklaracije u Prištini.

MSP uz to (81) konstatuje da je nekoliko učesnika ukazalo na ranije rezolucije SB u kojima se jednostrane deklaracije nezavisnosti osuđuju – rezolucije 216 i 217 koje se odnose na Južnu Rodeziju, 541 koja se odnosi na Kipar i 787 koja se odnosi na Republiku Srpsku. Međutim, ističe i da je u tim slučajevima SB reagovao na konkretnu situaciju u vreme kada su te deklaracije o nezavisnosti donošene i da njihova ilegalnost nije proizlazila iz toga da su one unilateralne, već iz toga što su povezane, ili su mogle biti povezane s nezakonitom upotrebom sile. Sud, zapravo, takve rezolucije tretira kao izuzetak koji potvrđuje pravilo da nema generalne zabrane unilateralnih deklaracija nezavisnosti u praksi SB.

Ubrzo po objavljivanju mišljenja u Srbiji je zakazana vanredna sednica Skupštine Srbije 26. jula, kojoj su prisustvovali i predsednik i premijer Boris Tadić i Mirko Cvetković. Dok pred sednicu Jeremić izjavljuje da je kao nadležni ministar spreman da se suoči s ličnim političkim konsekvencama ako se politika oceni kao neuspeh, Tadić na kraju skupštinske rasprave tvrdi da odluka o traženju mišljenja od MSP nije ideja Jeremića, već da je doneta u predsedničkom kabinetu, u konsultaciji s pravnicima. Istovremeno je pohvalio srčanost kojom je Jeremić sprovodio tu odluku.

Mnogi su se pitali zbog čega su tačno srpski zvaničnici bili toliko optimistični pre iznošenja mišljenja suda, na šta je Jeremić odgovorio da je optimizam naglašavan da bi se pokazalo da je Srbija uverena u ispravnost svog stava i da je to trebalo da utiče na smanjenje broja država koje bi priznale Kosovo. On je konstatovao da je odmah po objavljivanju kosovske deklaracije Kosovo priznalo 50 država, a da je posle pokretanja inicijative za dobijanje mišljenja MSP nezavisnost Kosova priznalo još „samo 19“ i da je tako usporen proces priznavanja tokom dve godine.

Albanci su ovim sofisticiranim postupkom, naravno uz pomoć SAD, obezbedili da međunarodno pravno nevažna deklaracija dobije nesagledive političke posledice. Da je bilo mudrosti i dobrih namera na srpskoj strani i ovde je sve moglo imati drugačiji ishod. O tome svedoče i depeše Vikiliksa. Umesto što smo pitali „da li je deklaracije o nezivsnosti Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom“, mogli smo da upitamo, recimo, „Da li je otcepljenje Kosova suprotno Rezoluciji 1244?“, gotovo je izvesno da bismo dobili potpuno različit ishod. Ovako se sve svelo na pitanje da li primenjivo međunarodno pravo zabranjuje proglašenje nezavisnosti nekog entiteta u sastavu jedinstvene države. Sasvim očekivano, sud je utvrdio da nije protiv toga.

NE PROPUSTITE:

MILOŠEVIĆ TRAŽIO DA NAS PRIME U NATO DA IZBEGNEMO BOMBARDOVANJE

MILOŠEVIĆ JE MOGAO DA REŠI KOSOVSKO PITANJE

OD KAFANE DO ŠATORA: Pet dana pregovora koji su zaustavili NATO bombardovanje Srbije

  1. 1
    Драган

    Слободан Милошевић је гледајући сада са временске дистанце од 30 година (након његовог доласка на власт по комунистичком систему) највеће зло које је задесило Југославију и Србију. Надобудан, бахат, прост човек везан патолошки за шизофрену супругу и бахату децу је радио искључиво у стицању енормног богаства за себе и круг људи око себе. Његов стил да зарати са свима и “непопустљиво” преда Книн, источну Славонију, на крају по истом систему и Космет. Њему хвалоспеве држе његови дупељупци Мркоњић, Хаџи Антић, Шуваковић….. Милошевић је своју породицу обезбедио за велики број колена, а нама у целом региону уз Алију, Фрању… узео будућност и украо животе. Зато немојте писати о сатрапу, по систему шта би било кад би било, него треба……

+ Ostavite komentar