NEMA NEZAVISNOG SUDSTVA: Vladan Kutlešić profesor Ustavnog prava na Univerzitetu Union Nikola Tesla

Nikada i nigde ne postoji potpuno odvajanje i samostalnost nijedne grane vlasti. Posebno je ta odvojenost nemoguća u ustavnom sistemu Republike Srbije. To znači da je proklamovani cilj - „potpuna samostalnost sudova i odvojenost od uticaja politike“ - ne samo stručno netačan, već i direktno protivustavan

U Srbiji je, na prvi pogled, u toku ustavna revizija koja se tiče sudova i tužilaštva u vezi s kojom je izrađen tekst amandmana, izvedena javna rasprava i pribavljeno mišljenje Venecijanske komisije.

Već u vezi s tim činjenicama susrećemo se sa prvim otvorenim pravno-sistemskim pitanjima, ali i sa bezbroj puta ponovljenim ciljem tih promena, koji se u suštini svodi na povećanje sudske nezavisnosti odstranjivanjem svakog uticaja politike i političkih partija.

Način izbora sudija nije usko stručno i tehničko pravno pitanje. Princip podele vlasti u svakom od svojih teorijskih ili pojavnih oblika uvek znači međusobno uticanje i ograničavanje svih grana vlasti bez izuzetka, samo što se načini i oblici tih uticaja i ograničavanja razlikuju zavisno od konkretnog oblika podele vlasti. Drugačije rečeno, ni u jednom od oblika podele vlasti nikada i nigde ne postoji potpuno odvajanje i samostalnost nijedne grane vlasti. Posebno je ta odvojenost nemoguća u parlamentarnom podobliku podele vlasti koji je primenjen u Ustavu Republike Srbije (član 4 Ustava). To znači da proklamovani cilj ove ustavne promene - „potpuna samostalnost sudova i odvojenost od uticaja politike“ - ne samo stručno netačan, već i direktno protivustavan.

Zbog toga nije razumljivo i opravdano što pisci amandmana ne uočavaju značaj i posledice sadržaja stava 3 člana 4 Ustava, u kome piše: „Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli“. Kod čitaoca laika ili kod njima sličnih, koji su pravnici, zabunu u razumevanju koncepcije podele vlasti i položaja sudova izaziva sledeća odredba Ustava - stav 4 navedenog člana Ustava, u kom piše: „Sudska vlast je nezavisna“. Leksički posmatrano, ove dve odredbe su očigledno suprotne i međusobno i u teoriji ustavnog prava, jer se ne može istovremeno biti i u ravnoteži i međusobnoj kontroli i biti nezavisan. Svi oni, ali i mnogi drugi mnogo puta do sada, potpuno mehanički, kao mantru i političku parolu ponavljaju zahtev za nezavisnost sudova. Ovo načelo nema univerzalnu vrednost i značaj kakvu mu se pokušava pridati, kao što su sloboda, pravda, jednakost ili demokratija.

Dakle, nije i ne može sud, kao ni drugi državni organi da budu nezavisni u sistemu podele vlasti, nego su sudije nezavisne, kada sude u konkretnim predmetima. Navedena odredba Ustava je verovatno, kao i neke druge, prepisana iz nekog udžbenika ustavnog prava, ali je tom prilikom načinjena, u najboljem slučaju, jezička greška. Naime, ta odredba da bi imala teorijskog smisla, mora da glasi: „Sudije su nezavisne u odlučivanju“, kako inače stoji i u brojnim drugim ustavima u svetu (npr. član 97 stav 1 Osnovnog zakona Nemačke). Ukoliko bi se prihvatio nov način izbora sudija, njegova direktna posledica je da sudstvo kao sistem državnih organa gubi izvor legitimiteta koji, prema sada postojećim rešenjima, postoji preko izbora od strane Narodne skupštine. Gubitkom legitimiteta, onemogućava se sistemska pozicija sudstva kao jedne od tri grane vlasti, jer bez legitimiteta nema državne vlasti.

Sudovi nisu i ne mogu biti nezavisna državna vlast i može se govoriti samo o nezavisnosti sudija u vršenju sudske funkcije u vezi sa konkretnim sporom o pravnosti.

Sledeće sistemsko otvoreno pitanje predloženog radnog teksta amandmana potiče od nesvesnog ili svesnog previda suštinskih razlika u karakteru evropskokontinentalnog prava u odnosu na druge sisteme prava, u ovom slučaju anglosaksonskog prava. U tim sistemima prava, sudovi, kao treća grana vlasti, imaju neuporedivu veću ulogu i značaj nego u evropsko-kontinentalnim. Do ovoga dolazi zbog toga što su sudovi u anglosaksonskim sistemima stvaraoci prava, a njihove odluke izvor prava imaju ulogu opšte norme.

Suprotno tome, u evropsko-kontinentalnim pravima, a posebno u germanskoj grupi ovih sistema gde spada i Srbija, sudovi ne stvaraju pravo, a njihove odluke nisu izvor prava, već predstavljaju izvršenje prava. U ovim pravima se sudskim odlukama, u obliku pojedinačnih akata i normi primenjuju opšti akti i norme koje je kao primarne opšte norme prethodno donela zakonodavna vlast ili retko i izvršna vlast.

Polazeći od sada iznetih konstatacija koje su stručno preovlađujuće i teško porecive, postavlja se pitanje odakle i zašto je nastao tako snažan i raširen, unutar sudijske i tužilačke grupacije a zdušno podržan od strane mnogobrojnih i raznovrsnih udruženja građana (NGO), zahtev za nezavisnošću sudija u odnosu na način izbora i prestanka te funkcije. Iako bi se moglo poći od pretpostavke da je u pitanju nedovoljno znanje, to ne bi bilo netačno jer je to očigledno, ali nije dovoljno da objasni njihovu oštrinu i upornost.

Ako se zadržimo na pitanju da li je odstranjivanje uticaja politike i političara - depolitizacija u izboru sudija moguća i šta taj zahtev stvarno proizvodi. Ponovo moram podsetiti da su savremene države zasnovane na predstavničkoj vladavini i podeli vlasti, ali da je za njih neophodna pretpostavka politički pluralizam. Iako se politički pluralizam ne može svesti samo na političke stranke i političare, njega nema bez političkih stranaka i političara. Silogistički redosled glasi: „Savremene, demokratske vlasti nema bez legitimiteta, a legitimiteta nema bez izbora, izbora nema bez političkog pluralizma, a političkog pluralizma nema bez političkih partija“. Ta suština ostaje i kad se uključe, ali za suštinu to ovde nije presudno, sva opravdana ukazivanja na proširivanje subjekata političkog pluralizma i na nove vrste i oblike politika u državi i društvu. Dakle, sudstvo kao državna vlast ne može biti depolitizovano jer bi time ili bilo delegitimizovano ili bi prestalo da bude „vlast“.

Iako je ovaj binarno-logički zaključak tačan, savremena praksa ga ignoriše upravo tako što navedenim mehanizmom Venecijanske komisije, pod plaštom struke i stručne pomoći, usmeravaju „reforme“ pravosuđa u nizu tzv. novih demokratija gde su minimizovali ili isključili parlamente iz izbora sudija. Tako su sudovi počeli da se bave politikom bez političkog legitimiteta, a nezavisnost od jedne politike koriste da zastupaju neku za drugu politiku, koja ne samo da nije legitimizovana, nego nije ni domaća, već politika stranih država.

Da li bi usvajanjem navedenih amandmana sudovi postali nezavisni od uticaja izvršne i zakonodavne vlasti - politike i da li bi sadašnja odredba stava 3 člana 4 Ustava: „Sudska vlast je nezavisna“, ovom promenom bila primenjena u celini? Ne, zato što to ne samo da nije moguće u evropskokontinentalnom pravu, nego nije moguće nigde i nikada. Način izbora nije ni jedini ni najvažniji elemenat koji određuje položaj sudova i sudija.

Da li bi sudovi, ako se usvoje predloženi amandmani, postali vlast, kako to piše u članu 4 Ustava i kako se to često ističe i zahteva zajedno sa nezavisnošću? Ne, a više od toga izgubili bismo i jedinu posrednu i formalnu karakteristiku vlasti - legitimitet. Već smo ukazali da je upotreba reči vlast u pravnoj teoriji i u ostaloj javnosti, naročito politici, različita. Prvo, vlast je kao pravni pojam ovlašćenje ili nadležnost da se nešto čini ili ne čini i postoje razne vrste vlasti koje se međusobno razlikuju po svojim osobinama. Državna vlast je posebna i različita od svih drugih (roditeljska, vlasnička, itd.) i uvek u jednoj državi postoji samo jedna državna vlast koja je jedna i nedeljiva. U državama u kojima postoji podela vlasti nije podeljena državna vlast, nego njene funkcije koje su skupovi brojnih srodnih državnih poslova.

Autorski tekst - deo šireg naučnog rada