LICA I NALIČJE

Dakle, i to se dogodilo. Dušan - Duda Ivković stao je pored Aleksandra Vučića i slikao se. Uzbudila se javnost, svačega ima od gađenja do podrške, pale su izjave, Tviter se zapalio, pišu se kolumne, svi imaju nešto da kažu, ali se, naravno, nekoliko glavnih pitanja uopšte ne pominje. A jedno se nalazi u opravdanju koje je deo opozicionih političara i javnih radnika (šta god to da znači, koristi se izraz - imamo više javnih radnika od javnih kuća) svojeručno ispisao proslavljenom treneru.

Elem, zaključili su ti, u opravdanju, da je Duda mnogo toga uradio za “našu stvar”, da je otvoreno bio protiv Vučića, da je pričao i činio baš to što je mislio, i da ima prava da se u jednom određenom, politike oslobođenom poduhvatu, u kakve spada i obeležavanje sto godina Sportskog društva Radnički, nađe i sa Sotonom lično. Zato što je, kažu oni koji ga brane, Sotona predsednik, dakle, institucija, a i Radnički je institucija, i red je da jedna institucija bude pokrovitelj proslave druge institucije, i da se, u tom poslu, nađu i politički protivnici, poput Dude i Aleksandra. I sasvim su u pravu ako se izostavi jedno prosto pitanje, a mi to, nažalost, ne možemo da uradimo.

Dakle, i Duda Ivković i oni koji ga pravdaju morali bi najpre da kažu kako su se i kada to iznenada setili da postoje stvari u kojima je sasvim OK raditi s nekom vlašću, pogotovo kada je reč o stvarima od opšteg interesa. I zašto je rad sa vlašću, Vučićem, na obeležavanju jubileja jednog sportskog društva OK, a rad s njim, recimo, na rešavanju kosovskog pitanja nemoguć i podložan pljuvanju? Zašto, dakle, nesrećni Čeda Jovanović, kada god zucne da se slaže s Vučićem oko Kosova, dobije po nosu etiketu izdajnika opozicije, a Duda može bez etikete da priča s Vučićem o Radničkom? Gde je granica tog dozvoljenog s Vučićem?

Čovek koji je radio kampanju za Sašu Jankovića, a sada radi kampanju za SD Radnički ima pravo da se viđa s Vučićem, a jedan drugi tip iz marketinga, po imenu Nebojša Krstić, verovatno je najispljuvanija ličnost na mrežama baš zato što mu je palo na pamet da neke stvari mogu da se rade s Vučićem, ili da se Vučić za bar ponešto može i pohvaliti. Ne može, osim ako nije reč o sportskom društvu. Onda za Dudu i njegove branioce nije bitno što je reč o predstavniku vlasti, koje se on, kako je pričao, “stidi”, niti što je nekada najviše kukao zbog optužbi da se viđao s Vučićem “Nikada ga nisam video!” Sada jeste. Zbog Sportskog društva Radnički.

Svakako važnije teme od Kosova. Ili od reformi. Ili od Narodnog muzeja. Ili rasta BDP-a. Ili suficita u državnoj kasi. Zbog tih stvari se ni Duda ni branioci s Vučićem nikada ne bi sreli, ne bi se s njim slikali i ne bi im palo na pamet da je reč o nekim poslovima koji nisu ništa manje od jednog sportskog društva, od javnog i državnog interesa. I to je osnovni problem. To što oni koji su u opoziciji nikakvu politiku nemaju, nego samo maštaju o raznim marketinškim potezima i što ih je Duda Ivković podržao a da ni sam nikakve veze s politikom nije imao, nego ga je naljutio Goran Vesić i priča o njegovoj u to vreme nelegalizovanoj kući.

A kada nemaš politiku, onda ti se ljuti Duda Ivković, koji veze s politikom nema, učini kao velika šansa. I guraš ga gde stigneš, a hvala bogu gladnih medija je i više nego dovoljno da priča o svom stidu, o oduševljenju protestima, o Boži Maljkoviću, koga vlast gura u Olimpijski komitet. Još kada ti se pojavi na mitingu, mašala! Šta posle, nema veze. Duda će otići među golubove i u SD Radnički, a ti ćeš ga, kada se najzad vidi s Vučićem, opravdavati. Uostalom, izdajnika “naše stvari” ima i više nego dovoljno, ne treba to nalepiti i glavnom manekenu uzaludnog pokreta.

Dovoljni su razni Krstići, Bujoševići, Vesići, Sarape, Jovanovići i ostali koji su nekada bili deo onoga što je danas opozicija, a sada su se usudili da rade svoj posao, ili misle svojom glavom, ili zarađuju nešto i podrže u nečemu i Vučića. Za njih opravdanja nema, niti će ga biti. I kada se slikaju s Vučićem, ili bez njega (kao Panović, Bujošević i Krstić), ima da budu razapeti na stub srama, nahranjeni govnima i ritualno spaljeni na mreži. A što je najgore, posle se isti ti koji ih spaljuju kao sekiraju kada ista vrsta kuke i motike krene na Dudu Ivkovića. I seire kako to nije uredu jer čovek ima prava, i gnušaju se teških reči. Istih onih koje su sami izmislili u obračunu s neistomišljenicima.

Sve zajedno, njihov uzaludan posao uzaludne pobune kroz uzaludne pokrete i iste takve političare povratnike nastaviće se i posle ove neugodne epizode s Dudom. I trajaće sve dok se ne sete da počnu da primenjuju iste aršine na sve one koji se, prirodom posla ili, što da ne, zato što im se sviđa - slikaju s Vučićem. I dok ne shvate da postoje stvari koje su važnije od njihove sujete i od njihovih pokušaja da se domognu vlasti. I da su neke od tih stvari važnije i od SD Radnički. I da se zbog njih treba slikati sa predsednikom. I podržati ga