NIKAKO DA STIGNEMO NA PRAVI VOZ

NIKAKO DA STIGNEMO NA PRAVI VOZ


Mi Srbi stalno kasnimo, kad smo bili u prijateljstvu sa Amerikom, Francuskom i drugim silama, nismo znali da iskoristimo svoje šanse, a kad smo se našli u sukobu sa svetskim političkim trendovima, nismo razumeli novo vreme i sve nam se obilo o glavu

Milomir Marić, novinar i publicista, godinama zaštitno lice TV „Hepi”, žali se na težak život sirotih srpskih novinara. Budi se u četiri sata kao obalski radnici, pekari ili crnotravci koji rade po građevinama. „To mi je ostalo od pedesetogodišnjeg rada u novinarstvu. Radim kao rudar, i ne znam da li neki radnik u Srbiji ustaje u to vreme, osim predsednika Vučića. Meni je najteže kad radim direktno ‘Ćirilicu’ ponedeljkom: vodim program do iza ponoći, a posle moram da ustanem u četiri da radim jutarnji program. Često spavam po dva sata i nekako stignem tamo i znam koji je dan, ko su gosti… Sećam se čak i sebe ponekad. To je nehumano mučenje ljudi u ozbiljnim godinama pa mislim da to treba da razmotri neka evropska institucija koja pomaže raznim hendikepiranima po Srbiji. Hoću da me čipuju i da mi stave veštačku inteligenciju. Da se odmorim od ovog mozga i od sebe. Sa ovom glavom sam imao samo probleme i želim, evo, da budem prvi kome će ugraditi tu veštačku inteligenciju”, cvili Marić.

Radi li Raselov sud časti da mu se žalite?

– Ne radi, a da radi, žalio bih se. U njemu i Vladimir Dedijer ima ozbiljnu ulogu.

Tu su radili i mnogi znameniti ljudi toga doba.

– Da, mnogi iz svetske intelektualne elite. U tom Raselovom sudu radio je jedan znameniti Amerikanac. Kad sam prvi put otišao u SAD, Dedijer meni kaže: „Ti kad stigneš u Boston, javi se mom drugu, spavaj kod njega, tamo su skupi hoteli”. Ja u Bostonu našao neki hotel koji nije bio toliko skup. I javim se tom čoveku: „Kad ćete doći, Dedijer je rekao da dolazite kod mene?”. Kažem, hvala, snašao sam se. A nisam ni znao ko je taj čovek. Dedijer mi je rekao da je on najveći lingvista na svetu, da govori 20 jezika.

Milomir Maric (1)Od Pavelićeve ćerke i zeta tražio sam da me povežu s Vančom Mihailovim. I oni meni daju neki broj u Kanadi, ti iz Kanade mi daju broj u Rimu, i ja začas dođem do njega. Mihailov pita: „Kad dolazite?”. Ja kažem: „Ajde idućeg meseca, sad nešto završavam”. Petnaestak dana kasnije pročitam u novinama vest „Umro Vanče Mihailov”

Noam Čomski?

– To je bio Noam Čomski. Tek sam posle u Njujorku video u antikvarnici čitave police njegovih knjiga gde je osuđivao američku politiku u Vijetnamu, pučeve u Latinskoj Americi, te fašističke hunte. Ja to ništa nisam znao tih osamdesetih godina. Od bruke više nisam nikada smeo da mu se javim.

Kao novinar ispustio si Čomskog tek tako?

– Ja sam propustio više važnih ljudi nego što sam ih stigao. Mada i to što sam stigao deluje kao da je nešto naročito. Ja sam, na primer, ceo život želeo da upoznam legendarnog vođu VMRO-a Vanča Mihailova, koji je zajedno s Pavelićem organizovao atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju. Ja sam, valjda, prvi u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, negde 1984, napisao pozitivan tekst o kralju Aleksandru uz godišnjicu ubistva. Tada je tim povodom izbila velika polemika – ko je stojao iza atentata, da li Italija, Musolini…? Pojavila se tad ideja da je to organizovala Nemačka jer je tad komandant NATO pakta trebalo da postane general Špajdel, koji je za vreme ubistva kralja Aleksandra bio Hitlerov ataše u Parizu. I Rusi su, da bi srušili generala Špajdela, lansirali tu priču. Ruski istoričar Vladimir Volkov je lansirao priču da je sve to organizovao general Špajdel jer je trebalo njega kompromitovati da ne postane komandant NATO pakta u Evropi… Zainteresovao sam se za to i tada sam jurio za Vančom Mihailovim…

Milomir Maric (2) Niko od Pavelića do Kvaternika u svojim knjigama ne pominje atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića, to ne pominje ni glavni vinovnik atentata Vančo Mihailov u svom poslednjem intervjuu italijanskom časopisu „Epoka”
Gde je Mihailov živeo?

– On je ceo rat proveo u vili Ante Pavelića u Zagrebu. Kad su Bugari zauzeli Makedoniju, on je otišao iz Makedonije, nisu mu dali da dole gazduje pa je otišao kod svog druga Pavelića. Posle sam čuo da živi u Rimu. Odlazio sam nekoliko puta u Rim, međutim, to je bilo ono vreme u Italiji kad je besneo rat između Crvenih brigada i crnih terorista. Za njih je Vančo Mihailov bio isto što i Karl Marks za komuniste. Ono, najveći terorista 20. veka, za teroriste crvene i crne on je bio bog. Nisam mogao da dođem do njega. Stanovao je na imanju nekog italijanskog markiza, tada se krio. Tek kasnije, posle 1992, bio sam na jednom ručku u Frankfurtu s Mirjanom, ćerkom Ante Pavelića, i njegovim zetom Srećkom Pšeničnikom. Pavelićev zet je bio vođa one najekstremnije terorističke organizacije Hop. Oni su prvi put posle 50 godina bili u Zagrebu i razočarali se. Tražio sam da me povežu s Vančom Mihailovim. I oni meni daju neki broj u Kanadi, ti iz Kanade mi daju broj u Rimu, i ja začas dođem do njega. Mihailov pita: „Kad dolazite?”. Ja kažem: „Ajde idućeg meseca, sad nešto završavam”, i sve bogzna kako. I umesto da sam otišao odmah u Rim, petnaestak dana kasnije pročitam u novinama vest „Umro Vanče Mihailov”. I ne samo to. Desetak dana posle toga italijanski list „Epoka” objavljuje intervju s njim.

I Pavelić je napisao knjigu?

– Jeste, napisao je knjigu „Lepa Plavka”. To je ta Stana Godina, koja je atentatorima donela oružje. Pavelić je to napisao kao roman.

Ko je Stana Godina?

– Ona je bila žena jednog ustaše, oni su putovali preko Trsta i odneli su to oružje. Otišli su kasnije u Argentinu. Kroz njen lik je on to napisao. Ali mi nismo znali koji su to interesi bili iza tog atentata. A čitao sam i memoare Gvida Kvaternika, koji je glavni organizator, ali o atentatu na kralja Aleksandra nema ništa.

Šta je bio motiv da se ubije Aleksandar?

– Govorilo se da je kralj Aleksandar hteo da pravi jednu antinemačku i antiitalijansku koaliciju, nešto kao Mala Antanta, ali pod patronatom Francuza. U to novo vreme na vlast dolazi Hitler, Musolini je već na vlasti. Kako da se zaštiti centralna Evropa? Neki su govorili da iza toga stoje masoni, neki tajni centri moći.

Aleksandar je Šiptare iseljavao s Kosova.

– Oko 200.000 ih je preselio u Anadoliju. O tome su pisali kasnije Ivo Andrić, a pre toga Vasa Čubrilović. To su bili planovi kako da se reši albansko pitanje. To su poznate stvari. Neosporno je da je kralj Aleksandar bio oklevetan. O njemu su najcrnje pisali komunisti… Ima onih knjiga kako je trošio novac, govorilo se da su njegovi gardisti prodavali zeleniš na beogradskim pijacama, da nije mogla da se proda salata, sve je njegovo bilo, sve je uzimao sebi. Mi kad smo bili mladi novinari, stare generacije su nam govorile: „Sine, kad dođe leto, ili piši o nekim požarima i užasima ili ‘Nađeno blago kralja Aleksandra u Švajcarskoj'”.

Bavili ste se istorijskim fenomenom nastanka i raspada Jugoslavije?

– Kad sam počeo da putujem po svetu, uglavnom sam se družio s narodnim neprijateljima, teroristima, ubicama. Pristojan svet meni nikada nije bio zanimljiv. I kad sam počeo da čitam te ustaške knjige, novine, uvek je bilo pitanje da li se Jugoslavija i demokratija isključuju. Ja sam mislio da će demokratija učvrstiti Jugoslaviju, a ustaše i četnici su pisali da će, ako se dozvoli višestranački sistem, svaki narod ići putem nacionalnog oslobođenja i da Jugoslaviju na okupu može da drži samo čelična čizma kralja Aleksandra ili Josipa Broza Tita. Nažalost, to se pokazalo kao istina. Mi se nismo snašli u vreme pada Berlinskog zida. Kad je Srbija imala podršku Amerike, svi su hteli da budu Srbi, a kad se Srbija našla u sukobu sa istorijskim događajima, svi su se razbežali od nas.

Opširniji intervju sa Milomirom Marićem možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

3 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 1
    Milorad Uzelac

    Ovaj Marič zna mnogo, ali često puta prečutkuje realnost pa podleže neistinama ili negativnom kontekstu povodom istorijskih činjenica naročito kada se radi o albancima i njihovoj sveukupnoj istoriji. Stalnim pozivanjima u njegovim emisijama lica poput monotonog i istrošenog Šešelja, raznih državnih obaveštajaca poput onog Spasiča, pa plačenike Petrušiča i sličnih Marič poništava svoj doprinos smislu nezavisnom, modernom, istraživačkom novinarstvu.Pravi novinar treba da iskače od dnevno političkog raspoloženja i stanja u narodu i da samo istina bude putokaz njegovog rada. .

  2. 2
    Mučenik

    Jedino penzioneri su stigli u pravi voz, bezz voznog reda i stanica. Oni su opljačkani, izlagani svako jake budalaštine, laži prevara i hvalospeva. Njihov cilj je ne mora voz uopšte da ide, važno im je da glasaju za svog grobara. Krkobabić se pokazao kao zaštitnik penzionera, nemoj više da ih štiti i da im pomaže “kao Rus Bugarinu”. Taj nezreli čovečuljak i poltron ΛV valjda se iznapomagao penzionera i bolje mu je da ih više ne pominje. Bolje mu je u Deliblatskoj peščari da čuva ovce, mada i u to sumnjam. A što se tiče zadrugara i njih će srediti kao što je pomogao u sređivanju i pljačkanju penzionera. Kada ga čuje njegov otac Jovan, kako pomaže penzionere i na njih se oduševljava, okretaće se u grobu svom i prokleće sebe kakvog debila je odgojio. On je toliko samostalan da u srcu nosi sliku vođe ΛV i bez njega je deziorentisan u prostoru sa svojom kombi i familijarnom partijom.

  3. 3
    Dr Miggyy

    Krkobabić se pokazao kao zaštitnik penzionera, nemoj više da ih štiti i da im pomaže “kao Rus Bugarinu”. Taj nezreli čovečuljak i poltron ΛV valjda se iznapomagao penzionera i bolje mu je da ih više ne pominje. Bolje mu je u Deliblatskoj peščari da čuva ovce, mada i u to sumnjam. A što se tiče zadrugara i njih će srediti kao što je pomogao u sređivanju i pljačkanju penzionera. Kada ga čuje njegov otac Jovan, kako pomaže penzionere i na njih se oduševljava, okretaće se u grobu svom i prokleće sebe kakvog debila je odgojio. On je toliko samostalan da u srcu nosi sliku vođe ΛV i bez njega je deziorentisan u prostoru sa svojom kombi i familijarnom partijom.

+ Ostavite komentar