ŠTA ZNA DETE OTKUD MILIJARDE

Nema objašnjenja kako se rođena sestra Vuka Jeremića obrela među 20 suvlasnika firme koja upravlja imovinom jednog od najstarijih investicionih fondova u Britaniji i koja, narodski rečeno, vrti milijarde, niti koliki je tačno bio njen udeo, niti koliko je zaista bilo suvlasnika

Zašto komunisti toliko vole novac? Neobjašnjiva ljubav Marksovih sledbenika sa ovih prostora i univerzalnog sredstva razmene dobara i usluga koje su osmislili još Feničani uvek je bila fenomenalna. Još od perioda kada su se široke narodne mase vozile „mercedesima", ali posredno, preko svojih predstavnika, drugova funkcionera.
Nisu komunisti iz SFRJ bili u rodu sa Feničanima, ali su skoro svi voleli novac. I tu ljubav prirodno preneli na decu. Školovali su ih u najboljim školama u inostranstvu, plaćali im ulaznice u rajske vrtove finansijske aristokratije po Londonu,
Parizu, Njujorku...

Jesu pomalo ličili na Indijance koje su u viktorijansko vreme šetali po Engleskoj kao atrakciju, ali naši potomci „Crvenih poglavica" nisu mnogo marili. Uostalom, Indijanci i ne vide ništa čudno u tome što su Indijanci. Oni iz vremena kraljice Viktorije prodavali su bogatstva svojih zemalja i svoje narode za šaku staklenih perli za koje su mislili da nešto vrede.
Slično su postupali i njihovi naslednici koji su nagrnuli sa Balkana u srce Evrope i SAD. Neki su ostajali tamo da se bore za svoju koricu hleba na Volstritu, a neki su se opet vraćali ovde da se bave biznisom ili politikom, a najčešće jednim i drugim kombinovano.

Veze sa inostranstvom i poznanstva koja su stekli nisu kidali već su svoje kontakte i moć stavljali na raspolaganje novostečenim prijateljima ne vodeći mnogo računa o zajedničkim interesima. U svom tom ludilu pojavljuje se u tragičnim epizodama srpske privatizacije i priča o investicionim fondovima. Do tog momenta potpuna nepoznanica u Srbiji baš kao i ofšor kompanije.
A priča o njima i našim političarima je baš složena. Za mnoge smo već čuli, ali priču o engleskim investicionim fondovima koji su pritom ozbiljni u smislu prometa, uloge, finansijske moći, bekgraunda i svega ostalog, bar u Srbiji još nismo. Ove se firme prilično razlikuju od sličnih fondova bez pedigrea, koje su se pojavljivale kao investitori u našim privatizacijama. Ali da je u njima suvlasnik bio neko ko se preziva na „ić", to baš i nije bio slučaj. Sve do Vuka Jeremića i njegove sestre.

„Kandover investment" je investicioni fond koji je nastao pre nekih 30 godina u Londonu. Ni po čemu se nije bitno razlikovao od sličnih finansijskih institucija. Princip na kome funkcionišu ovi fondovi prilično je jednostavan. Oni prikupljaju novac od investitora, zatim njime upravljaju tako što ga ulažu na različite načine od hartija od vrednosti, preko spekulativnih radnji na finansijskim tržištima, ulaganja u novoosnovana preduzeća tzv. startap biznis, ili ulaganja i razvoj u nove kompanije i projekte.

Cilj je jednostavan. Kupiš nešto jeftino i onda ga prodaš skupo. U što kraćem vremenu. Kakav interes imaju oni što ulažu novac? I to je vrlo jednostavno. Naravno profit. I to veliki. Naravno, investitori mogu biti konzervativni ili, recimo, ležerniji. Granice profita se pomeraju u skladu sa spremnošću da se rizik preuzme.

„Kandover fond" je bio klasična buyout investicioni fond. Prosto rečeno, nađe se neki asset, najčešće kompanija koja ima odlične šanse za razvoj, ali joj nedostaje kapital. Fond se pojavi, otkupi vlasničke udele od prethodnih vlasnika i zatim uloži novac u razvoj, optimizuje poslovanje firme, smanji troškove itd. Posle nekog vremena, po mogućstvu ne dužem od par godina, prodaje sada uspešnu i modernizovanu kompaniju za cenu koja je i po nekoliko puta viša od cene koja je prvobitno plaćena.

„Kandover fond" je to radio, kako smo već rekli, duže od tri decenije, još od početka osamdesetih godina prošlog veka. Prilično uspešno, moglo bi se reći. Funkcionisali su na principu otvaranja posebnih zavisnih fondova koji su nosili nazive po godinama u kojima su osnivani. I to redom „Kandover 1997 fund", zatim „Kandover 2001 fund", „Kandover 2005 fund" i „Kandover 2008 fund".

U ove fondove uloženo je više od sedam milijardi dolara, tačnije sedam milijardi i pedeset miliona dolara. U dva najveća, fondove 2005 i 2001 investirano je 3,5 i 2,7 milijardi dolara. Novac je došao iz različitih izvora, od privatnih ulagača, ali i od različitih privatnih penzionih fondova iz SAD i Velike Britanije.

Međutim 2008. godine, usred svetske ekonomske krize, i „Kandover investment" upada u teškoće. Sledeća godina je bila kobna po engleski investicioni fond. Nakon što nisu uspeli da ispoštuju finansijske obaveze prema kreditorima koje su iznosile više od milijardu funti, „Kandover" odlazi u fazu neprisilne likvidacije u kojoj je bilo predviđeno da se namire svi poverioci.
Ali jedan od rukovodećih ljudi iz „Kandover investmenta" Džon Arni izlazi iz kompanije i osniva „Arle Capital LLP". Ova kompanija već krajem 2009. godine postaje kompanija koja upravlja poslovima pomenutih fondova iz „Kandoverovog" portfolija.

U javno dostupnim podacima koje je objavila istraživačka mreža „Krik" u istraživanju o imovini političara, u odeljku koji je vezan za predsedničkog kandidata Vuka Jeremić piše da je njegova rođena sestra Senka Jeremić „od oktobra 2012. do aprila 2014. bila jedna od dvadesetak suvlasnika kompanije 'Arle Capital LLP', sa sedištem u Londonu". Kompanija kupuje firme u Evropi i Severnoj Americi koje potom unapređuje i prodaje drugim firmama, piše na njenom sajtu. Kompanija je 2015. godine promenila naziv u „Smithfield Group LLP". Nije poznato da li je i danas i u kakvom odnosu sa pomenutim kompanijama, što ipak ne objašnjava kako se 2012. godine Jeremićeva sestra obrela među 20 suvlasnika firme koja upravlja imovinom jednog od najstarijih investicionih fondova u Britaniji.

Nije poznato da li i pod kojim okolnostima poznaje osnivače „Arle Capitala" koji nisu nepoznati u Londonskom Sitiju, u svetu investicionog bankarstva. Za razliku od nje, uz sve dužno poštovanje. Nije, naravno, moguće isključiti ni mogućnost da se u ovoj „nezavidnoj" situaciji našla uz pomoć supruga Hjua Hadsona, ali ni na to pitanje zasad ne postoji odgovor. Šta god da se desilo, Senka Jeremić je postala suvlasnik kompanije koja, narodski rečeno, vrti milijarde.

 "Arle Capital" je, ako je verovati britanskim medijima, dugo bio obavijen velom tajne. Nikada do kraja nije bilo jasno zašto je deo menadžmenta izašao iz "Kandovera" i osnovao kompaniju kojoj je prvi i jedini posao bio da upravlja imovinom fonda. Za mnoge izgledalo je kao da su se premestili na rezervni položaj i da su na taj način kreditori "Kandover fonda" zapravo zaštitili svoja ulaganja.
Ko je zapravo vukao konce u "Kandoveru" nije razjašnjeno, ali jedan članak na Blumbergovom sajtu daje neke "sitne" nagoveštaje. U tekstu od 22. novembra 2010. godine, kada je "Kandover" bio pred finansijskim teškoćama, novinari su upotrebili izraz "Kravisom inspirisani 'Kandoverovi' fondovi 2001 i 2005".

Da tu ima nešto više od dima možemo da zaključimo i po poslovnim aktivnostima "Arle Capitala" i američkog investicionog fonda "Kolberg, Kravis i Roberts". Tako je npr. 2011. godine KKR kupio "Kapital sejfti" za nešto više od 1,1 milijarde dolara od "Arle Capitala", a onda je 2016. godine za cirka 1,6 milijardi dolara kupio švedskog proizvođača nameštaja "Hilding Anders".

Prethodno je, nekoliko godina ranije, "Kandover fond" za višestruko manji novčani iznos kupio ove dve kompanije. Iako su ove poslovne aktivnosti bile deo šireg plana u kojem je krajnji cilj bio materijalizacija vrednosti iz portfolija "Kandover Capitala", opet je malo neobično da u slučaju "Hilding Andersa", Henri Kravis napravi izuzetak i pristane na tzv. PIK (Payment in Kind) još 2013. godine, odnosno da u zamenu za novac prihvati vlasnički udeo.

Prvo je obezbeđeno 800 miliona evra za refinansiranje obaveza i tehnološki razvoj kompanije, a zatim je još 350 miliona evra obezbeđeno za isplatu kreditora sa nepovoljnom i kratkoročnom zajmovnom strukturom. Još 90 miliona je obezbeđeno da bi "Hilding Anders" dovršio neka preuzimanja drugih manjih kompanija koja su već bila započeta i koja su zastala zbog nedostatka kapitala.

Ako se ovakav poslovni aranžman podrobno analizira, može se dovesti u pitanje ponašanje KKR kao klasičnog buyout investicionog fonda. Ovakvi poslovi mogu biti fer, ali je interes fonda uvek maksimizacija profita. Ovako ambiciozno postavljen cilj nameće metode koje nisu fine i skoro uvek se graniče sa nekim etičkim principima poslovanja, ako to uopšte i postoji, KKR koji se po poslovanju nimalo ne razlikuje od ostalih, samo se u slučaju poslovnih odnosa sa "Arle Capitalom" pravi izuzetak. Situacija ti nameće da budeš grub ili čak neprijatelj, a ti to nisi, iako te prati takva reputacija i uloga ti uopšte nije strana. Ponašaš se sasvim drugačije. Pre bi se za takvo ponašanje moglo reći da je prijateljsko. Pa čak i više od toga.

No to nije sve. Najveći investicioni fond iz ove grupacije, "Kandover 2005", vredan inicijalno 3,5 milijardi dolara, prodat je u julu 2014. godine investicionom fondu "Landmark Partners". Navodno čitava transakcija je zaključena za 2,4 milijarde dolara. Ako su javni podaci u ovom slučaju pouzdani, onda je "Landmark" bio u odličnoj poziciji da na ovom poslu lepo zaradi. Ali onda 2016. godine dva američka fonda, "Landmark Partners" i, pogađate, KKR prave zajedničku kompaniju koja se bavi isključivo poslovima koje obe kompanije imaju u Centralnoj Evropi.

Gde je u svemu tome bila sestra Vuka Jeremića? To nikome nije jasno. Ne samo gde je, nego i otkud ona tu. Istina, jeste u pomenutom periodu od 2012. godine do 2014. godine bila suvlasnik "Arle Capitala", ali nije moguće doći do pouzdanog podatka koliki je tačno bio njen udeo, niti koliko je zaista bilo suvlasnika pošto ti podaci s obzirom na formu organizovanja kompanije nisu javno dostupni.

Nisu dostupni ni podaci o profitu u "Arle Capitalu", ali s obzirom na obim poslova kojima se bavio i milijardama koje su se u ovim poslovima okrenule, pa čak iako suzimo vremenski okvir na tri godine od 2011. do 2014, reč je o popriličnoj svoti novca.

Podatak o zaradi sestre Vuka Jeremića ne postoji, niti na koji način je prestala biti suvlasnikom ove profitabilne kompanije. Da li je u zamenu za svoj vlasnički udeo dobila neku nadoknadu ili nije, takođe nije poznato. Teško je da iz takvih priča izađete bez ikakve materijalne satisfakcije. U tom svetu bi se takav čin smatrao nenormalnim. Kao što bi se, uostalom, smatralo nenormalnim da se takav podatak navede tek onako uz ime lidera jedne stranke, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova i kandidata za predsednika Srbije.