MILOŠEVIĆ OTET ILI IZRUČEN – NESTALA DOKUMENTA

MILOŠEVIĆ OTET ILI IZRUČEN – NESTALA DOKUMENTA

(AP Photo/Fred Ernst)


Neobičan sudski proces koji se vodi protiv Dragiše Blanuše, nekadašnjeg upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, optuženog za otmicu bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, umesto jedne, ponovo je dobio tri tačke. Razlog odlaganja glavnog pretresa zakazanog za prošlu nedelju nije bila nikakva pravnička zavrzlama, već lekarska intervencija kojoj je u međuvremenu podvrgnut bivši upravnik CZ-a.

Blanušu za otmicu svog supruga privatno tereti Mirjana Marković, koja je u optužnici podnetoj preko advokata navela da je osnov za to činjenica da je Milošević protivzakonito izručen Haškom tribunalu. Uzgred, Blanuša se tereti i zbog neovlašćenog objavljivanja knjige „Čuvao sam Miloševića”, o vremenu koje je bivši predsednik proveo u Okružnom zatvoru, kao i zbog Miloševićevih fotografija objavljenih u toj knjizi. Mada je Blanuša bio oslobođen tih optužbi, Apelacioni sud je naložio ponavljanje postupka.

BRIGA O PREDSEDNIKU

Ovaj svakako jedinstveni sudski postupak ima predistoriju koja počinje još u danima hapšenja Slobodana Miloševića, okončanog u ranim jutarnjim satima 1. aprila 2001. godine. Tada je Milošević formalno priveden pod optužbom za zloupotrebu službenog položaja, odnosno prvenstveno na osnovu pisanog svedočenja Mihalja Kertesa, nekadašnjeg direktora Carine i Miloševićevog dugogodišnjeg odanog saradnika. Protivteg optužnici u noći predaje bivšeg predsednika Srbije predstavljala je garancija da je njegov odlazak u Okružni zatvor zasnovan isključivo na dokazivanju krivičnog dela koje mu se stavlja na teret i potpisane garancije da nikakvo izručenje Hagu ne dolazi u obzir. Naravno, niti je Miloševiću ovde suđeno, niti je u konačnom ishodu garancija koja sprečava izručenje Tribunalu, overena pečatom Vlade Srbije, imala ikakvog značaja.

Na kraju je kompletan ceh čudnih okolnosti pod kojima se Milošević našao na optuženičkoj klupi odgovarajući za ratne zločine ispostavljen Dragiši Blanuši, državnom činovniku koji je sprovodio dobijena naređenja. Da paradoks bude veći, upravo je Blanuša u vreme burnog političkog uzleta Miloševića predstavljao čoveka kome je poverena obaveza da vodi brigu o njegovom obezbeđenju. U tom periodu Blanuša je bio visoki policijski oficir koji je sve do angažovanja Sente Milenkovića, godinama verne senke predsednika Srbije i SR Jugoslavije, lično organizovao brigu o Miloševićevoj bezbednosti. Tada su se upoznali i, koliko se moglo saznati, prvi put posle toga sreli su se u dvorištu CZ-a prilikom Miloševićevog privođenja. Ta vrsta poznanstva predstavljala je važan stepenik u omekšavanju njihovih kasnijih svakodnevnih viđanja i razgovara vođenih u zatvoru.

Postoje dva važna razloga zbog kojih se Blanuša našao na privatnoj optužnici. Prvi je dobro znan, proistekao iz možda nedovoljno promišljenog postupka samog upravnika CZ-a, a to je objavljivanje knjige pod nazivom „Čuvao sam Miloševića”. Osim pojedinosti o njihovim razgovorima, odnosno svim detaljima o danima koje je Milošević proveo u zatvoru, Blanuša je u knjizi objavio i fotografije uhapšenog predsednika snimljene u CZ-u, što je razljutilo i samog Miloševića i njegovu suprugu. Mada su se pojavile informacije da knjiga u vreme kada je objavljena nije previše zaintrigirala ovdašnju javnost, tiraž je rasprodat, ali Blanuša od njene prodaje, što je sasvim razumljivo za naše prilike, nije imao nikakvu značajniju finansijsku korist. „Nije mi, naravno, bila namera da zaradim novac, već da se objavljivanjem knjige na neki način zaštitim od optužbi da sam krivac za Miloševićevo izručenje Hagu”, ponovio je u više navrata svojim prijateljima. Izvesno, nije uspeo u toj nameri.

KNJIGA KAO ODBRANA

Drugi problem je Dragiši Blanuši nametnut, ali o tome se veoma malo ili tek polovično zna. Naime, odluku o Miloševićevom izručenju Tribunalu u Hagu donela je tadašnja Vlada Srbije, a potpisali su je svi njeni članovi osim jednog – Obrena Joksimovića. Odluku je na vanrednoj konferenciji za medije pročitao tadašnji premijer Zoran Đinđić, obrazlažući je s nekoliko važnih razloga, uz zaključak da bi svaki drugačiji postupak Srbiju pred međunarodnom zajednicom doveo u nemoguć položaj. Osim političke dimenzije formulisane u pročitanoj odluci, za Miloševićevo izručenje bilo je neophodno sastaviti i nekakav obavezujući dokument koji je to omogućavao, a spadao je u ingerenciju Ministarstva pravde, pod čijom kapom se nalaze i svi zatvori u Srbiji, pa i Okružni zatvor u Beogradu.
Na dan izručenja Miloševića, za Vidovdan 2001. godine, pomenuti dokument je predat Blanuši. Po takozvanoj komandnoj odgovornosti upravnik CZ-a izbora nije imao, morao je da sprovede ono što je od njega zahtevano, a o čemu se nedeljama ranije znalo kao o izvesnom činu. Iako se u prvom trenutku spekulisalo da je na dokumentu o izručenju potpis tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića, ispostavilo se da to nije tačno. Potpis je bio jednog od Batićevih pomoćnika, direktno zaduženog za, pojednostavljeno rečeno, brigu o zatvorima. Uprkos tome što se govorilo da je Vladan Batić izbegao da potpiše dokument, ne želeći da ostavlja lični trag u Miloševićevom izručenju međunarodnom sudu, on je zapravo postupio po zakonu, jer takvu obavezu upravo ima pomoćnik, koji je to i učinio. Time je, bar delimično formalno, sve učinjeno kako je trebalo.

Međutim, slede Blanušine nevolje. Vrlo brzo pošto je Milošević helikopterom tajne policije krenuo na put bez povratka, započeli su i verbalni napadi Miloševićevih partijskih drugova i pristalica na tada još aktivnog upravnika CZ-a. Pošto se kao prvi, često i jedini nalazio na meti osuda, a optuživali su ga i da je postupio mimo Ustava države, Blanuša je tražio prijem kod jednog od tadašnjih ministara sa zahtevom da mu odgovori na pitanje zašto dozvoljavaju da bude imenovan kao najveći krivac. Odgovor koji je dobio bio je sasvim politički pragmatičan i nije mu nimalo olakšao poziciju: „Pa ti si najslabija karika”. Tada odlučuje da u ime svoje odbrane iskoristi beleške koje je svakodnevno vodio o razgovorima s Miloševićem, uobliči je u knjigu i objavi. Ni to mu nije donelo koristi. Suprotno. Pored osuda u javnosti ona mu je trasirala smenu sa funkcije upravnika zatvora i krivičnu prijavu.

Opširniju priču da li je bivši predsednik SRJ ispručen ili otet i CZ i sve što se dešavalo posle možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naću u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar