KO ČUVA RAMUŠOVA LEĐA?

KO ČUVA RAMUŠOVA LEĐA?


Pismom u kojem Ramuš Haradinaj od SAD i EU zahteva da, u zamenu za ukidanje taksa, na međunarodnoj konferenciji obezbede priznanje Kosova od  Srbije, a potom i bezvizni režim, ukazuje na to da se on uveliko priprema za izbore i da u svom timu ima ozbiljnog igrača na međunarodnoj sceni. Čak i kada zarati sa SAD…

Analizom politike koju vodi Ramuš Haradinaj mogla bi se, naizust, izvesti tri sasvim logična zaključka. Prvi, onako laički posmatrano, jeste da premijera iz Prištine opsedaju sumanute misle. Drugi, empirijski svakako dokaziv je da se Haradinaj već ozbiljno priprema za izbore na Kosovu. Dok je treći, za dobro upućene svakako najrealniji i svakako najteže dokaziv, da Ramušu neko na međunarodnoj sceni dobro čuva leđa iz senke. Pitanje glasi: Ko Haradinaju kaže “zašto me ne zoveš češće”? A znamo da nije Vašington…

Jer kako bi drugačije jednom premijeru, jednog Kosova, uopšte i palo na pamet da ucenjuje Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države prilično i zaista nerealnim uslovima? Naime, Haradinaj je nedavno ambasadorima zemalja Kvinte i specijalnom predstavniku EU za Kosovo uputio zvanično pismo u kojem zahteva da EU i SAD organizuju međunarodnu konferenciju, čiji će naravno rezultat biti međusobno priznanje Srbije i Kosova, i to bez promena postojećih granica KiM, bilo podelom ili razmenom teritorija, dalje da Zajednica srpskih opština ne dobije izvršna ovlašćenja (iako Beograd to podrazumeva Briselskim sporazumom), kao i da ne budu usvojene mere bilo koje prirode koje se zasnivaju na ustupcima načinjenim pre 17. februara 2008. godine. Zauzvrat, Haradinaj nudi ukidanje taksa na robu iz Srbije i Bosne.

Da je reč ne samo o diplomatski skandaloznoj uceni, već i naglom obrtu politike i ispodžitnih pregovora ukazuje i to što je sam Ramuš Haradinaj pre  nekoliko nedelja izneo nacrt sveobuhvatnog sporazuma i ponudio sasvim drugačije uslove, za koji su čak i stručnjaci iz Srbije ocenili da je dobra polazna osnova za postizanje konačnog dogovora Beograda i Prištine.
Osim potraživanja od Srbije, Haradinaj traži i direktne ustupke od Brisela koji se odnose na odobrenje bezviznog režima za Kosovo i to pre početka konferencije, a potom i implementaciju sporazuma o energetici, uklanjanje svih vancarinskih barijera za robu, usluge i ljude sa Kosova od strane Srbije, zabranu svih akcija koje su usmerene protiv Kosova kao suverene države bilo na lokalnom, regionalnom ili međunarodnom nivou od predsednika, premijera ili ministra spoljnih poslova Srbije…

Nakon podugačkog spiska zahteva, pregovarač Haradinaj završava u optimističnom tonu i gotovo da uliva nadu Evropskoj uniji ističući uverenje da se sporazum može postići do kraja ove godine, a onda opet brzo upozorava da će doći do ponovnog usvajanja odluke o taksama ukoliko se, očigledno samo hipotetički, predložena konferencija ne završi sveobuhvatnim sporazumom, koji će se baviti svim otvorenim pitanjima uključujući ratnu reparaciju, prava manjina i druga pitanja. Malo li je?

Da je ovo pismo ucenjivačke prirode samo signal i najava početka kraja prištinske vlade i ulazak u izbornu kampanju ukazuju i dešavanja na unutrašnjem planu Kosova. Naime, samo dan pre nego što je poslao pismo zemljama Kvinte, kosovski premijer je izjavio da bi ovo mogla da bude poslednja nedelja njegove vlade budući da bi vrlo lako moglo da dođe do povlačenja Demokratske partije Kosova, na čijem je čelu Kadri Veselji. Koji se, inače, eto, baš sasvim slučajno, založio da se takse suspenduju na 120 dana u znak dobre volje i posvećenosti Kosova EU i SAD. Potpredsednik Veseljijeve stranke odmah je ocenio da Haradinajev zahtev za održavanje međunarodne konferencije predstavlja “povratak na nultu tačku”. Nemoguće je oteti se utisku da sve miriše na borbu za tvrdokorno biračko telo.

Međutim, čim se fokus sa Prištine pomeri na kartu međunarodnih igara jasno je da stvari više nisu tako jednostavne. Iako je do sada važilo mišljenje da Kosovo, a pre svega Hašim Tači, koji je i ovoga puta pokušao da ide pomirljivijim tonom u odnosu na kolegu Ramuša, uživa ogromnu podršku Vašingtona, taj emotivni odnos malo se zaoštrio. Nakon vrlo jasnih zahteva SAD da Priština ukine takse, sada je usledila i kritika koju je direktno Haradinaju u telefonskom pozivu uputio glavni savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Džon Bolton. Prema pisanju prištinskih medija, Bolton je Haradinaju dodatno obrazložio zvanični zahtev Vašingtona za ukidanjem taksa i zapretio da će uvesti sankcije Prištini ukoliko odmah ne ukine sporne mere i nastavi dijalog s Beogradom u cilju postizanja konačnog sporazuma koji je u interesu stabilnosti čitavog Balkana. Trampov savetnik je Haradinaju, kako pišu mediji, istovremeno i napomenuo da više nema pravo da Ameriku spominje kao državu najzaslužniju “za oslobođenje i nezavisnost Kosova”.

Dok Hašim Tači javno pokušava da ubedi Zapad kako ima liberalnije stavove od svog kolege iz Vlade i tako zadrži svoju poziciju američkog čoveka na Kosovu, Haradinaj očigledno ima svoju kombinatoriku. Upravo zbog toga postavlja se logično pitanje: Za čiji tim zapravo igra Ramuš Haradinaj? Ko je taj u međunarodnoj zajednici na čiju jaku podršku Haradinaj može da računa u situaciji kada je već i sama Amerika spremna da ga pritisne?

Ono što za Beograd, konkretno u ovom pismu, dodatno pomaže je insistiranje na spinovima koje koriste svi kosovski predstavnici, bez obzira na stranačko opredeljenje. Jedna od spornih tačaka na koje se pozivaju prištinski predstavnici, i kada pišu pisma i kada diplomatski istupaju, odnose se na odluke, deklaracije i savetodavna mišljenja međunarodnih institucija, kojima opravdavaju svoje političke poteze. Tako se Haradinaj na samom početku pisma poziva na jedan takav dokument: “Nakon odluke Međunarodnog suda pravde (ICJ) da deklaracija o nezavisnosti Kosova 2008. nije bila nezakonita, Generalna skupština UN-a usvojila je Rezoluciju 64/298 (2010), koja je potvrdila sadržaj mišljenja MSP-a i pozdravila “spremnost Evropske unije kako bi se olakšao proces dijaloga između strana”.

Savetodavno mišljenje ICJ zatražila je Generalna skupština UN na inicijativu Srbije, koja je smatrala da je proglašenje nezavisnosti Kosova narušilo međunarodni pravni poredak. Međunarodni sud pravde u Hagu je 2010. u dokumentu rekao da Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova 2008. nije prekršila međunarodno pravo, zato što ono ne sadrži zabranu takvih deklaracija. Predsednik suda Hisaši Ovada iz Japana je izjavio da je za takav stav glasalo 10 sudija, dok je njih četvoro bilo protiv. On je takođe rekao da međunarodno pravo ne sadrži “zabrane proglašavanja nezavisnosti”, kao i “da je nadležan da preda savetodavno mišljenje po zahtevu Saveta bezbednosti UN, ali da se sud ne bavi pitanjem posledica, posebno ne time da li je Kosovo postiglo državnost”.

– Rasprave o pravu na samoopredeljenje ili nužnoj secesiji od postojeće države nisu u domenu rasprave pred Međunarodnim sudom pravde, jer izlaze izvan okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština UN. Pitanje koje je Generalna skupština postavila da li je neko delo u skladu sa međunarodnim pravom jeste pravno pitanje. Od suda nije traženo da li je deklaracija u skladu sa domaćim pravom, već da li je u skladu sa međunarodnim normama. Pitanje ima i političku dimenziju, ali pre svega pravnu dimenziju – naveo je tada Ovada, a tim povodom se oglasio i tadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić.

– Međunarodni sud pravde je odlučio da se samo u tehničkom smislu izjasni o deklaraciji o nezavisnosti kosovskih Albanaca i praktično time izbegao da se izjasni o suštinskom pitanju da li su oni imali pravo na pokušaj secesije od Srbije – bio je tada jasan Jeremić.

Međutim, kao niko nije shvatio da su još tada pravni argumenti bili na strani srpskih predstavnika. Naime, sud je sproveo dvostruki postupak i prvo je tumačio da li je deklaracija u skladu sa međunarodnim pravom. Drugo, procenjivao je da li je dokument u skladu sa Rezolucijom 1244 i ustavnim okvirom Unmika. Sudija je u mišljenju naveo da je u istoriji bilo usvajanja deklaracija o nezavisnosti i da je u nekim slučajevima to dovelo do stvaranja nezavisnih država, ali da u drugima nije. Glavni argument je bio da, međutim, nije ustanovljena zabrana na izdavanje takvih deklaracija. Kada je reč o Rezoluciji 1244 i ustavnom okviru Unmika, sud je jasno utvrdio da tu deklaraciju nisu usvojile privremene institucije samouprave, nego pojedina grupa političara koja je nazivala sebe “demokratskim predstavnicima građana”. Taj dokument nije ispratio ni relevantnu skupštinsku proceduru. Paralele radi, to bi bilo kao da je grupa političara sela u Beogradu i usvojila dokument koji nema obavezujući karakter. Zanimljivo je da je sud tražio autentični tekst deklaracije o proglašenju kosovske nezavisnosti i da je konstatovao da tekst nije objavljen ni u jednom službenom glasilu, privremenim institucijama na Kosovu, niti Unmika.

Jedini tekst koji su uspeli da dobiju došao je od samih donosilaca i od BBC koji je prenosio sa lica mesta. Još jedna stvar koju je sud konstatovao je da je sastanak, na kojem je grupa političara donela dokument, održan u nedelju, na neradni dan, u zgradi Skupštine Kosova. Tom sastanku nisu prisustvovali samo srpski političari.

Sve ovo, smatraju pravnici, ukazuje na to da je sa aspekta međunarodnog prava deklaracija irelevantna.

Profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Bojan Milisavljević ističe za “Ekspres” da je savetodavno mišljenje problematično iz više razloga.

– Prvi razlog je formalan, jer je Međunarodni sud pravde doveo sebe u situaciju da odlučuje o otvorenom statusnom pitanju. Sud je prema slovu Statuta u mogućnosti da donosi savetodavno mišljenje o pravnim, a ne političkim pitanjima. Pitanje samoproglašene nezavisnosti je otvoreno političko pitanje. Drugo, Međunarodni sud pravde je ocenio punovažnost jednostrane izjave volje potpuno izolovano od činjenice da se radi o odluci koja je suprotna unutrašnjem pravu. Kod samoopredeljenja je važno da je ono sprovedeno u skladu sa unutrašnjim i međunarodnim pravom. Na kraju pravno posmatrano prema tekstu Statuta Međunarodnog suda pravde, savetodavno mišljenje nije pravno obavezujuće. Zbog svega navedenog ovo mišljenje je političko i nema nikakav pravni efekat – napominje Milisavljević.

I njegov kolega Aleksandar Gajić objašnjava da kosovski Albanci zloupotrebljavaju savetodavno mišljenje ICJ.

– Kosovski Albanci redovno, i zlonamerno, pogrešno tumače savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde po pitanju saglasnosti s međunarodnim pravom jednostrane Deklaracije o nezavisnosti u pogledu Kosova. Nisu retki navodi da je MSP ocenio da je nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom (što svakako nije slučaj) i pogrešno kvalifikuju zaključak Međunarodnog suda pravde da sama deklaracija o nezavisnosti nije protivna međunarodnom pravu u prilog stanovišta o nezavisnosti Kosova. Naime, često se u raspravama i argumentaciji pre svega kosovskih Albanaca iznosi da su Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i Savetodavno mišljenje MSP po pitanju jednostrane Deklaracije o proglašenju nezavisnosti Kosova dva kontradiktorna dokumenta. Međunarodni sud pravde nije ocenio da je nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom, niti obrazloženje savetodavnog mišljenja daje povoda zaključku da su ispunjeni uslovi za nezavisnost Kosova ili da je Kosovo formirano kao nezavisna država. To nije bilo ni pitanje koje je postavljeno pred sudom niti je on našao da je potrebno da o njemu raspravlja radi donošenja savetodavnog mišljenja. Na jednom mestu u savetodavnom mišljenju Sud je ukazao da je “Deklaracija o nezavisnosti pokušaj utvrđivanja konačnog statusa Kosova”. Činjenice koje je utvrdio mogu se tumačiti tako da idu u prilog stanovišta da Kosovo nije formirano kao nezavisna država, a da se akti kojima se nastoji formiranje Kosova kao entiteta nezavisnog od Republike Srbije preuzimaju van institucionalnog okvira koji je ustanovljen pravno obavezujućom Rezolucijom SB UN 1244. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde čini se da kombinuje elemente pravnog rezonovanja utemeljenog na Rezoluciji 1244 i opštem međunarodnom pravu s jedne strane i “sudske diplomatije” s druge, kojom izbegava oštar sukob stanovišta različitih država po pitanju proglašenja nezavisnosti Kosova. Ono je pre izraz “diplomatije” Međunarodnog suda pravde koje je kombinovano sa osetljivim pravnim razmatranjima – navodi Gajić u svojoj knjizi “Međunarodno-pravni status KiM i pridruživanje Srbije Evropskoj uniji”.

Napisati diplomatsko uvijeni dokument je bio jedini izlaz za Međunarodni sud pravde, kojeg je Generalna skupština stavila u očigledno nezavidnu situaciju. Ali je takvo formalno i neodređeno savetodavno mišljenje imalo veliku političku i moralnu težinu. Ono je poslužilo Albancima za opravdavanje nezavisnosti u narednim godinama. To, međutim, nije sprečavalo Srbiju da se poziva na isti dokument, ali tako što će ga tumačiti u svoju korist. Srpski predstavnici su to, kako saznajemo, i učinili kada su iznosili argumentaciju prilikom sprečavanja Kosova za prijem u Unesko, ali i Interpol. Po svemu sudeći, to će koristiti i za pobijanje Haradinajevih zahteva. Ako uopšte bude potrebno. Jer takse će, kao što je rekao Vučić, kad-tad Kosovo morati da ukine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar