MOLIŠ BOGA DA NEKOG SRETNEŠ

MOLIŠ BOGA DA NEKOG SRETNEŠ


Molitveni doručak u Vašingtonu, na koji u krdima hrle političari iz Srbije, ne znači dobru poziciju u SAD sam po sebi, ali može da otvori vrata ako ste dovoljno vešti

Ako na Molitveni doručak idete bez prethodno ugovorenih sastanaka, to je isto kao da idete da gledate fudbalsku utakmicu Zvezda-Partizan, a kažete da ćete igrati fudbal.
Ovim rečima o značaju Nacionalnog molitvenog doručka, koji se u hotelu „Vašington Hilton” tradicionalno održava svakog prvog četvrtka u februaru, govori nekadašnji srpski ministar, koji je i sam imao priliku da prisustvuje tom, kako neki vole da ga zovu, „najvećem planetarnom skupu mira i saradnje”.

I koliko god se mnogi koji manje-više redovno iz Beograda u februaru pakuju kofere za Vašington upinju da dokažu kako je prisustvo Molitvenom doručku od velikog značaja za Srbiju, istina je da je to što će se naći među 3.000 zvanica mnogo bitnije za njih same nego za državu.
Pod uslovom, naravno, da ako i nemaju unapred ugovorene sastanke, imaju barem dara za networking, odnosno stvaranje poslovnih i društvenih kontakata.

U suprotnom, sve se svodi na prilično skupo turističko putovanje, s obzirom na to da gosti Molitvenog doručka sve sami plaćaju, od putnih troškova do hotelskog smeštaja. Noć u hotelskoj sobi, opet pod uslovom da je rezervisana na vreme, košta najmanje 150 dolara. Povratna avionska karta do Vašingtona teško da može da se nađe po ceni nižoj od 550 evra. Uz prateće troškove za nekoliko dana u glavnom gradu SAD, lako se dolazi do sume od bar 1.500 dolara po osobi.

Dakle, ako je nekom do turizma, može i jeftinije da prođe, a da pritom izabere mnogo zanimljiviju destinaciju. Pa ipak, mnogi odavde hrle kako bi u Vašingtonu doručkovali jogurt, mleko, sireve, voće i kornfleks, koji se uobičajeno služe tom prilikom. Time, ako ništa drugo, barem sebi daju na značaju više od onoga koliko su zaista bitni u svojoj sredini.
Nije, naravno, poenta u hrani i nije sve baš toliko nebitno jer, istini za volju, Molitveni doručak pruža priliku da se upoznaju značajni ljudi i da se ostvari nekakav kontakt s njima. Sve je to, naravno, lakše ako je susret unapred dogovoren.

Tako se sagovornik „Ekspresa” seća da je imao priliku da se sretne s nekoliko uticajnih kongresmena i senatora, ali i s Daglasom Kouom, direktorom konzervativne hrišćanske organizacije „Feloušip fondacija”, koja praktično stoji iza organizacije Molitvenog doručka.

– Nije on mene i ljude koji su bili sa mnom primio zato što smo mnogo pametni ili lepi, već zbog toga što smo mi ipak predstavljali institucije jedne države -dodaje naš sagovornik.
Kou, koji je preminuo pre godinu dana, bio je poznat i kao neformalni duhovni savetnik američkih predsednika, a učestvovao je i u mnogim „tajnim” diplomatskim misijama, od povezivanja izraelskog premijera Menahema Begina i egipatskog predsednika Anvara el Sadata krajem sedamdesetih godina prošlog veka do organizacije susreta predsednika Konga Žozefa Kabile i predsednika Ruande Pola Kagame tridesetak godina kasnije. Kou je, takođe, bio član zvanične američke delegacije koju je, na sahrani Majke Tereze, 1997. godine, predvodila tadašnja prva dama Hilari Klinton.

Možda još značajniji susret je, istom prilikom, pre nekoliko godina imao beogradski advokat Zdenko Tomanović. On se, naime, sreo s Majkom Pensom, tada još uvek kongresmenom, a sada američkim potpredsednikom. Poklonio mu je tom prilikom i veoma kvalitetnu englesku verziju knjige o srpskom kulturnom bogatstvu u kojoj je velika pažnja posvećena srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji, a za koje se Pens kao deklarisani hrišćanin, konzervativac i republikanac, kako sebe opisuje, veoma interesuje.

Pitanje je, naravno, kako se uopšte stiže do molitvene trpeze. Pozivnica se dobija po preporuci, što znači da neko ko je dovoljno uticajan može nekom od kongresmena ili senatora da predloži osobu koja bi mogla da prisustvuje događaju. Predlog može da dođe i od nekoga ko je stalan gost na Molitvenom doručku.
Organizacioni komitet potom ispituje kandidature i, ako proceni da je pojedinac dovoljno uticajan i značajan u svojoj sredini, odnosno da može nešto da učini na izgradnji boljih odnosa između dve zemlje, vrlo je velika verovatnoća da će poziv i uslediti.

– Već sama činjenica da vas neko preporučuje je veliki plus. Svi tamo pretpostavljaju da ljudi na Molitveni doručak dolaze s najboljim namerama te da nema razloga da prema njima iko bude sumnjičav. Tada se svi sa svima sreću, što je odlična prilika za one koji su dovoljno spretni da upoznaju razne ljude i s njima ostvare kontakt – ocenjuje za „Ekspres” Ljiljana Smajlović, novinarka i dobar poznavalac američke politike.
Mnogi, takođe, dobijaju pozivnice i po osnovu toga što su već prisustvovali tom događaju. Iz godine u godinu, tako, poziv stiže Vuku i Danici Drašković, koji ih uglavnom sa entuzijazmom prihvataju.

Redovan gost u poslednjih pet-šest godina bio je i Ivica Dačić, koji, naravno, to treba da zahvali činjenici da je u tom periodu neprestano na nekoj od visokih državnih funkcija, bilo da je ministar unutrašnjih poslova, šef diplomatije, zamenik premijera ili premijer.

Istom takvom spletu okolnosti verovatno može da zahvali i Vladimir Marinković, koji, osim što je potpredsednik Skupštine Srbije, dolazi iz „multikulturalne stranke” -Socijaldemokratske partije Srbije, kojoj je na čelu potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić.

Prvi Molitveni doručak, inače, održan je 1953. godine, u vreme dok je predsednik SAD bio Dvajt Ajzenhauer, kada su se oba doma Kongresa, Predstavnički dom i Senat, dogovorili o etabliranju događaja, koji će potom prerasti u tradicionalni godišnji skup. Koncept Molitvenog doručka je, međutim, još tridesetih godina 20. veka ustanovio američki metodista norveškog porekla Abraham Vereide, koji je na taj način okupljao uticajne ljude iz svoje okoline (živeo je u Sijetlu) i savetovao im da se posvete Isusovom učenju, pre svega u pogledu odnosa prema siromašnima i obespravljenima. Već tokom četrdesetih istim povodom Vereide je počeo da se viđa s kongresmenima, a sve je na kraju rezultiralo doručkom na koji je prvi put 1953. pozvan i predsednik SAD. Od tada, prvi čovek Amerike je redovan gost na ovom događaju, čijim se govorom skup okončava.

Događaju obično prisustvuje oko 3.500 zvanica iz SAD, ali i iz oko 140 zemalja sveta. Njegova svrha je, kako organizatori vole da kažu, u osnovi vrlo jednostavna -da se učesnici zajedno mole i iskažu zahvalnost. Drugi cilj je da se od istaknutih govornika (jer svaki doručak ima i tajnog govornika čiji se identitet krije do samog početka ceremonije) čuju reči ohrabrenja okupljenima „da žive u skladu s Hristovim učenjem”.

U organizaciji samog događaja učestvuje više verskih grupa, bilo da je reč o pripremi samog mesta okupljanja, pripremi govornika ili nekom drugom vidu podrške. Organizacija koja ima vodeću ulogu je, međutim, „Feloušip fondacija”, versko-politička organizacija osnovana 1929. godine, čiji članovi izbegavaju publicitet, a pri ulasku u samu organizaciju članovi se zavetuju na tajnost.

Njeni su članovi, kako se može pročitati, visoko pozicionirani zvaničnici američke vlade, direktori velikih kompanija, čelni ljudi verskih i dobrotvornih organizacija, ambasadori, ali i visoko rangirani političari iz zemalja širom sveta.
Mnogi američki kongresmeni i senatori javno su priznali da sarađuju s tom fondacijom ili je dokazano da su, pomoću organizacije, uticali na sastavljanje i donošenje određenih zakona.

Isplativije od lobista
Molitveni doručak jeste prilika za umešne i snalažljive da zaista ostvare neki kontakt koji bi mogao da im pomogne dalje u njihovoj karijeri. Tako gledajući na stvari, Ljiljana Smajlović ocenjuje da odlazak na Molitveni doručak može da bude mnogo isplativiji nego angažovanje skupe lobističke firme, koja u najboljem slučaju može da plasira neki tekst u američkim medijima, što bi, opet, samo služilo tome da kod kuće pokažeš da si bitan.
– Čitala sam gomilu, na primer, Tačijevih komentara u „Njujork tajmsu”, koje sigurno nije pisao on, već lobisti koje je angažovao. Ako imaš para, ti platiš skupog lobistu i on će stvoriti iluziju da si bitan. Ako si malo pametniji i s malo veza, odeš na Molitveni doručak i postigneš veći efekat. Koštalo te je samo kartu do Amerike i smeštaj u hotelu, a imao si priliku da dođeš do kongresmena, senatora i da se slikaš s kim god hoćeš – kaže Smajlovićeva.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar