POSLE IZBORA NEMA KAJANJA: Uspeh Srpske napredne stranke, njihovi protivnici doživeli su kao „katastrofalnu pobedu", i dokazali da će za njih poraza još biti

To su isti oni ljudi koji su 2000. godine, na vanrednim parlamentarnim izborima, DOS-u dali gotovo dva i po miliona glasova, ili 64 odsto. I isti su bili, krezubi, mutavi, glupavi, kao što su i danas, samo je opozicija bila drugačija. I verovali su joj.

I tako, kolo se nastavlja. Uspeh Srpske napredne stranke, njihovi protivnici doživeli su kao „katastrofalnu pobedu", i dokazali da će za njih poraza još biti. Unedogled.

Zato što ponovo ništa nisu naučili. Naročito ne šta treba da se radi kada se izgube izbori. Kuknjava tada ne pomaže. Ni zapomaganje, ni hejt prema pobedniku.

A pogotovo ne optužbe. One, s vremenom, postanu savršeni izgovori, i ne dozvoljavaju ti da sagledaš sam sebe, svoje greške, propuste, da sve to ispraviš i da sledeći put ne ponoviš.

I postoji još nešto. Ako godinama ponavljaš, svaki put, kada izgubiš, istu mantru o zlom režimu i zlom Vučiću, ne samo da dosadiš ljudima nego počneš i da ih plašiš.

Pogotovo kada zemlja ne ide, a ne ide, u neki rat i ekonomsku provaliju, nego, upravo suprotno, teži miru i pokušava, a često i uspeva, da zabeleži ekonomske rezultate - tada ti, sa svojim tvrdnjama o fašizmu i nasilnoj promeni, običnom biraču deluješ kao ona opasnost koja ga vodi baš tamo gde on ne želi da ide. U nestabilnost i nesigurnost.

Vučić, posle toga, samo treba da kaže da će on osigurati i jedno i drugo, i već je dobio i sledeće izbore.

Devedesete su prošle. Ulica, svrgavanje zlih režima, demonstracije, upad u Skupštinu, pobuna vojske i policije... da li ikome u opoziciji pada na pamet šta sve treba da se desi da bi se ponovo stekli uslovi za taj scenario?

Pa, jedno deset godina ratova, sankcija, bede, straha, siromaštva... Onda je moguće. A danas, s modernim Vučićem u očima Evrope, sa stabilnim finansijama, povećanjima plata, najavljenim datumom ulaska u EU... Ko će, stvarno, bilo šta od toga rizikovati rušeći imaginarni fašizam, zamišljen u glavi srpske opozicije?

I ko će glasati od svih onih koji su ponovo označeni kao glavni krivci izbornog neuspeha. I valjda smo jedina zemlja u svetu u kojoj, kada izgubiš na izborima, odmah požuriš da okriviš birače.

I zaboraviš da su to manje-više isti oni ljudi koji su 2000. godine, na vanrednim parlamentarnim izborima, DOS-u dali gotovo dva i po miliona glasova, ili 64 odsto. I isti su bili, krezubi, mutavi, glupavi, kao što su i danas, samo je opozicija bila drugačija. I verovali su joj. Tada.

Na „Peščaniku", a mnogi su to podržali, piše da su birači znali da ih predsednik laže, a da su ipak glasali za to. Drugim rečima, stoka, korumpirani, bezubi, nemoralni, pokvareni... to je poruka svima koji su glasali za SNS, a da se pritom opet zaboravi da su oni ista ta nekadašnja - većina.
I da toj većini niko od Vučićevih oponenata nije rekao istinu. Jer da jeste, prvo bi se, valjda, i Đilas, i Jeremić, Stefanović, Janković, Tadić, Šutanovac izvinili biračima za sve što su radili, a posebno za odnos koji godinama već imaju prema njima, za priče o tome da nisu normalni, da su krezubi, glupi... a zatim bi im obećali da nikada više neće ni pomisliti da su baš oni, prvaci opozicije, bogomdani za Srbiju i za sve ljude u njoj.

I jedno i drugo bi značilo da, umesto sebe, biračima nude program i politiku, jasan plan, a ne lažno mesijanstvo, i to bazirano na želji da birači budu ono magare na kojem se trijumfalno ulazi u Jerusalim.

Neće ljudi to. I možeš da se duriš na njih, da ih prezireš, optužuješ, štagod, jedino što će ti se desiti je da ponovo izgubiš.

Zato što birači imaju dva jasna običaja. Prvi je - ne zaboravljaju baš sve, a drugi - umeju da kazne. I ne bi, na Gori, sav onaj svet toliko slušao Isusa da je ikome od njih bio dužan, ili da im je, koji mesec, godinu ranije, pričao nešto što je bila laž.

A ovdašnja opozicija je, dok je bila vlast, lagala svoje birače, i jako mnogo im je dužna, baš kao i Srbiji.

Ne možeš o slobodi štampe ako si zabranjivao medije. Ne možeš o parama ako si ih uzimao, krao. Ne možeš o poštenju ako si bio kurva.

Da sve bude još gore, insistiranjem na tim temama, u kojima si tanak, sasvim izgubiš fokus, ne primećuješ šta te nepismene i krezube interesuje, ne nudiš im ništa novo, ne pokazuješ da ćeš išta umeti da rešiš... i, naravno, ponovo gubiš.

Dokle? Pa, verovatno do onog dana kada se izgubi opsednutost Vučićem, za koju, kada pogledaš, postoji samo jedan razlog.

I Đilas, i Janković, Jeremić, Šutanovac, Tadić... sve vreme maštaju, ne o tome da stvarno nešto promene, nego o tome da smene Vučića. I sami onda da budu Vučić. Kalif namesto kalifa. Iznogud, koji je ostvario svoje snove. I da vladaju! Svima! Pa i glupim biračima.

Pali ih ta njegova „svemoć", voleli bi da se za sve pitaju, da mogu da smene, kazne, da budu oni, a ne on, jaki lideri, da im se dive u Evropi, koliko i u Žagubici, da sve zavisi od njih...

I zato i idu na izbore. I zato sve vreme nesrećna opozicija ne traga za programom, ili politikom, nego za „jakim liderom". Za nekim ko može da bude pandan Vučiću. I novi Vučić, ali, kao, po njihovom ukusu. To je kao da biračima ponudiš onu babušku s Vučićevim likom, a kada otvoriš prvu lutku, izađe Đilas. Pa iz njega Janković. Pa Jeremić. Tadić. Šule...

Užas! I jasan put u katastrofu. Zato što je, čak i Srbiji, jedan Vučić sasvim dovoljan. I ne pada joj na pamet da traži drugoga.

Pogotovo ne među recikliranim i isluženim kopijama, bez politike, plana i programa, koje jedino što rade, tebe vređaju.

Što je gotovo isto kao da ti prete. Ako ne glasaš za mene, reći ću da si glup.

Opet, možda je još gore to što pokušavaju glasače da ubede da će, u stvari, oni sami sebi učiniti uslugu samo ako za njih glasaju.

Sve pogrešno. Zato što u svakoj zemlji na svetu većina traži da je poštuješ. I da joj nešto daš, a da se pritom ponašaš kao da je ona tebi učinila, primajući to, veliku uslugu.

Tako se dobijaju izbori. Sve ostalo jeste katastrofalna pobeda. Za onoga ko je izgubio. I ko ništa nije naučio. Osim da ponovo izgubi.

I nema tome kraja.

NE PROPUSTITE: