KOŠTUNICA JE IZRUČIO MILOŠEVIĆA U HAG

Kada je Zoran Đinđić na sednici Vlade na kojoj je doneta odluka o izručenju Miloševića rekao da je s tim saglasan i Koštunica, nisam mu verovao, ali posle sam se uverio da je to tačno

Bilo je onih koji su osporavali Obrena Joksimovića - političara. Hirurga Obrena Joksimovića nije osporavao niko. Osporavan je kao političar, kako tvrdi, zato što je preke naravi, prznica, zato što je govorio samo istinu i plaćao za to cenu. Bio je ministar zdravlja u vladi Zorana Đinđića, pre i posle toga aktivan u politici.

- Pomagao sam da se napravi Narodna radikalna stranka, pa onda Demokratska stranka, ali nisam bio član nijedne od tih stranaka. Razlog je bio krajnje jednostavan. Kad se pogledaju kadrovi, bilo je jasno da je to zapravo jedna nova podvala. Onda se pojavio SPO. Vuk Drašković je od samog početka nekim ljudima kao i meni bio sumnjiv, ali smo prihvatili tu opciju, koja je nudila nešto novo. U SPO sam bio dosta dugo, bio sam i poslanik u saveznom parlamentu. Iz stranke sam izašao samovoljno, posle Vens-Ovenovog plana i one čuvene afere povodom izjave Danice Drašković da Vuk Drašković treba da ide u Gacko da brani muslimane. Kad se SPS nagodio s Draškovićem, ja sam izašao iz SPO, a tome je prethodio sukob s Vukom i Danicom. Skoro dve godine sam bio izvan politike, a onda sam, krajem 1995, na poziv Voje Koštunice došao u DSS.

Zanima nas kako je DSS pristupio DOS-u i kad su počele netrpeljivosti između Koštunice i Đinđića?

- Nije DSS nikada ušao u DOS. Napravljen je dogovor: mi smo vodili predsedničke izbore samostalno, a DOS je vodio parlamentarne izbore. Zato je DSS dobila mnogo više na predsedničkim izborima nego DOS na parlamentarnim. Netrpeljivost između Đinđića i Koštunice verovatno je počela još kad se formirala Demokratska stranka i kad je Đinđić na volšeban način postao predsednik Izvršnog odbora DS. Đinđić je došao s velikim ambicijama i, verujem, uz nečiju saglasnost da preuzme Demokratsku stranku. Da bi preuzeo DS 1994, mnogo su mu pomogli Milošević i Šešelj. Šešelj je oborio Mićunovića, sećate se, mesecima ga je u Skupštini maltretirao, izvrgavao ruglu. Koštunica je na neki način uvažavao Đinđića, ali ga nije voleo, a Zoran Đinđić baš nije voleo Koštunicu. O njemu je govorio loše, s prezirom. Koštunica i Đinđić su se bojali jedan drugog.

Mislite da je on ubijen zbog Kosova?

- Ne samo zbog Kosova, ali najvećim delom zato. Zbog politike koju je vodio oko srpskog naroda sve ukupno. Tad je bilo mnogo nerešenih pitanja, mešanja. Ključno pitanje je Kosovo. On je osećao šta će se dogoditi. Čak je rekao da neće pristati na uslove koji mu se nude, makar mu i glava bila posredi. To je izjavio u Banjaluci neposredno pre atentata. On je mnogo bolje osećao probleme koje ti ljudi tamo imaju, Srbi u Republici Srpskoj, na Kosovu, u Hrvatskoj... Zato što je i sam odrastao u multinacionalnoj sredini.

Mnogi tvrde da je Đinđić obećao Amerikancima da će rešiti kosovski čvor, ali nije ispunio obećanje.

- On je imao jednu užasnu osobinu, koja je tipična za sve naše političare i kvazipolitičare. Oko sebe je skupljao kukavice i ljude bez biografije, nesposobne ljude. Ti ljudi i danas se povijaju kako koji vetrić dune, pa tako menjaju i izjave i govore o njemu. Ja nisam bio prijatelj sa Đinđićem. Nije me voleo, nisam voleo ni ja njega, ali to mi ne daje pravo da budem nepošten prema njemu. Čovek je izgubio glavu, poginuo je. Žao mi je što se to tako desilo. Neki su tada likovali... Nije on dao obećanje Amerikancima, nego verovatno Englezima.

Bili ste u vladi Zorana Đinđića, koja je u Sheveningen isporučila Slobodana Miloševića 2001. na Vidovdan. Petog oktobra Koštunica i Đinđić su potpisali da ga neće isporučiti Međunarodnom sudu pravde?

- Danas to mogu da rekonstruišem. Tada je to izgledalo drugačije. Oni su se dogovorili da isporuče Miloševića. Dogovorili su se na najvišem vrhu Koštunica i Đinđić, naravno sa šefovima vojske, policije i tako dalje. Oni su se svi redom posle folirali, ovaj nije znao ovo, ovaj nije znao ono...Oni su se dogovorili oko dokumenata. Gospođa Marković mi je pokazala dva dokumenta koje je Milošević dobio na ruke. Postoji dokument kad je Sloba hapšen, kad Koštunica nije bio u zemlji formalno, ali mu ga je dao Čeda Jovanović, koji danas tvrdi da je on ubedio Miloševića da se preda... tralala. Ništa on njega nije ubeđivao. On je njemu doneo dokument od Voje Koštunice u kojem Voja njemu garantuje da neće biti izručen Hagu. Taj dokument sam video kod Mire Marković. Postoji i drugi dokument koji je čitao na sednici Vlade pokojni Đinđić, i to na moje insistiranje, a koji je takođe potpisao Voja Koštunica, da se Milošević izruči u Hag. Tada sam mislio da Đinđić laže. Ta sednica Vlade koja je verifikovala izručenje Miloševića pripremana je dosta dugo i vrlo oprezno.

Da li je tačna priča da je u svakom ministarstvu sedeo po jedan Englez?

- Pa, nije sedeo u svakom kabinetu. Sedeli su u Vladi, sedeli su, koliko je meni poznato, u vrhu policije, u Generalštabu, na svim ključnim mestima. Oni su bili savetnici. Ima ih i danas, ali se zovu drugačije. Sve je to zapravo ista priča. Oni kontrolišu procese, vode Srbiju tamo gde oni misle da treba da je odvedu. Mi smo, na kraju krajeva, od 1945, kada je došla partizanska vlast, pa sve do danas pod okupacijom. Da se ne lažemo, istog gazdu je imao Milošević, Đinđić, Voja Koštunica pa i ovi današnji.

Vratimo se toj famoznoj sednici Vlade Srbije na Vidovdan 2001.

- Održana je po podne. U pola pet je počela. Pazite ovako, vlast je organizovala proslavu Vidovdana, obeležavanje Kosovskog boja u Kruševcu. Aleksandra Pravdića, člana DSS i potpredsednika Vlade, poslali su formalno da predstavlja Vladu na toj proslavi u Kruševcu. A gledali su da na sve načine izbegnu da ja išta saznam o tome plašeći se da ću na toj sednici napraviti pometnju jer su znali šta ja o tome mislim. Što se i desilo. Za sednicu sam saznao slučajno, insajderskim putem. Imao sam vezu u jednom od kabineta. Iz kafane sam otišao na sednicu Vlade. Tamo su već bili svi. Čak i članovi Savezne vlade, one zajedničke. Tada je bila SRJ. Čak i oni koji nisu ministri, kao što je Rasim Ljajić, večiti ministar...Došao je i Čeda Jovanović, šef poslaničke grupe DOS u parlamentu. Kad sam ušao u salu, svi su bili iznenađeni. Seo sam na svoje mesto, do mene ministar vera Vojislav Mihajlović. On mi pokaza papir gde piše: „Saglasan sam, moje ime i prezime“, i ja samo da se potpišem da se Slobodan Milošević isporuči u Hag. Kaže: „Zvao me je šef i rekao ti je da ovo potpišeš“. Pitam, koji šef, čiji šef. Kaže: „Pa, naš šef. Voja Koštunica.“ Pitam ga, od kad si ti u DSS? „Ja sam tajni član DSS“, kaže.

Kad sam pošao na tu sednicu, ja sam zvao Koštunicu, mobilnim telefonom sam ga pitao ima li tajne sednice. Rekoh, krenuo sam na tu sednicu jer šuška se da će isporučiti Miloševića u Hag; imaš li ti neku instrukciju za mene? On je bio zatečen. Očigledno nije očekivao da mu se ja javim. Onda je rekao: „Pa, samo ja ne znam ništa o tome“. Umešao se tu i njegov šef kabineta. „Ne zna Voja ništa i mirna Bačka.“ Zoran Đinđić je došao posle jedno petnaest minuta.

Kako je vodio sednicu?

- Kad me je Đinđić video, vratio se nazad i posle dvadeset minuta je ušao. Bio je bled kao kreč, počeo je da se znoji. Otvorio je papir i pročitao: „Otvaram sednicu Vlade sa sledećim dnevnim redom. Tačka jedan: odluka da se Slobodan Milošević, dosadašnji predsednik SRJ, isporuči Međunarodnom tribunalu u Hagu. Tačka dva: objavljivanje odluke u Službenom glasniku. Ko je za?“ Onda je shvatio da se prešao, nije pročitao tekst odluke. Onda je uzeo da čita predlog odluke. Na kraju je podigao jedan papir i rekao: „Sa ovom odlukom su se saglasili svi relevantni organi u ovoj zemlji, a odluku je potpisao i predsednik SRJ Vojislav Koštunica“. Bio sam siguran da laže i nekako mi ga je bilo žao što mora da laže na sednici. I onda je ponovio: „Ko je za?“. Onda sam ja rekao, izvinite, ima li nekakva diskusija tu, da ja tražim reč. Svi su ćutali. Pogledao je okolo i rekao: „Izvolite“. Ja sad teško mogu da prepričam posle toliko vremena šta sam sve govorio. Bio sam ogorčen i na način na koji je sazvana sednica i na tu odluku, ali uglavnom rekao sam: „Gospodo, svi koji ovde sedite i koji donosite ovakvu odluku danas, mimo Ustava i mimo zakona, svi ste budući stanovnici Zabele“. U to sam verovao. Govorio sam možda dvadeset minuta. Posle mene je pokušao da govori Čović, što je mene frapiralo. Sve što je do tada imao u životu, Čović je stekao zahvaljujući Miloševiću. I bio je s njim do poslednjeg dana. On je preplivao u poslednjem čamcu... A onda je probao da unjka nešto o Duletu Mihajloviću, koji je do tada bio sa Slobom u Vladi. Ja nisam izdržao i rekao sam: „Kako te, bre, nije sramota? Ćuti bar!“ I ućutao je. Oni su, naravno, izglasali tu odluku, a Milošević je bio uveliko isporučen. Možda je tada bio u Tuzli već ili ko zna gde. Imali su spremno ono izdanje Službenog glasnika, odštampano i završeno. To je bila razbojnička sednica na kojoj su doneli razbojničku odluku. Znate, šef države, ma ko da je, ma kakav da je, nije bilo ko i nije bilo šta da biste ga na tako kriminalan način dali nekome da mu sudi. Ja sam na toj sednici rekao: „Ako je Milošević, svakako nije kriv Englezima, Amerikancima, Nemcima... Kriv je nama. Ajde da mu ovde sudimo...“ Tražio sam posle zapisnik sednice Vlade, nisam ga dobio. Jednostavno, nije ga bilo.

A da li je uopšte bilo priča u Vladi da smo Miloševiću sudili mi u Beogradu?

- Svi oni su to znali. To je znao i Đinđić. Ali ima jedna priča iza toga. On je, zapravo, po onome što ja znam, ne mogu da tvrdim i nemojte ni da napišete, ja to ne tvrdim, ali ja sam čuo više puta i na više mesta od vrlo odgovornih ljudi, da je zapravo Milošević prodat. Amerikanci su nudili pet miliona za njega, Englezi još toliko i da je Saudijska Arabija, ili neko od Emirata, dala dvadeset miliona.

To je misterija, ko je uzeo novac?

- Ima i nekih dokaza da se to desilo. Na primer, nekih možda mesec dana nakon toga, Zoran Đinđić i njegov ministar, ja sam čuo da su oni blizak rod, Dragan Milovanović, ministar za rad, putovali su negde u Emirate i na televiziji su pričali o tome kako su bili u nekoj banci u koju se dolazi ispod vode, kroz neko jezero. Posetili su neku banku, a u to vreme po kuloarima se pričalo da su išli da regulišu pare od te prodaje. O tome su u Vladi svi pričali kao o sasvim proverenim činjenicama.

Milošević je napravio sistem bogaćenja, taj sistem niko nije menjao, pa važi i danas?

- Pa ništa oni nisu promenili, ali su počele sve otvorenije zloupotrebe. DOS je pao i to delimično s dolaskom Vučića. Neki su bili i u njegovoj vladi.

Svi su se, manje-više, obogatili?

- Kad smo ulazili u Vladu, pisali smo imovinsku kartu. To je Đinđić tražio od nas. Ja sam napisao šta imam, ispalo je da sam ja jedini gazda tamo, tajkun. Imao sam dve kuće, tri stana, neke pare i tako ispade da sam došao kao nekakav bogataš. Gospodin Đelić, ministar finansija, napisao je da je podstanar kod tetke i da nema imovinu. Uglavnom, niko ništa nije imao. Čak ni Čović. Onda su mene razvlačili u novinama, šta će tajkun u Vladi. Slikali su moje kuće, stanove, govorili da sam kriminalac... Po onome što je objavljeno i nije demantovano, Đelić je iz Vlade izašao sa dvadeset i nešto miliona. Zoran Živković, koji je kratko vreme bio predsednik Vlade, ali je bio u toj strukturi, takođe je izašao bogat kao knez. Pa Aleksandar Vlahović, pa onaj Goran Novaković... Svi ti siromasi su odjednom postali bogati. Privatizacijom. Na samom startu proglasili su krizne štabova. Isterali su ljude sa položaja, direktore i doveli krizne štabove. Nije bilo prenosa ovlašćenja, nije bilo popisa, primopredaje, ničega. Niko ne zna koliko novca je otišlo tu. Niko ne zna šta je zatečeno u banci. Narodnu banku puškom su oteli. Kažu da je to bio Dinkić i grupa ljudi sa njim.

Vi ste podneli ostavku na funkciju ministra zdravlja kad je Mijat Savić, tast Čede Jovanovića, postavljen za direktora Fonda zdravstva Srbije?

- Pa ubrzo posle toga. Oni su koristili i voleli da prave tajne sednice. Bilo ih je mnogo kojima nisam prisustvovao. Tako jednom, kada nisam prisustvovao sednici Vlade, oni su doneli potpuno nezakonito odluku da na mesto direktora Fonda zdravstvenog osiguranja postave tasta Čede Jovanovića, čovek nije imao nikakve veze dotad s politikom, niti je bilo šta znao o tome. Čovek je pre toga izbegao iz Nevesinja, radio je kao lekar u Surčinu. Ta priča je i skovana u Surčinu. Čeda je iz tog miljea, oni su to osmislili. Ja sam pre toga uspeo sa svojim timom da uvedem red u zdravstvo za vrlo kratko vreme. Hteo sam da postavim nekakav red, tako smo naterali proizvođače lekova, distributere i uvoznike da prihvate fiksne cene lekova. Prilagodili smo se cenama u EU, izabrali smo Španiju kao reper. Odredili smo cene lekova, provizije, nabavku, prodaju, sve. I ta cena nije mogla da se menja ukoliko kurs dinara ne varira više od pet odsto. I to je počelo da funkcioniše.

A s kolikim novcem godišnje je tada Fond raspolagao?

- Oko tri milijarde su se obrtale u Fondu. Mogli su komotno, bez ikakvih problema, na način na koji su radili, pošto sam ja otišao i pošto su ukinuli sve te naše odluke, da vade godišnje oko milijardu.

Veliki broj privatizacija obavljen je po istom zakonu i u vreme kad je premijer bio Vojislav Koštunica?

- Ovi Đinđićevi su počeli sa smederevskom Železarom. Strašan kriminalni potez. Oni su prebacili dug koji je taj sistem imao, od milijardu i sedamsto miliona maraka, prebacili su se na budžet. Ne zna se kako su se izdilovali sa Amerikancima i koliko su od toga imali vajde. Formalno su to prodali za 23 miliona dolara. To je samo primer na koji su oni pravili pare.

Pravljene su pare privatizacijama i u vreme Koštunice?

- Posle toga je došao Voja Koštunica koji se zalagao za legalizam i pravnu državu i tad je počinjen zločin nad srpskom privredom i srpskim narodom. Kad je on otišao sa vlasti, govorilo se o 24 kriminalne privatizacije. Sve su te privatizacije kriminalne. Sve, i pre i posle, do danas. Pa Hrvati su kupili oko 60 odsto srpske privrede u bescenje jer su davali ozbiljne provizije. Naši su uzimali provizije, nije ih uopšte zanimalo koliko će šta koštati. „Agrokor“ je kupio u bescenje zemlje u Vojvodini. To su od nekih drugih kupovali dajući ozbiljne provizije koje su išle ispod žita. A ovi domaći koji su kupovali, da ne govorim o Miodragu Kostiću i svim drugim tajkunima. Na primer, prodata je firma „Minel kotlogradnje“ za tri miliona, a imala je naplativa potraživanja od 15 miliona, zaliha 15 miliona, 17 hektara zemlje na najlepšem mestu u Beogradu, kompletne mašine i tako dalje. Prodata je za tri miliona i to na pet godina. Kupac je otplaćivao dug od prihoda firme koju je kupio.

Ko se obogatio u vreme Koštunice?

- Pa verovatno njegovi saradnici, ministri. Otkud znam ko se sve obogatio. Znate, svi koji su u tim mutnim poslovima učestvovali, oni su se obogatili, ali stvorena je jedna aura oko Koštunice, kako je to častan čovek, to se nije dovodilo u pitanje. Važno je da je on kriv. Mnogo ljudi je u tome učestvovalo. Prvenstveno Koštuničin kabinet iz Nemanjine. Sve se zna, koje je bilo ključno ministarstvo. Neki su ministri zatvarani pa su puštani. I danas je najslabija tačka ovog sistema pravosuđe, da se ne lažemo.

U vreme dok ste bili u politici desila se afera s kiparskim parama. Milošević je odneo na Kipar deo deviznih rezervi da bi država mogla da funkcioniše?

- Tako je. A koja količina para, ne znam. Pokojni Batić je govorio na televiziji da je ta suma 3,7 milijardi dolara. Ja sam slično čuo i na drugim mestima. Ali je suština da je te pare Batić nekako otkrio, da je saznao da su te pare bile tamo i da su premeštene. Po mojim saznanjima, najpre su prebačene u Kazahstan, a posle u neku banku u Moskvi, koju su otvarali dvojica naših biznismeni. A odatle, valjda, u London.

A u koga je Batić upirao prstom?

- Upirao je prstom najviše u Đinđića, Dinkića i Koštunicu. Pominjao je on i neke druge likove i mislim da je bio jako ljut. Pominjao je Mila Đukanovića, ali mislim da je bio jako ljut jer su njega izostavili iz te priče. Ali ono što, recimo, znam pouzdano, upoznao sam sticajem okolnosti pokojnu Borku Vučić. To je bilo vreme kada više nisam bio član DSS, 2006. Bio sam u Moskvi i pokojni Bora Milošević me zamolio da joj nešto ponesem, tako smo se upoznali i sprijateljili. Viđao sam se sa njom više puta. Bila je jedna zadivljujuće visprena i bistra starica. Imala je preko 80 godina, ali je bila kao devojčica mentalno. I onda smo se zapričali o tim parama. Ona je tad rekla meni da su te pare postojale. Nije pominjala koliko, tako da ni ja ne mogu da pomenem iznos. Da su te pare postojale i zašto su postojale i da su to svi znali u svetu. To nije bila nikakva tajna, ali su ovde hteli da prikažu da je kao Milošević sakrio pare... Ali te pare nisu mogle da se podignu nazad kad je Milošević pao, jer se te pare zaključavaju „trostrukim ključem“. Taj ključ je u činjenici da moraju šef države, ministar finansija (ili guverner) i predsednik Vlade potpisati da se te pare premeste iz banke u banku ili da se vrate u zemlju. Bez ta tri potpisa niko nije mogao da pomere te pare.

Borka Vučić mi je rekla, kad su pare pomerene, morali su da postoje svi ti potpisi. I Đinđića i Koštunice i Dinkića. To je očigledno znao pokojni Batić pa je njih prozivao zbog toga. To je ono što ja znam. Da li je ta priča do kraja tačna, morao bi neko da istraži. U svakom slučaju, vrlo je verovatno da jeste, jer para nema.

Kako Vam danas izgleda 5. oktobar 2000?

- Suština je da je 2000. na vlast došla frakcija Komunističke partije, koja je izgubila na Osmoj sednici. Svi su oni deo tog političkog programa. Koštunica nije nikad formalno bio član partije, ali je bio deo tog programa koji je napravio neko drugi. Oni su na tom fonu jahali pričajući kako su promenili državu i doveli demokratsku vlast. Došle su barabe, bitange željne osvete, vlasti, para. Samo su gledali gde će šta da zdipe. To je bila suština te takozvane nove vlasti. Onda se taj trend nastavio. Išao je sa Đinđićem, pa je on pao, pa je došao Koštunica sa manjinskom vladom i u tu manjinsku vladu vratio Dačića, Vuka Draškovića, Velju i Mlađana Dinkića, najvećeg parazita koji se pojavio na ovim prostorima. Čovek u koga je uprto najviše očiju i prstiju, oko tih privatizacija, oko tih bankarskih poslova, oko tih para o kojima govorite. Uvek se negde spominje njegovo ime.

Nema priče bez Dinkića?

- Nema priče bez Mlađana Dinkića. Tad je njegova stranka trebalo da umre, 2004. godine. I njegova i Vukova i Veljina, ali su preživeli na volšeban način.

Ali Dinkić je bio i kod Vučića?

- I sa Vučićevom vlasti.

Sad je kod Mila Đukanovića?

- Najbolji dokaz za to je da političke poslove ovde vodi neko drugi, a da su ovo samo izvršioci. To je najbolji dokaz. Mlađan Dinkić je najbolji dokaz, a ima i drugih dokaza. Ja sam bio prikupio preko pedeset teleksa, koji su se izdali na različite firme u Srbiji, s uputstvom na koji način da se rasturi srpska privreda i banke, koji su stizali od nekog. I to sam dao Voji Koštunici i rekao sam mu šta je to, a onda je on meni rekao: Daj to Radu Obradoviću. Ja sam dao Radu Obradoviću i Rade je danas negde zamenik ministra ili nešto slično. Dakle, taj korpus se menja na neki način. Imaju specifičan vid mimikrije. Ali svi ljudi iz tog sistema nagurali su se i oko današnje vlasti.

Hirurg na ratištima

- Bio sam prvo u Sremu. To je bilo vreme kada nismo umeli da ratujemo, tek se počinjalo, bile masivne i česte povrede, ljudi nisu umeli da se čuvaju, nisu znali da ratuju. U Sremu sam bio nekih šest meseci, onda su došla neka primirja u februaru ‘92. Onda je počeo rat u BiH. Odlazio sam u Bosnu više puta, po dva-tri meseca, koliko su mi kad dozvoljavali. Bio sam u mnogim mestima, u Hercegovini, u Nevesinju, na Boračkom jezeru, kod Konjica. Bio sam oko Sarajeva na mnogim mestima, najviše u Kasindolu, Kalinoviku, Trnovu. Bio sam, naravno, u mome Ilijašu. Koliko sam mogao da pomognem, pomogao sam, radilo se mnogo.