SAMO NAM JE PROŠLOST NEIZVESNA

SAMO NAM JE PROŠLOST NEIZVESNA


Zbog čega su Srbi zaboravili svoju veliku antifašističku borbu u Drugom svetskom ratu, odriču se 27. marta 1941, a prvi su se u Evropi pobunili protiv Hitlerovog fašističkog Trećeg rajha i brojnih drugih istorijskih pobeda. Radije bi da se bave Ljotićem, Nedićem i drugim zločincima

Svetla budućnost Srbima već dugo je nadohvat ruke, ona nije sporna, malo nedostaje da je tako blešteću prigrle na napaćene grudi. Sporna i neizvesna je prošlost. Ona je za nas velika enigma (ukoliko zanemarimo kafanske mitološke rasprave), ona je tajna pod stražom, uhapsila ju je nečastiva sila. Zapravo, nije jasno koju i čiju istoriju mi živimo i na kojoj je to ostavinskoj raspravi, kao takva, baš nama pripala.

Nesporno je da su kroz našu istoriju, pored časnih ljudi, tumarali i jahali brojni smutljivci, secikese, lažni baroni i zločinci. Ali je potpuno nejasno kako su oni, posle toliko mrtvih decenija, ušli u našu istorijsku prošlost kroz slavoluk istorije kao “zaslužni heroji, spasioci nacije, skoro kao mučenici”. Neizvesna prošlost nas pita ko smo to mi, da li su Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Nikola Kalabić… ikone koje valja staviti u crveno slovo naše istorije? Našu istoriju ne ispisuju nauka i specijalna radna tela Vlade Srbije zadužena za ovu oblast, nego sudovi. Nečuveno!

– To nije samo nečuveno, ta praksa je potpuno naopaka. Na primer, prvostepena odluka o rehabilitaciji Kalabića je zasnovana na faktu da on nije osuđen. Po toj pravnoj logici bi Hitler mogao da bude rehabilitovan. Sudovi ne bi trebalo da se bave rehabilitacijama i utvrđivanjem da li je neko zločinac ili nije (pa znamo kako je to skaredno radio Tribunal u Hagu). To je posao nauke i države. Ali gde je paradoks takvog razmišljanja? Nauka ima svoje prostore koji su ozbiljni i odgovorni, ali država mora da donese odluku šta je crvena linija nečega što je državni zločin. Izdaja zemlje je državni zločin. Znači, država uz pomoć nauke određuje ko je bio izdajnik – kaže poznati srpski istoričar prof. Predrag Marković. On tu tezu dopunjava poređenjem da, na primer, Francuzima ne bi palo na pamet da rehabilituju Petena. Iako je Petena lakše rehabilitovati nego Nedića.

Osvrćući se na Zakon o rehabilitaciji, profesor Marković ocenjuje da je taj zakon vrlo nesrećan jer se drži forme, i još je gora stvar što on nije odvojio restituciju od rehabilitacije:

–  Imovinu treba vratiti svakome ko je nije stekao zločinom. To je apsolutno građansko pravo svakog čoveka da mu se vrati imovina stečena pre 6. aprila 1941. godine… Na primer, u Francuskoj, Petenovoj udovici čak nisu uzeli penziju, zato što su oni razdvojili imovinska pitanja od ovih istorijsko-političkih, a Petenu su oduzeli sve. Kod nas je sve to smešano, tako da deo ljudi traži rehabilitaciju svojih predaka zbog imovinskih razloga i to je velika greška što to nije razrešeno. I potpuno treba odbaciti taj sistem rehabilitacije zbog sudske greške, jer kad bismo primenili taj princip, niko ne bi bio kriv za ratne zločine.

Na naše pitanje koju i čiju istoriju danas mi živimo i kako su to druge zemlje rešavale, Marković podvlači da “ne treba svaku promenu slike prošlosti napadati kao revizionizam. U Poljskoj su optuživani i streljani rukovodioci možda najherojskijeg pokreta otpora, to je Armija Krajova. Oni su bili antikomunisti, ali su se tako hrabro borili protiv Hitlerove armade. Posle rata su doživljavali strašne sudbine. Ali sada su oni opet nacionalni heroji Poljske, čak neki put i preterano slavljeni. Ja sam za stalni dijalog o tome šta to treba veličati u istoriji, jer to nije stvar koja jednom zauvek može da se fiksira. Ljudi su zbunjeni tim postkomunističkim odbacivanjem mnogih tabua, pri čemu je klatno otišlo suviše udesno. Znači, ako nije sve što su radili komunisti bilo belo, nije bilo ni crno. To je pitanje mere u odbacivanju one ideološke slike komunističke prošlosti. To je veliki problem jer mi tu meru nemamo, ali moramo imati na umu da su neki od najvećih događaja u našoj istoriji vezani za komuniste. Na primer, taj veličanstveni oslobodilački pokret sa svim njegovim manama, to je najveći oslobodilački antifašistički pokret u Evropi. Ali da stvari budu jasne: moguće je da priče sa Nedićem i Ljotićem imaju antikomunističku boju, ali oni su van svake sumnje zločinci. Ljotićevci nose najveći greh jer su bili voljni zločinci. Nedićevci su nevoljno sarađivali sa Nemcima, ali su sarađivali. Ljotićevci su oduševljeni vrednostima nacističke Evrope, oni još pre Drugog svetskog rata euforično izveštavaju o mnogim nacističkim pobedama. Oni su redak slučaj entuzijastičkog prihvatanja nacističkih vrednosti. Možda jedini među Srbima”.

Opširiniju priču o tome zašto su Srbi izgubili svoju antifašističku prošlost možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar