UTISCI SA TURNEJE: Odgovor zapuštenog Balkana

UTISCI SA TURNEJE: Odgovor zapuštenog Balkana

BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC/DS


Federika Mogerini je, turnejom po Balkanu, zaključila u stvari da je Unija zapustila ovo parče Evrope. I to do te mere da se o regionu uveliko govori kao o mestu koje ponovo može da eksplodira

U junu 2003. godine, letnja sezona na Halkidikiju se zahuktavala, Grčka je bila još daleko od finansijskih briga koje će je sustići godinama kasnije, ekonomija, turizam i standard bili su na vrhuncu. Kad je tako, ni političari vas ne izbegavaju, pa su se lideri tadašnjih članica EU okupili u letovalištu Porto Karas na redovnom polugodišnjem samitu. Jedna od važnijih tema bila je evropska budućnost Balkana. Samit u Solunu tada je zaključen prvom potvrdom da će balkanske zemlje jednog dana postati članice Unije, razume se, kada za to ispune uslove. Bila je to velika vest za balkanske postkonfliktne države, optimizam je bio ogroman (pokazalo se prilično nerealan) i na sve strane je odzvanjao elan da se taj put što brže pređe.
Gotovo 15 godina kasnije, solunske odluke i dalje žive, a ponajviše kroz povremene zvanične izjave evropskih funkcionera. Setite se koliko puta ste čuli neku od fraza: „Vrata Evropske unije širom su otvorena za zemlje Balkana” ili „Balkan ima otvorenu evropsku perspektivu”… Ako želite još varijacija, pretražite na internetu izjave ranijih komesara za proširenje, recimo Olija Rena i posebno Štefana Filea. Bili su vrlo kreativni. Evo i jedne od pre nekoliko dana – „EU je snažno predana ubedljivoj evropskoj perspektivi celog zapadnog Balkana.”
Izgovorila ju je Federika Mogerini, šefica evropske diplomatije, koja je svoje kolege ministre u Briselu izvestila o poseti balkanskim prestonicama i o utiscima koje je otuda donela. Nisu nimalo ohrabrujući. Region je, kaže, izložen izazovima i tenzijama, a to je izuzetno opasno jer prilike mogu da se vrate par godina unazad, pri čemu mir ne treba shvatiti kao gotovu činjenicu!
Pogledajte spisak balkanskih zemalja koje su bile na stolu solunskog samita 2003. godine – Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora (tada još u zajednici), Albanija i Makedonija. Dakle, za skoro 15 godina, tek jedna sa ovog spiska prošla je kroz cilj, i to na desetogodišnjicu svečanog solunskog obećanja Unije da će prigrliti Balkan u svoje redove. To nije na ponos Balkancima sa spiska, a naročito ne samoj Evropskoj uniji. Bez obzira na to što je od 2003. godine 13 zemalja pristupilo Uniji, balkanski „slučaj” predugo traje i EU za to ne može da se odrekne dela odgovornosti.
Federika Mogerini je, turnejom po Balkanu, zaključila u stvari da je Unija zapustila ovo parče Evrope. I to do te mere da se o regionu uveliko govori kao o mestu koje ponovo može da eksplodira. U Skoplju tutnji politička i institucionalna kriza, ulični protesti su već realnost. U Crnoj Gori raspetljavanje izborno-terorističkih kriza guši politički život već pola godine. Bosna i Hercegovina doseže vrhunac unutrašnje nefunkcionalnosti… U Beogradu, doduše, jedini potres s kojim se suočila bila je galama koju su joj priredili radikali.

Unutrašnji problemi, konflikti na udaljenim tačkama, Bregzit, zgražavanje nad pobedom Trampa u SAD, mogu biti opravdanje za evropsko zapostavljanje Balkana, ali u očima Balkanaca to zvuči samo kao izgovor

Bavljenje svojim, unutrašnjim problemima, bavljenje konfliktima na udaljenim tačkama, bavljenje Bregzitom, zgražavanje nad pobedom Trampa u SAD, mogu biti opravdanje za evropsko zapostavljanje Balkana, ali u očima Balkanaca to zvuči samo kao izgovor. Ne treba sumnjati u iskrenost Federike Mogerini kada kaže da je zabrinuta, niti u njenu želju da balkanske zemlje što brže uđu u EU. Ipak, izostaje konkretna akcija Evrope koja bi preokrenula igru i pokazala da je ubrzanje moguće. Mogerinijeva, izgleda, to i prepoznaje pa uz konstataciju da je situacija na Balkanu „napeta” kaže da to zahteva „snažnu i ubedljivu podršku EU”.
Dok se čeka na to da komplikovani briselski aparat izađe iz izlizane postsolunske retorike „otvorenih vrata” i „jasne perspektive”, za Balkance bi konačno bilo dobro da sami porade na povezivanju, ako ništa drugo, bar da uštede vreme. Jer vreme ne radi za njih. Svaka zemlja ponaosob određuje brzinu kojom će se kretati ka Uniji, to je jasno, ali svaka efikasna balkanska integracija doneće dodatnu brzinu svakome ponaosob. Zato čekanje da Brisel ubaci menjač u višu brzinu nije baš dobra strategija za Balkance, već je vreme da put bude ubrzan iz samog regiona. Ima tu ideja. Nedavno je Vučić govorio o povezivanju balkanskih država u carinsku uniju, u nešto viši stepen ekonomske integracije nego što sada postoji. Nažalost, na to nije bilo nekog naročitog odjeka iz Brisela. Može to biti i neka druga inicijativa, važno je da se oko nje okupe regionalni lideri i da je stave na sto partnerima u Briselu kao gotovu stvar. Takav svršeni čin bio bi nešto sasvim novo u odnosima sa EU, potpuno suprotno od nekih ranijih „svršenih činova” koji su dolazili s Balkana. A Evropa, ovakva kakva jeste danas, teško bi mogla da ostane ravnodušna.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar