KOSOVSKI CIKLUS

Od uvođenja vanrednog stanja na Kosovu februara 1989, za vreme štrajka rudara Starog Trga, stvari su u pokrajini ubrzano krenule putem koji je neminovno vodio ka ratu

Za činjenicu da ni u osmoj godini od izbijanja poslednje kontrarevolucije na Kosovu nisu iščupani koreni albanskog nacionalizma i separatizma, krivi su politika i političari koji svojim oportunizmom, inertnošću, neradom na terenu i kabinetskim ocenjivanjem situacije, kroz inflaciju papirnatih zaključaka bez stvarnog efekta, reprodukuju separatiste i doprinose indoktrinaciji.

Mir Kosovu, Kosovcima i celoj Jugoslaviji ne mogu da donesu samo snage bezbednosti čije akcije obezvređuju političari koji su svoju nesposobnost dokazali u minulih sedam godina. Pripadnici snaga bezbednosti mogu da dobijaju pojedine bitke protiv neprijatelja presecajući njegove akcije i hapseći izvršioce kontrarevolucionarnih dela, ali konačni rat mogu da dobiju ili izgube - političari i politika.

Ove reči Rahmana Morine, tadašnjeg kosovskog sekretara unutrašnjih poslova, objavljene u intervjuu koji je septembra 1988. godine dao za „Politiku ekspres", danas bi mogle da dobiju i epitet proročke. Koliko god zvučale kao prazne fraze kojima su tada obilovali intervjui komunističkih rukovodilaca, dešavanja koja su usledila vrlo brzo su pokazala njihovu tačnost.

Bilo je to vreme „događanja naroda", neposredno pred „Jogurt revoluciju" u Vojvodini i čišćenje kosovskog rukovodstva od separatista.

Nepunih šest meseci kasnije, snage bezbednosti na Kosovu formalno su dobile odrešene ruke da zavedu red i mir. Suštinski, međutim, situacija od tog trenutka počela je ubrzano da se kreće putem na čijem se kraju mogao jasno videti samo rat. Usledile su najmasovnije i najžešće demonstracije Albanaca od 1981. godine, kao i oštra reakcija policije, ali i izvođenje JNA na ulice. Sve je izgledalo kao uvertira za prave ratne sukobe koji će punim intenzitetom buknuti deceniju kasnije.

Predsedništvo SFRJ je, naime, 27. februara 1989. godine uvelo vanredno stanje u pokrajini. Bilo je to u jeku štrajka rudara u Starom Trgu, zvanično njih 1.350, koji sedam dana nisu izlazili iz okna tražeći ostavke Alija Šukrije, člana CK SKJ, Husamedina Azemija, predsednika partijskog komiteta Prištine, i Morine, koji je u međuvremenu avanzovao na mesto predsednika Pokrajinskog komiteta Saveza komunista.

Sva trojica u Beogradu su važila za tzv. poštene Albance, kako su umeli da zovu one koji ne podržavaju ideje separatizma. Albanska većina na Kosovu ih je, međutim, doživljavala kao marionete Slobodana Miloševića, koji je u to vreme već čvrsto držao vlast u svojim rukama i nameravao da je još više učvrsti.

Morina je, inače, na toj funkciji zamenio Kaćušu Jašari, koja je upravo zbog separatističkog delovanja smenjena 17. novembra 1988. godine. Istovremeno je iz kosovskog partijskog rukovodstva iz istih razloga odstranjen Azem Vlasi.
Istog dana kada je uvedeno vanredno stanje, štrajk je prekinut jer su gorepomenuta trojica saopštila da podnose ostavke, mada je Morina potom svoju povukao.

Nepun mesec kasnije na Kosovu izbijaju novi veliki protesti Albanaca. Bilo je to nekoliko dana pošto je Skupština Kosova usvojila amandmane na Ustav Srbije kojima su smanjena ovlašćenja pokrajini.

U Uroševcu se grupa okupljenih demonstranata uputila ka Domu armije. Tada je ispaljen prvi hitac na demonstracijama na Kosovu posle 1981. godine. Metak je, na sreću, prošao jednom mladom vojniku pored glave.
Pravi požar izbija 27. marta, dan uoči proglašavanja amandmana na republički Ustav u Skupštini Srbije. Podujevo, Gnjilane, Suva Reka, Kosovska Mitrovica ličili su na pravo ratište. Pucalo se na sve strane. U Prištini su tihe demonstracije prerasle u nasilje. Rafali i pucnji čuli su se na periferiji grada.

U Podujevu su tog dana demonstranti ubili komandira milicije, Albanca. U Mitrovici je takođe ubijen milicioner, Srbin. Poginuo je i jedan demonstrant u Podujevu. Podaci „Hjuman rajts voča" govore o čak 24 žrtve među demonstrantima.

U Mitrovici su, kako je o tome pre deset godina svedočio predsedavajući Predsedništva SFRJ u vreme nereda Raif Dizdarević, snajperisti s krovova toliko gađali pripadnike jedne jedinice milicije koja je, inače, bila poslata iz Vojvodine da su milicioneri bukvalno morali da se zabarikadiraju u kasarni.

Demonstracije su posle par dana ugušene. Policija i JNA ostale su na ulicama gradova, a Kosovo se spremalo da na Gazimestanu dočeka Slobodana Miloševića i, kako su tada mediji izveštavali, oko 300.000 ljudi okupljenih na proslavi 600. godišnjice Kosovskog boja.

Zanimljivo je na ovom mestu podsetiti na još nešto što je Morina rekao u intervjuu „Politici ekspres".

„Rukovodstva društvenopolitičkih organizacija bi morala da budu složnija i da ona vode tu masu protiv separatizma i svih koji drugima čine zlo. I Albanci ćute zato što nedovoljno društveno i politički s njima radimo", rekao je Morina.
Upravo nešto slično Miloševiću je tokom priprema za gazimestanski igrokaz savetovao jedan njegov tada blizak saradnik iz bezbednosnih struktura. Parafrazirano, njegova je poruka Miloševiću bila sledeća: Na Gazimestan ne možeš da ideš bez Albanaca. Oni moraju da ti sede u prvom redu. Njima moraš da se obratiš. Milošević ga nije poslušao.

Događaji koji su usledili narednih godina pokazuju da je tako, nehotice, potvrdio tačnost još jednog stava Rahmana Morine: „Greše svi koji tvrde da je za bezbednosno-političku situaciju na Kosovu i u zemlji kriv neprijatelj. Ne može neprijatelj da bude kriv. Mi smo kao društvo krivi što mu ostavljamo prostor da deluje. Kad mi ne objasnimo u nekom mestu zašto smo nekoga zatvorili i niko od političkih radnika ne vodi brigu o tome kako će ta sredina reagovati, onda se tu ubaci neprijatelj i huška i buška i stvara nove nezadovoljnike. Ko je onda kriv - neprijatelj ili mi? Naravno da smo mi krivi."

Albanci se okreću pasivnom otporu, koji predvodi Ibrahim Rugova, predsednik tek formiranog Demokratskog saveza Kosova.

Nema više toliko masovnih demonstracija, ali ima manipulacija. Jedna od najvećih je ona s proleća 1990. godine, kada se verovatno prvi put u istoriji dogodilo „jednonacionalno trovanje" albanske dece po školama.

Albanci formiraju paralelne institucije Kosova. Već 7. septembra 1990. godine, tri meseca nakon što je Skupština Srbije raspustila kosovski parlament, paralelna ilegalna kosovska skupština u Kačaniku proglašava „nezavisnu Republiku Kosovo".

Trista napada za godinu i po dana

Komisija sastavljena od predstavnika Saveznog, Republičkog i Pokrajinskog sekretarijata za unutrašnje poslove, boraveći na Kosovu od 27. juna do 20. jula 1988, našla je, prema pisanju „Jedinstva" iz avgusta 1988. godine, da je od početka 1986. do polovine 1988. zvanično na Kosmetu evidentirano 300 krivičnih dela koja su protiv Srba počinili Albanci.
To su: dva pokušaja ubistva, 130 fizičkih napada, 89 krivičnih dela nasilja i nasrtaja na slobodu i građanska prava, 10 krivičnih dela nasilja iz neprijateljskih pobuda, 29 slučajeva izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, četiri silovanja i devet pokušaja silovanja, kao i 27 nasrtaja na polnu slobodu (što će reći da je silovanja bilo u oko 40 slučajeva, samo što su ih različito karakterisali). U istom periodu na Kosovu je vođeno 1.119 prekršajnih postupaka zbog ugrožavanja ličnih i imovinskih prava i sloboda građana Srba i Crnogoraca. Komisija takođe konstatuje: prikrivene i perfidne pritiske (Albanaca) kroz omalovažavanja i šikaniranja Srba na radnom mestu, u trgovinama, na javnim mestima, kao i skrnavljenje i rušenje srpskih grobalja i spomenika, i kamenovanje kuća, i još stalna uznemiravanja i pretnje. Komisija je pritom konstatovala da zvanična statistika ne odražava stvarno stanje u pokrajini Kosovo, jer je broj napada, ugrožavanja, pretnji i maltretiranja Srba od Albanaca daleko veći, samo što mnogi to ne prijavljuju iz straha od osvete i mogućih težih posledica, naročito po decu.