UVODNIK: Čiča Gliša sa sekirom

Kada je uspeo da ustvrdi da će na gej paradu da ide tek kada se vrati vreme batinaša, Saša Janković nije samo pokazao nostalgiju za vremenima i događajima u kojima nikada nije učestvovao (nema nijednog izveštaja koji ga pominje kao učesnika bilo kojih demonstracija ili sukoba), nego je još jednom, i to ubedljivo, dokazao da je najveći beli listić srpske političke scene upravo on. I da, svi oni, koji sanjaju, što nikako nije legitimno, o smeni vlasti, bolje odmah da počnu da vežbaju crtanje Čiča Gliše, kako bi imali šta suvislo da rade kada dođu izbori.
Znate ono - tačka, tačka, crta, crtica i gotova glavica.
Gotovi i snovi, svi planovi, svaka suvisla priča o politici, vlasti, i svemu ostalom što, svuda na svetu, čini svaki politički sistem, a pogotovo o onome na čemu takav sistem i počiva, na mogućnosti promena, voljom većine, onih koji su, prethodno iskazanom voljom većine, na vrhu vlasti.
Nema toga kod Jankovića, pošto kod njega nema ni sistema, a pogotovo ne političkog. I kako sam kaže, u politiku je ušao da bi je depolitizovao, što je isto kao da počneš da igraš fudbal, ne da bi dao gol, nego da bi probušio loptu i prekinuo utakmicu. I pri tom gledaoci te uopšte ne zanimaju, a pogotovo ne njihova reakcija.
Glupi su oni, krezubi i prljavi, nepismeni, zli, i nisi ti tu zbog njih, nego zbog sebe, da dokažeš da je fudbal jedna gadna igra, pokvarena, puna korumpiranih, a loših fudbalera, te si ti ništa drugo nego božja kazna, pravedni gnev, svih onih koji misle isto kao i ti, a koji nisu većina, i u prvom timu, eto, pukom igrom sudbine i kalimerovskom, večnom nepravdom.
Odatle, od te potrebe da bude kazna i gnev, dolazi valjda i onaj izraz Džeka Nikolsona iz "Isijavanja", i isti taj pokušaj osmeha, znate ono, pre nego što uzme sekiru.
Odatle i politički program iz "Uspavane lepotice", iskazan u obraćanju onoj TV novinarki, a u stvari čitavoj Srbiji. Vi ste začarani, uspavani, zla veštica Vučić vas je ubo vretenom, i sada samo lepo lezite, zatvorite oči, opustite se, a ja ću da vas - poljubim. I opet onaj Džek Nikolson look, pa ti sam dalje možeš da zamišljaš šta sledi posle poljupca.
Odatle i širenje tog "vi ste tu zbog mene, a ne ja zbog vas" stava i na nesrećnu gej populaciju, kojoj je, suštinski, poručeno da ima i batine da trpi - "tada ću sa njima da se solidarišem"?! - samo da bi on dokazao da je najveći peder u ovoj zemlji sam Vučić.
Ipak, još gore od toga je kada Janković tu svoju "politiku", to silovanje uspavanih, i to sekirom, i to korisno mlaćenje gejeva, taj povratak u njegovo propušteno nekad, proba da objasni.
Tada nastane takav vatromet gluposti da čitava Srbija danima svetli, poput Diznilenda, ili Pjongjanga kada Kim pravi svoje nuklearne vatromete.
Najbolja je ona po kojoj je politika prevaziđena kategorija (a mi mislili da se to desilo seksu), i da je došlo vreme za "participativnu demokratiju", sa "liderima, koji su jedni od nas".
Bravo! Odličan - pet! Zagarantovano mesto u Saut parku, i orden Sv. Participacija, i to da mu ga uruči Toma Nikolić lično.
Zato što, za neupućene, "participativna demokratija" nije ništa drugo nego veoma široko učešće, u idealnim uslovima svih, građana, u odlučivanju, o svemu i svačemu.
Od stvari u sopstvenoj zgradi do svih pitanja u državi. Pri tom, participativna demokratija nikako ne isključuje politički sistem, nego je samo njegov deo.
Švajcarska, u kojoj se za sve i svašta raspisuju referendumi, na kojima se donose odluke, najbolji je primer za to. Zemlja sa ozbiljnim političkim sistemom, između ostalog i zato što odluke treba sprovoditi, za šta se angažuju institucije, koje su, takođe, deo političkog sistema, baš onog koji Janković toliko neće.

Lider se postaje na izborima, poput, na primer, predsednika Amerike, ili Francuske, kojima je volja većine na izborima dala mandat da u njihovo ime odlučuju o velikom broju stvari, i lider se postaje jasnim preuzimanjem stvari u svoje ruke i odgovornosti za sopstvene odluke, baš tamo gde širokog učešća u odlučivanju nema

No, to je manje važno. Važnije je, mnogo više, ono što je Čiča Gliša spojio sa participativnom demokratijom. Lidere, koji su jedni od nas (valjda jedni od onih devedeset i nešto osnivača PSG).
Opet za neupućene, to vam je kao da povedete društvo u kafanu na klot pasulj, a kada tamo dođete, od kelnera tražite da vama ipak doda i malo mesa. Ostali neka jedu samo zrnevlje pošto nisu jedni od nas.
Šalu na stranu, u participativnoj demokratiji nema lidera, nemogući su, jer lider i nije niko drugi nego baš onaj ko i donosi i sprovodi odluke. Lider se postaje na izborima, poput, na primer, predsednika Amerike, ili Francuske, kojima je volja većine na izborima dala mandat da u njihovo ime odlučuju o velikom broju stvari, i lider se postaje jasnim preuzimanjem stvari u svoje ruke i odgovornosti za sopstvene odluke, baš tamo gde širokog učešća u odlučivanju nema.
Drugim rečima, tamo gde ima lidera, nema ni te vrste širokog političkog odlučivanja, ni participativne demokratije, i institucije sprovode liderove odluke; a tamo gde ima širokog odlučivanja, i participativne demokratije, nema lidera i institucije sprovode volju većine, iskazanu, recimo, na referendumu.
U oba slučaja reč je o političkim sistemima, a ne o papazjanijama sačinjenim od anarhije, ranog panka i skvotera.
I uz to, moguća su i različita kombinovanja ova dva modela (Tramp sutra može da raspiše referendum o zidu, no, to će svakako biti posledica slabljenja njegovog liderstva, bez obzira na to što će on, tim referendumom, tražiti podršku baš za svoje liderstvo, kao što je Koštunica radio onom šaradom sa ustavnim referendumom, pa dosta brzo posle toga sišao sa liderske pozicije), ali je uvek, i pre svega, reč o onome što se dešava u političkim sistemima, sa jasnim pravilima i sa političarima koji te sisteme čine.
I pri tom je vrlo prosto, i može da se pronađe u svakom političkom priručniku, za idiote, ali Čiča Gliša, borac protiv svake politike, nikada nije imao potrebu da se o tome bar malo obavesti.
Pa je počinio klasičnu frojdovsku grešku. Pomešao je ono što bi, vrlo moguće, želeli mnogi Srbi - da učestvuju u svakoj odluci, od prve petorke u košarci do krajnjeg stava o Kosovu - sa onim što želi on sam. Da bude lider.
Što bi rekao naš narod - kada čoveku zine dupe, svašta iz njega ispadne, razne frogs and grandmothers, čudnovati oblici frustracije, ambicije, i svakakve neostvarenosti i nedovršenosti.
Oni koji Jankovića duže poznaju, ništa drugo od njega nisu očekivali s obzirom na njegovu julovsko-koštuničavsku prošlost i činjenicu da je dugo po gradu na kafanske stolove za koje je sedao uredno stavljao ključeve sa priveskom na kojem je bio znak BIA, što je valjda trebalo prisutnima da ga predstavi kao državotvornog, upućenog i nadasve važnog čoveka.
Oni koji ga ne znaju, preskočili su, nažalost, priliku da prepoznaju da je njegovo pogonsko gorivo, pre svega, neostvarena ambicija državotvornosti, upućenosti i u istoj meri nedosanjane važnosti, te su, stoga, progutali čak i lidersko-participativnu demokratiju, sve nadajući se da je, možda, on ipak taj koji će tu uspavanu, čistu, punozubu, pismenu (pa zato valjda stalno piše "izvinu" i "spašavanje"), i nadsve dobru Srbiju da probudi, dugačkim, vlažnim poljupcem.
I napravili su Čiča Glišu. Sa džeknikolsonskim pokušajem osmeha, i sekirom iza leđa.
Zato će i prvi sledeći izbori za njih da budu - čist horor.
Na čistim, belim listićima.