NIŠTA OD ODŠTETE ZA OSIROMAŠENI URANIJUM

Najava da bi do kraja godine mogle da se pojave tužbe za naknadu štete zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom obradovale su žrtve i ponekog advokata, ali stručna javnost vrlo je skeptična. Pravno, vrlo su male šanse da sudovi zemalja NATO članica uopšte prihvate tužbe, a kamoli donesu presudu u našu korist

Srbija će po svemu sudeći dva puta biti žrtva kršenja međunarodnog prava od velikih sila. I to oba puta na istom slučaju - na NATO bombardovanju. Prvi put, kao što je već opšte poznato, Srbija je bila žrtva kršenja međunarodnog prava u trenutku kada je taj vojni savez odlučio da je bombarduje bez prethodne saglasnosti Ujedinjenih nacija. O tome danas gotovo bez zadrške govore i oni koji su bili učesnici te agresije. Ali nikom ništa. Drugi put Srbija, ili tačnije građani Srbije, biće žrtva međunarodnog prava jer, bez obzira na entuzijazam pojedinaca, nećemo uspeti da naplatimo odštetu od iste te Alijanse. Za isti zločin.

Opet obespravljeni

Građani Srbije po drugi put ostaće obespravljeni, bez mogućnosti da kažu čuvenu rečenicu: „Teraćemo se do Strazbura“, koji u ovom konkretnom slučaju može da bude sud neke od država članica Alijanse ili neki potencijalni ad hok međunarodni sud pravde. U tome se, gotovo u potpunosti, slažu svi sagovornici „Ekspresa“, inače eminentni stručnjaci u ovoj oblasti - pravde i naplati iste.

Da ova tema nije pala s neba, govore i brojne javne najave da prve tužbe srpskih građana obolelih od karcinoma protiv NATO koje su bombardovale Srbiju osiromašenim uranijumom treba očekivati krajem septembra ili početkom oktobra. Upravo to je poruka s najnovijeg simpozijuma o posledicama bombardovanja SR Jugoslavije osiromašenim uranijumom (OU) 1999. godine, održanog prošle sedmice na Niškom univerzitetu. Reč je o pojedinačnim tužbama nesrećnika obolelih od karcinoma i njihovih porodica. Planirano je da narednih meseci budu formirane radne grupe koje će pisati tužbe, a tu ideju podržale su Advokatska komora Srbije, Advokatska komora Beograda i delom Advokatska komora Niša.

Na pomenutom simpozijumu ovu ideju podržali su i Domeniko Leđero, član italijanske komisije za istraživanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, i član Ruske dume Sergej Baburin, koji je ovu priliku iskoristio da uzvikne: „Živela Srbija“ i Krim je Rusija“.

Kažu mediji, ovim je pobrao najviše aplauza.

Međutim, kao što ni svetski naučnici još uvek nisu uspeli da otkriju šta je konkretan uzrok, kao što nisu pronašli lek za bolest 21. veka, kao što ni srpski stručnjaci nisu uspeli na naučnoj osnovi da dovedu u uzročno-posledičnu vezu OU i porast broja obolelih u Srbiji, tako po svemu sudeći ni pravnici neće uspeti da pronađu kanal naplativosti odštete od država članice NATO-a. Bez želje da zvučimo pesimistično.

Dok pristalice niškog simpozijuma i posle svega ubeđuju narod da je pravda dostižna, a šteta naplativa, i to u stotinama hiljada evra, druga strana, koju zbog pesimističnog stava neretko smatraju „NATO lobistima“, misli da od toga nema ništa. Problem je što pravi lobisti nikada do kraja ne bi bili toliko iskreni. Cela stvar u načelnom i pravnom smislu zasniva se na presudama italijanskih sudova, koji su italijanskim vojnicima koji su bili u mirovnim misijama na Kosovu nakon ratnih dejstava, a potom se razboleli od karcinoma, isplatila pozamašne odštete. Isto takvo obeštećenje žele i naši građani. Međutim, tu se i krije zec jer italijanski vojnik i srpski građanin nikada neće biti isto. Barem što se tiče italijanskog, američkog, britanskog i svakog drugog „zapadnog i natovskog“ suda.

Predsednik Organizacionog odbora simpozijuma, advokat Srđan Aleksić, koji je imao i ličnu tragediju, rešio je da stvar pomeri s mrtve tačke.

- Moji roditelji bili su na njivi kada je bačen osiromašeni uranijum, u selu Buštranje što je jedno od mesta gde je NATO priznao da je bacao osiromašeni uranijum. Oboje su ubrzo dobili kraste na licu, a majka je kasnije preminula od raka. Imam odgovornost prema njima, ali i prema svim ljudima koji su oboleli ili izgubili nekog svog zbog posledica bombardovanja. Želim da pokrenemo tu temu u međunarodnoj javnosti. Apelujemo da dođe do sporazuma i rešenja mirnim putem jer ukoliko je italijanskim građanima isplaćena naknada štete, ne vidim zbog čega je ne bi dobili i naši građani. Ukoliko pak cela stvar dođe do suda, za nas je veliki izazov da nađemo, uz pomoć kolega iz inostranstva, eminentnih stručnjaka, dijaspore i celokupne javnosti, model kako da stignemo do pravde. Jedna od opcija je da pokrenemo tužbe pred nacionalnim sudovima zemalja članica NATO-a na osnovu solidarne odgovornosti, a po mestu tuženog. Naš pravni osnov je ekološka katastrofa koja je nastala kao posledica bombardovanja. Ne bismo govorili o krivičnoj odgovornosti, niti o ratnoj šteti - objašnjava Aleksić, dodajući da je time građanima Srbije narušeno pravo na zdravu životnu sredinu i zdravlje. Ipak, ne objašnjava da li će i ko naučno dokazati da je na jugu Srbije zaista izazvana ekološka katastrofa.

Nažalost, njegov optimizam ne deli niko od stručnjaka za međunarodno javno i privatno pravo, nit advokati s kojima smo razgovarali. Većina upozorava da su lukrativni motivi jedini razlog takvog pravnog egzibicionizma. Postoji ozbiljna opasnost da će građani masovno početi da se javljaju u nadi da će svoju nesreću naplatiti stotinama hiljada evra, i za to davati neke pozamašne avanse, a realnost je potpuno drugačija. U Italiji jeste doneto već 80 presuda i vojnici su dobili velika obeštećenja od ministarstva odbrane. Međutim, zaboravlja se da je štetno dejstvo osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi dokazano u Italiji još 1987. godine. Kod nas se, samo na osnovu subjektivnog dojma, procenjuje da je u oblasti Pčinjskog okruga, gde živi oko 80.000 ljudi, obolelo već oko 4.000 ljudi od raka. Već 500 njih se obratilo Aleksiću za pomoć. Ti ljudi su gladni pravde, ali međunarodni odnosi su retko osetljivi na takve zahteve. Tome ide u prilog i slučaj Varvarinskog mosta, koji su nemački vojnici bombardovali u maju 1999. i tom prilikom ubili 10 civila. Čak ni za taj stravičan zločin, u kojem su ljudi direktno ubijeni, pravda nije bila dostižna. Porodice žrtava tužile su 2001. nemačku vladu i tražile odštetu. Prvostepeni postupak vođen je pred sudom u Bonu, ali je tužba odbijena 2003. godine. I žalba Višem sudu u Kelnu imala je isti epilog. Taj sudski proces okončan je 2013. presudom Ustavnog suda Nemačke, na štetu porodica žrtava, uz obrazloženje da „obeštećenje mogu zahtevati države, ali ne i privatna lica“.

Profesor Međunarodnog privatnog prava s Pravnog fakulteta u Beogradu Aleksandar Jakšić, koji se još pre 10 godina bavio ovom temom na akademskom nivou, kaže da su ideje o naplati štete civilima čista budalaština.

- To je nemoguće izdejstvovati, osim ako nam neka od zemalja članica NATO eks gracija, odnosno dobrovoljno, ne reši da plati štetu. Ne znam ko spinuje javnost danas, 19 godina kasnije.

Čitao sam te presude u Italiji. Vrlo je važno naglasiti, italijanski vojnici su naplatili od štetu na osnovu ugovornog odnosa koji su sklopili s ministarstvom odbrane. Kao i svi zaposleni, oni su potpisali ugovor i dokazali da su tokom radnog vremena i na radnom zadatku bili izloženi osiromašenom uranijumu. Njihova država ih nije ni upozorila niti adekvatno obezbedila za odlazak u ozračena područja. To je kao kada kod nas imate neku ozbiljnu povredu na radu. Taj princip je neprimenljiv za naše građane s juga Srbije. Međunarodno pravo ima odredbu da je zabranjeno ubijati civile, ali ne propisuje sankcije za to. I to Amerikanci obilato koriste. Za sve što je uradio NATO nacionalni sudovi mogu da se proglase nenadležnima. To se na latinskom zove Acta Iure Imperii ili na engleskom Act of State. Nijedan sud u Americi neće uzeti u razmatranje tužbu kojom se zadire u nadležnosti ili postupke predsednika kao vrhovnog komandanta - napominje Jakšić.

- Onaj koji ima silu koristi međunarodno pravo kako želi, a slabi trpe kršenje tog međunarodnog prava. Gde god zakucate, vrata su zatvorena. Nema logike da domaći sudovi plaćaju štetu našim građanima, kao što je vrlo malo verovatno da će međunarodna zajednica, u vidu UN ili EU, odlučiti da sada formira neki tribunal koji će se baviti osiromašenim uranijumom. Za to bi morala država da se angažuje, a onda potpuno prelazimo na nivo politike. U tom smislu postoji hipotetička opcija da, ako odlučimo da uđemo u NATO, tokom pristupnih pregovora zatražimo da nam plate odštetu. Ali opet, oni to treba sami da požele - napominje Jakšić.

Teško pred stranim sudovima

Sličan stav ima i advokat Miodrag Živković, koji se godinama bavi međunarodnim pravom. Kako tvrdi, najteže je do odštete doći pred nacionalnim sudovima zemlja NATO članica. On rešenje vidi u obraćanju domaćim sudovima na osnovu italijanske sudske prakse.

ž- Naše pravo nije precedentno, odnosno sudska praksa mu nije izvor, ali tokom evropskih integracija nama se sugeriše da se saglasimo s njihovim odlukama. Po tom principu, ukoliko se dokaže da su se naši građani nalazili u istim činjeničnim i pravnim situacijama kao italijanski vojnici, zbog zaštite od diskriminacije imaju pravo da dobiju odštetu. To bi išlo preko naših sudova, po mesnoj nadležnosti, a šteta bi se platila iz budžeta. Međutim, tu ne govorimo ni o kakvim stotinama hiljada evra, već o 1.200-1.500 evra maksimum. Ukoliko je uključen smrtni ishod, to bi bila odšteta od 2.500 evra. Ljudi ne treba da se zanose nekim sumama, red je da znaju šta mogu da očekuju. A država, ako hoće, može posle regresno da države članice NATO tuži i traži povraćaj tog novca. Međutim, u ovim političkim okolnostima to je malo verovatno. Trpeli bismo velike pritiske i ucenjivali bi nas prekidom ili usporavanjem na evropskom putu. Dobro je što je ta tema pokrenuta, značiće psihološki porodicama obolelih ili žrtava, ali to je sve - ističe Živković.

Svi su saglasni samo u jednom, a to je da bi najbolje bilo da se do rešenja problema dođe diplomatskim putem. Van suda. Čak ni odgovor na pitanje zbog čega su nas bombardovali mimo saglasnosti sa istim onim međunarodnim pravom, na koje nas u drugim slučajevima rigidno podsećaju, kao i zašto su to činili baš osiromašenim uranijumom - teško da ćemo dobiti. Bar ne zvanično. Međutim, i dalje ostaje nejasno zbog čega se mi sami plašimo pravde, i to u njenom jedinom održivom agregatnom stanju, onom institucionalnom. A koga i pitati? Osim toga mutna je i činjenica da smo se tužbi dosetili nakon presuda italijanskih sudova, budući da su prve presude Italijani izdejstvovali pre gotovo 10 godina. Ili nam je možda trebala komisija italijanskog parlamenta koja je zaključke o uzročno-posledičnoj vezi OU i karcinoma donela tek ove godine? Zašto se o istovetnoj komisiji, samo u aranžmanu srpskog parlamentarizma, govori tek 2018. godine?

Možda zato što nepravednu akciju NATO-a dvadeset godina kasnije i dalje nazivamo „Milosrdni anđeo“ iako se zvanično zvala „Pakleni nakovanj“. Maglovita je granica politike i pravde. Kako u svetu, tako i u Srbiji. Posebno u trenutku kada sa Zapadom treba pregovarati oko konačnog dogovora u vezi s nerešenim pitanjem Kosova. Istog onog zbog kojeg smo i bombardovani.

To je tek treći čin međunarodne pravde, svetske, ali i domaće politike.

Politika vs. struka

Dok američki ambasador u Beogradu Kajl Skat izgovara da su mnogi stručnjaci zaključili da nema zdravstvene opasnosti u Srbiji ili bilo gde u svetu gde je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, kao i da slično tvrde i Svetska zdravstvena organizacija i Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine, država Srbija formira svoje timove za istraživanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom: komisiju u parlamentu i naučnoistraživački tim iza kojeg stoji Vlada Srbije. Međutim, iako je vest o formiranju tog stručnog tima najavljena na sva zvona, oni još uvek nemaju konačan plan niti pravac rada. Čudno je što bi upravo nalaz tog tima, po logici stvari, trebalo da bude osnova za traženje odštete od članica NATO-a. Plan je da tim podrobno istražuje dve godine, a tužbe se najavljuju već za tri ili četiri meseca?! Međutim, kako saznajemo, posebno je zanimljivo da će u upravnom odboru koji će nadzirati rad ovog tima i odlučivati o novcu sedeti tri ministra: ministar zdravlja, zaštite životne sredine i odbrane, kao i njihovi pomoćnici i savetnici, a svega nekoliko stručnjaka. Time, kako kažu upućeni, u procesu prostog glasanja politika odnosi prevagu u odnosu na struku.

Leđero: Međunarodna zajednica žmuri pred istinom

Italijanski pilot Domeniko Leđero u izjavi za „Ekspres“ kaže da je njihova borba pred sudom trajala skoro 20 godina.

- Naš advokat Tartalja je uspeo da na kraju dokaže da smo u pravu. Prikupio sam dokumenta i dokaze koji pokazuju da osiromašeni uranijum izaziva rak. Oduvek sam znao kako to da uradim i da ovo pitanje uključuje međunarodnu ekonomiju i vojne probleme. Italijanski vojnici dostigli su pravdu jer si tužili državu, a ne NATO. Verujem da Srbija treba da pita Evropu da joj u tome pomogne. Nije NATO taj koji je koristio osiromašeni uranijum, već američka vojska. Morate zatražiti sve što je do sada Italija uradila i staviti na sto pred Evropu. Posle ovoga u Nišu shvatio sam da su sve informacije koje srpski prijatelji imaju i dalje samo delimične. Nažalost, šteta je učinjena. Sada je važno razumeti kakve posledice trpi stanovništvo, kao i šta je realna šteta učinjena životnoj sredini i zahtevati aktivnu podršku međunarodne zajednice. Oni koji zaista žele mir ne mogu trgovati s tim stvarima, a ostaviti zatrovan svet novim generacijama. Ukoliko tražite samo novčanu odštetu, rizikujete da ne sagledate realan problem i da previdite ozbiljan rizik kojem je srpsko stanovništvo izloženo. Osiromašeni uranijum izaziva rak, i to je dokazano u Italiji na sudu, a potvrđeno je i kod Svetske zdravstvene organizacije. Međunarodna zajednica zatvara oči pred tim problemom i mi svi moramo da ih nateramo da progledaju i preuzmu odgovornost. To ne može da uradi samo Srbija, već i Evropa i sve one zemlje koje same sebe nazivaju demokratskim i kažu da poštuju ljudska prava - podvlači Leđero.