KOSOVU U ČAST!

 Šta je Vudro Vilson znao o Kosovu i zašto smo za jedan vek od miljenika američke javnosti i heroja postali loši momci

Proslava Dana Kosova, nacionalnog praznika Srba i Južnih Slovena, kada se obeležava 529. godišnjica velike bitke tokom koje je srednjovekovno srpsko carstvo palo pod Turke, ali je i za gotovo pola veka usporilo turski proboj u Centralnu Evropu, završena je sinoć ujedinjenjem Jugoslovena, Čehoslovaka, Poljaka i drugih Slovena i njihovih američkih pristalica u „Valdorf Astoriji".

Prema rečima doktora Ljubomira Mihailovića, srpskog ministra, taj praznik ne treba obeležavati sa žaljenjem i kao dan u kojem se desio poraz, već kao dan pobede i časti. U pitanju je godišnjica bitke u kojoj je nacija izgubila slobodu, ali je sačuvala čast. Svi sinoćni govori bili su puni nade da će Srbija, iako pati zbog nesreće gore nego kada je Kosovo bilo u rukama Nemaca, Austrougara i Bugara, sada uspeti da se obnovi i ujedini zajedno s drugim jugoslovenskim narodima. Poruka predsednika Vilsona izražava simpatije za te težnje Slovena.

„U nedelju, 28. jula, navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećanje sa ovim potlačenim narodom, koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase - Poljake, Čehe i Jugoslovene - koji sada pod vladavinom tuđinaca čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom. Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.
I zato pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima u nedelju, 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, i da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same, kao i za cilj kojem su se posvetili."

Vudro Vilson, predsednik

Bela kuća, jul 1918. godine

Ovaj tekst objavio je ugledni list „Njujork tajms" 18. juna 1918. godine, pod naslovom „Slavite Kosovo kao Dan časti". U istom članku stoje reči još jednog Amerikanca koji nije skrivao svoje divljenje prema Srbima. Doktor Stokton Akson, nacionalni sekretar američkog Crvenog krsta, obećava da će Crveni krst započeti mnogo jaču kampanju za prikupljanje pomoći Srbiji kroz diplomatske dogovore i pokušati da olakša patnju izgladnelog srpskog naroda.

„Srbija je simbol duha slobode, a Crveni krst simbol humanosti. Ove dve sile mogu pobediti nemačku autokratiju i zloupotrebu brutalne sile. Ovi veliki prećutni principi nalaze se iza svih priprema procesuiranja ratnih zločinaca. Oružje može nakratko da se zaustavi, vojske mogu nakratko da budu zaustavljene, ali ovaj duh donosi nam osveženje i daje novu snagu našim armijama. Ne znamo kada ćemo pobediti, ali znamo da ćemo pobediti."

Nekad i sad...

Tako su nas Amerikanci videli pre tačno sto godina. Kao heroje i oslobodioce koji simbolišu duh slobode. Danas nas vide kao mali narod na zapadnom Balkanu koji, kad baš zaslužimo, počaste odrednicom „ključni za stabilnost regiona", što lako može da znači i da smo lokalne siledžije koje prvo treba smiriti. Taj ružni epitet smo stekli mnogo godina posle Vilsonovih molitva za Srbe, kada nas je zahvaljujući Miloševićevoj politici i ratovima u Jugoslaviji ceo svet video kao kasapine i koljače. Odnosi Srbije i Amerike, kao što reče nedavno američki ambasador Kajl Skat, već čitav vek su dobri uprkos povremenim problemima. Tih problema je bilo i nakon Drugog svetskog rata, kada se Tito samo nakratko okrenuo Staljinu, sve do najpoznatijeg „njet" u novijoj srpskoj istoriji. Bilo je tu oscilacija, ali se uvek znalo ko su oni, a ko smo mi. Zna se i dalje.

Tako je javnost, uprkos činjenici da je naš lukavi šef diplomatije uručio pomoćniku državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Vesu Mičelu reprint baš ovog članka „Njujork tajmsa" iz 1918, ostala uskraćena za odgovor gosta, pa čak i na pitanje da li mu se poklon svideo. Sutradan, tokom zajedničke konferencije s predsednikom Aleksandrom Vučićem, naš šef države se u nekoliko navrata zahvalio Mičelu i na tome što je imao strpljenja da „čuje stavove srpske strane, a poneki i da razume".

Opširniji tekst pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima