TIK-TAK, TIK-TAK...

Sat otkucava. Pregovori stoje, predlozi se odbacuju, međusobno, ili ih često i nema, tenzije su sve ve­će, položaj Srba na Kosovu je sve gori, i sada je već jasno da je potrebno rešenje, i da je potrebno brzo. Ovako kako je, podignuto na onaj stepen Celzijusove skale koji podrazumeva klju­čanje, ne može da opstane. I jeste da postoji racionalno objašnjenje po kojem je ta vrsta retorike, i ta vrsta postupaka, svojevrsno podizanje cene, ali problem je što, posle toga, nema dalje.

Stvar se završava, na ovaj ili onaj način. Albancima se žuri, jer žive provizorijum i države i politike, nedefinisani, nezaokru­ ženi, daleko od svojih snova, daleko od Evrope, daleko, bar ovog trenutka, i od stolice u UN, opterećeni svojim politič­ kim i kriminalnim sukobima, siromašni, i dovoljno mali da budu bez perspektive. Srbiji se žuri, jer, iako je njena državnost neupitna, i od svih priznata, budućnost joj, po raznim pokazateljima, od demografskih do ekonomskih, uopšte nije sigurna, bar ne ukoliko ne razreši taj kosovski čvor, koji sve više postaje čvor oko njenog vrata.

Ta obostrana žurba uzrok je i napetosti. Albanci misle, ako požure, uspeće da dobiju sve, a Srbija, njeno rukovodstvo, mora da žuri zbog jedine stvari o kojoj, povodom Kosova, i želi suštinski da pregovara. Zbog severa Kosova, čiji ostanak van suštinske jurisdikcije Prištine, na ovaj ili onaj način, jeste glavni cilj domaće politike. Pri tom je Srbija u ozbiljnom cajtnotu.

Ako se sve ne završi brzo, dogodiće se, gotovo je sigurno, dve stvari: Prva, sever će završiti u rukama Prištine, i mi više ne­ ćemo imati o čemu da pregovaramo (Zajednica srpskih op­ština je druga tema, pošto je već i ispregovarana i dogovorena, samo Albanci taj dogovor nisu realizovali, pravdaju­ ći se izostankom dogovora o energetici, koji, pri tom, nikada nije ni postignut, nego tek treba da bude predmet pregovora i dogovora u Briselu. Još gore je to što je i taj dogovor čvrsto vezan za sever, jer je, između ostalog, u njemu reč i o Gazivodama, strateškom geoenergetskom čvoru koji, ako bude u rukama Prištine, suštinski njoj omogućava da uđe na sever, na svaki način).

Druga, Aleksandar Vu­čić će biti optužen, i teško će uspeti da se spase tih optužbi da je izgubio nešto što, inače, nikada nije ni imao. Njemu je samo zapalo da bude baš taj koji treba da proba, poslednji put, bez obzira na bezizlaznost situacije. To vam je kao da neki igrač uđe na teren u zaustavnom vremenu, pri rezultatu 6:0 za protivnika, do kraja je ostalo još samo par sekundi, a on mora da šutira sa pedeset metara dok ceo stadion skandira: “Daj gol! Daj gol!”. I on prilazi lopti, a svestan je da će, ako proma­ ši, sa tih pedeset metara, biti proglašen za glavnog krivca, da ne pričamo kako će mu svi vikati: “Pederu! Pederu!”.

Svestan je toga predsednik Srbije, pa je, između ostalog i zato, pre samo neki dan jasno objasnio šta će se desiti ako pristane da ispuni želje velikog dela srpske nacionalne javnosti i pošalje srpsku policiju i vojsku na Kosovo. “Ući ćemo u sukob sa NATO, najvećom vojnom silom na svetu”. Da li ga je ko čuo, i ozbiljno shvatio, teško je reći.

Srbija je ovo, i dok god ljudi lič­ no ne osete rov, granate, zvi­ žduk metaka, preovlađujući stav je - ma kakav NATO, jebali smo im majku, a još bi nam i Rusi došli. Odakle, kako, kuda bi pro­ šli do nas, nisu pitanja koja tu javnost danas interesuju. Njima će se baviti sutra, poput neke večne Sakrlet O’ Hare, previše umorne da bi se bavila problemima, ili bilo šta probala da uradi. Nema za to potrebe, uostalom, zato je Vučić i izabran, a ne bilo ko od napaljenih patriota.

I njihovo je, kao i celokupnog dela proevropske opozicije (uostalom ta dva posla se ovih dana užurbano udružuju), samo da čekaju da se on udavi u čorbi koju su oni, ali i svi mi sa njima, odavno zakuvali. Potcenjivali smo te Albance, osećali se superiornim i nadmoćnim, prezirali ih, tvrdili da su samo za nošenje drva i prodavanje semenki, a onda, kada su nam, ispred nosa, i uz našu obilatu pomoć kroz glupe i besmislene poteze napravili svoju državu, počeli da se ponašamo kao uvređene gospođice ponovo odbacujući svaku pomisao da smo negde, možda, i sami pogrešili.

Umesto toga, otkrili smo sveokupnu i belosvetsku nepravdu (kao da nije tu, uz nas, oduvek), naljutili se, pre neku godinu na svetsko selo i odsekli sebi onu stvar pozivaju­ ći baš zapadne sudije da odlu­ če o tome da li su, njihovi puleni, imali pravo na otcepljenje i pravljenje države, a sada, polako, počinjemo da tražimo “krivca” u svojim redovima. I Vučić se tu baš “namestio”.

Jedini političar koji se usudio da počne da rešava kosovsko pitanje, od kojeg su, njegovi prethodnici (osim Đinđića koj nije imao vremena da bilo šta uradi), bežali kao đavo od krsta; jedini koji je rekao da nema nameru da na Kosovo šalje puške i municiju, nego knjige i kompjutere; jedini koji se odlučio za dijalog i kompromis, za mir, a ne za glupi rat, sada je suo­ čen sa činjenicom da u Srbiji nikoga ne zanima ništa od toga, nego samo da se on saplete i padne.

Sa strane sve to podseća na lekcije koje su drugi narodi naučili hiljadama godina ranije, a mi ih besomučno ponavljamo, padajući, svaki put, na istom ispitu. Na onome u kojem nam neko ponudi da radimo i ne­ što probamo sami da rešimo, bez krvi i junačkih epopeja. Jevreji, od kojih smo maznuli ono čuveno “srpski Jerusalim”, kao kosovsku odrednicu, kroz ovo što mi sada prolazimo, prošli su u vreme Iroda Agripe Drugog koji je uzalud pokušavao da ubedi sveštenstvo i razne jerusalimske sekte da ne treba, zbog svoje dece, da se sukobljavaju sa Rimljanima. Morao je da pobegne iz grada, a ubrzo zatim Tit, Vespanzijov sin, uni­ štio je Jerusalim do temelja, razrušivši i Hram, da do danas ne bude ponovo izgrađen.

Da sve bude još smešnije, od blaga otetog od pobijenih Jevreja, u Rimu je izgrađen Koloseum. I tek kada su postali partneri jednog novog, modernog Rima, Jevreji su doživeli da Jerusalim ponovo postane prestonica, bar za neke. Drugim rečima, danas je, u ovoj žurbi, potrebno vi­ še nego ikada da shvatimo da nemamo prava ni da maštamo o glupostima, niti da jedinog političara koji pokušava nešto da reši ostavimo sasvim samog, i sasvim krivog.