VASKRS JUŽNOG TOKA… ILI PONOVO NIŠTA

VASKRS JUŽNOG TOKA… ILI PONOVO NIŠTA


Četiri godine nakon stopiranja projekta, Južni tok vaskrsava, s nešto izmenjenom trasom i pod drugim imenom – Turski tok. I kapacitet mu je, doduše, mnogo manji, i iznosi svega četvrtinu onog prvobitno planiranog gasovoda. Iako niko ne očekuje neke smetnje, svi strepe od bugarskog faktora

Priča o snabdevanju Srbije gasom ima i dobru i lošu stranu. Dobra strana je da će gasa biti, bilo preko konekcije sa Severnim tokom, bilo preko Turskog toka, koji će, neminovno je, biti izgrađen. Loša strana je ta što s rezervom treba uzeti 2020. kao godinu u kojoj bi gas iz Rusije preko Turske i Bugarske trebalo da stigne u Srbiju. A to znači da će gas, nakon odlaska u istoriju gasovoda preko Ukrajine, morati da dolazi Severnim tokom preko Nemačke, Češke, Austrije i Mađarske, pa će zbog više tranzitnih taksa i njegova cena biti nešto veća.

Region se, dakle, ponovo nalazi tamo gde je i bio pre četiri godine kada je pod pritiskom Evropske unije, ali i Sjedinjenih Američkih Država, obustavljen projekat Južni tok. Umesto gasovoda koji je trebalo da ima kapacitet od 60 milijardi kubika, gradiće se gasovod koji će moći da prenese četiri puta manje gasa – oko 15 milijardi kubika.

Srpski deo gasovoda bio bi dugačak oko 450 kilometara. Prema pisanju moskovskog “Komersanta”, cevi bi u Srbiju ulazile kod Zaječara, a potom bi pored Batočine, Smedereva i Beograda išle ka Horgošu, gde bi prelazile u Mađarsku.

Izvori „Ekspresa” navode da su već izdvojena i potrebna sredstva za gradnju gasovoda i dodaju da će zvanični Beograd gledati da ga to što manje košta. Ono što je do sada poznato jeste da se u skupštinskoj proceduri nalazi zakon kojim država Srbija daje garancije “Srbijagasu” za kredit od 70 miliona evra, uzetim kod komercijalnih banaka u Srbiji, kojim ova firma namerava da finansira izgradnju gasovoda od granice sa Bugarskom do granice sa Mađarskom i “drugim susednim zemljama”.

Ta sredstva, međutim, sigurno nisu dovoljna za izgradnju celog projekta. Ona bi, prema oceni Vojislava Vuletića, predsednika Udruženja za gas, bila dovoljna eventualno za izgradnju gasovoda od Niša do Dimitrovgrada, čiji bi kapacitet bio oko dve milijarde kubika.
Sagovornici „Ekspresa” koji su bili upućeni u sve dosadašnje „pripremne radove” oko dolaska Turskog toka u Srbiju, međutim, uveravaju da nema nikakvog razloga za brigu, odnosno da su pare obezbeđene, kao i da će sve da bude urađeno tako da ni Evropska unija ne može ništa da prigovori.

Podsetimo, EU je pod pritiskom Amerike naterala Bugarsku da odustane od Južnog toka, uz obrazloženje da izgradnja gasovoda nije u skladu sa tzv. Trećim energetskim paketom, po kojem vlasnik gasa ne može istovremeno da bude i vlasnik gasovoda, te da gasovod istovremeno mora da bude otvoren i za transport gasa nekog drugog proizvođača.
– Problem Južnog toka bio je sa vlasništvom, jer je bio većinski ruski. To sada neće biti slučaj. Ovde će odnos biti makar 50:50. Naći će se modalitet da ne bude njihovo većinsko vlasništvo. Druga stvar oko koje je zapinjalo je to što su EU i SAD tražili da gasovodom ne može da se transportuje gas samo jedne kompanije, u ovom slučaju „Gasproma”, već da može svačiji gas, ko god želi da plati tranzitne takse. U formalnom smislu, mi ćemo ispuniti sve kako treba da bude – navodi naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman.

I direktor “Srbijagasa” Dušan Bajatović najavio je da je srpsko-ruska kompanija “Gastrans”, kako se od početka godine zove nekadašnje preduzeće „Južni tok Srbija”, pokrenula proceduru za izgradnju Turskog toka kroz Srbiju. Energetska zajednica ima rok od 60 dana da se o tome izjasni.
– Srbija se ozbiljno priprema za izgradnju Turskog toka. Sve se radi u skladu sa evropskim pravilima. Obratili smo se srpskoj Agenciji za energetiku za dobijanje postojeće dozvole za gradnju. Prvostepeno smo dobili pozitivan odgovor. Sad je to pred Energetskom zajednicom. Mi imamo te obaveze. Dakle, oni to gledaju negde oko 60 dana i prvi deo tog roka se bliži kraju. Sve pripreme koje mi u Srbiji možemo da vršimo, a koje ne ugrožavaju zakonske procedure, faktički su u toku. Prva cev Turskog toka kroz Crno more svečano je otvorena na turskoj obali. Druga cev koja bi trebalo da dovede gas preko Bugarske, Srbije, Mađarske, do Slovačke ili eventualno Austrije, suštinski je prošla polovinu rute kroz Crno more, na 2.200 metara dubine – objasnio je Bajatović za TV “Prva”.

On je dodao da su “Gasprom” i turska kompanija “Botas” potpisali ugovore i grade 130 kilometara kopnenog dela u Turskoj.
– Bugari grade prvih 40 kilometara, očekujemo da će relativno brzo u toku decembra i oni raspisati tender za dalje radove. Negde oko 15. decembra i mi i Bugarska strana sinhronizovano ćemo raspisati obavezujuće zakupe kapaciteta. To je u stvari uslov da vidite koliko ima zainteresovanih. Prethodna studija je pokazala da ima više nego dovoljno interesenata za 15 milijardi metara kubnih koliko će gasa biti dostavljano kroz tu cev. Po budžetu Srbije za ovu i narednu godinu, može se videti da su obezbeđena sredstava za dokapitalizaciju zajedničke kompanije – rekao je Bajatović.

Na pitanje hoće li EU ponovo prekinuti takvo snabdevanje gasom i da li će se desiti nešto slično kao sa Južnim tokom, Bajatović je naglasio da je ogromna razlika između ta dva projekta.

– Južni tok se realizovao po osnovu međudržavnih sporazuma, dok se trenutno sve radi po srpskom zakonu o energetici koji je u sebe implementirao sva pravila Trećeg energetskog paketa. Papiri su tako urađeni da odgovaraju svim mogućim paralelnim procesima izuzeća i sličnim projektima koji su rađeni u Evropi. Prema tome, ne može EU biti negativna. Ne bi trebalo (da se buni). Ako bi neko želeo da donosi političke uzanse, to bi opet značilo da Severni tok može da se gradi za najrazvijenije evropske zemlje, tipa Nemačke, Francuske i Engleske koja takođe nama govori da ne treba da uzmemo ruski gas, ali da Engleska može, pa i Italija. I Austrija je uključena u projekat Severni tok 2. Ona može, dok su zemlje jugoistočne Evrope, koje bi trebalo da imaju ubrzani razvoj i povećanje potrošnje energije, osuđene da nemaju takvu mogućnost – ističe Bajatović.

Optimista je u pogledu političke sudbine ovog projekta i analitičar Dragomir Anđelković, koji ističe da je Turski tok moguć jer je moguć i Severni tok 2.

– Samo će se tražiti rešenja i regulativa prihvatljiva za EU. Brisel to neće moći da blokira jer će se naći modalitet koji je u skladu sa njihovim Trećim energetskim paketom. Ispoštovaćemo sve parametre koje EU nameće da ne bi bilo nikakvih problema – kaže Anđelković.

Doza opreza u pogledu Bugarske, međutim, postoji i kod njega. Iako veruje da Bugarska sada nije slaba karika, dodaje da „uvek postoji mogućnost da ona to postane”.

– Oni u ovom momentu deluju kao zemlja koja će biti dosledna u realizaciji Turskog toka. To uopšte ne znači i da se to neće promeniti. Ali, ako u Ukrajini kulminira kriza, Evropa ostaje bez gasa, a nema tog tečnog gasa koji može da zadovolji veće potrebe. Ne postoji. Zato mislim da Rusi ovde imaju win-win situaciju. Ako ne može lepo, sve će ići drugačije. Naći će načina da ne funkcioniše gasovod preko Ukrajine, pa ćemo se svi potruditi da vrlo brzo izgradimo Turski tok – kaže Anđelković za „Ekspres”.

Ipak, na pitanje da li će sve to ovoga puta aminovati i Amerika, Anđelković ističe da oni nemaju mnogo prostora…
– To je pitanje nasušne potrebe čitavog niza zemalja koje nemaju alternativu. U tom slučaju Amerikanci bi morali da ponude alternativu, a to ne može da bude tečni gas. To bi morao da bude gas iz Katara i iz zalivskih zemalja koje ga imaju. Ali za to im je potrebna Sirija i alternativni gasovod koji nemaju, niti će ga imati. Posle ruske pobede u Siriji, potpuno je jasno da nema alternative ruskom gasu – objašnjava Anđelković.

A alternativa je mogla da postoji, da je realizovan tzv. Islamski gasovod, čiju su izgradnju još 2011. godine dogovorili Iran, Irak i Sirija. Ovim gasovodom bi gas sa trenutno najvećeg naftnog polja na svetu, Saut Pars u Iranu, preko Sredozemnog mora, mimoilazeći Tursku, dolazio do Grčke, odnosno do Evrope. Iste godine kada je ugovor o njegovoj izgradnji potpisan, izbio je i rat u Siriji.

Nakon toga, koncesiju za eksploataciju Saut Parsa, koji dnevno može da izbaci 750 miliona kubika gasa (dakle, za tri dana podmiruje godišnje potrebe Srbije!), uzeo je “Gasprom”.
Umereni optimista, zapravo optimista u pogledu želje da se Turski tok realizuje, ali pesimista u pogledu moguće opstrukcije SAD je i profesor Vojislav Vuletić, predsednik Udruženja za gas.

– Optimista sam zbog toga što u Evropi postoji veliki unutrašnji pritisak na vlade država EU da se ovaj projekat realizuje. Prema podacima Međunarodne gasne unije, Evropa godišnje troši 500 milijardi kubika gasa. Do 2030. potrošnja će porasti na 750 milijardi. Pa, Italijani su imali potpisan sporazum sa “Gaspromom” za Južni tok. Austrijanci bi, takođe, njime profitirali… Trenutno Evropa preko Ukrajine dobija 80 milijardi kubika gasa godišnje. Iduće godine, međutim, ističe ugovor o tranzitu gasa preko Ukrajine između ruskog “Gasproma” i ukrajinskog “Naftogasa”. “Gasprom” ga neće produžiti. Ne zato što “Gasprom” ima nešto protiv Ukrajine, mada možda i ima, nego zato što tom gasovodu, koji je izgrađen početkom ’70-ih godina, ističe rok upotrebe. On ne može da se popravi. Može da se gradi novi paralelno sa njim, ali to košta više nego postavljanje gasovoda na dnu mora. Prema tome, ide se na jeftiniju varijantu. Zato se ide na Severni tok i Severni tok 2, odnosno na Turski tok – objašnjava Vuletić.
On dodaje da je teško odrediti cenu izgradnje gasovoda, koja zavisi od više faktora, ali navodi da je neka aproksimacija takva da je za izgradnju metra cevovoda po jedno colu prečnika cevi (1 col = 2,5 cm) potrebno oko 10 dolara.

– Dakle, ako imate cev od 10 cola, za metar tog gasovoda je potrebno 100 dolara. Za 500 kilometara je potrebno 50 miliona dolara. A Južni tok je imao cevi od 55 cola, što znači da bi 500 kilometara ovog gasovoda koštalo bar 300 miliona dolara – kaže Vuletić.

Objašnjavajući kako je moguće da je izgradnja gasovoda po dnu mora jeftinija nego izgradnja na kopnu, on dodaje da prvu prepreku na kopnu predstavljaju papiri.

– Na primer, na trasi od Niša do Dimitrovgrada, što je projekat koji smo uradili, bilo je neophodno napraviti 13.000 ugovora o eksproprijaciji zemljišta, uz nadoknadu štete. A kada polažete cevi po morskom dnu, u međunarodnim vodama, te troškove nemate – zaključuje Vuletić.

 

 

Zamajavanje u Aleksandropolisu

Srbija, kako je to nedavno rekao Dušan Bajatović, direktor “Srbijagasa”, četvrtinu energetskih potreba zadovoljava gasom, koji u zemlju stiže samo jednim putem – iz Mađarske.
– Srbija sada želi da izgradi još jedan pravac prema Egejskom moru, jedan pravac prema Turskoj i potencijalno želimo da radimo prema Rumuniji koja ima svoje izvorište gasa. Mi u stvari diverzifikujemo mogućnosti i pravce i izvore iz kojih Srbija može da dobija svoj gas. Samim tim vi i teoretski stvarate konkurentnije tržište, biće napadano iz više pravaca… Turski tok je zamišljen da se završi do 2020. godine što se tiče linijskog dela i ja zaista u ovom momentu ne vidim nijedan problem da taj projekat bude realizovan – rekao je Bajatović.
On je podsetio i da se gradi interkonekcija Niš-Dimitrovgrad-Sofija, kao i da postoji i evropsko-američka varijanta dovođenja gasovoda koja nije komercijalna.
– Za to ćemo dobiti grant, ali i taj projekat radimo i on će sa obala Aleksandropolisa u Grčkoj, preko Bugarske, do Srbije dovoditi gas koji bi trebalo da se dovozi brodovima – kaže Bajatović.
Vojislav Vuletić iz Udruženja za gas, međutim, ocenjuje da je ovaj projekat „čisto zamajavanje”, jer jednostavno na tržištu nema dovoljne količine tečnog gasa.
– To je prazna priča. Nema dovoljne količine prirodnog tečnog gasa na tržištu. Sve se svodi na ruski gas, jer ga ima u ogromnim količinama. Evropa to zna i pritiska svoje vlasti da se otkače od Amerikanaca i da gledaju svoj interes – kaže Vuletić.
Severni tok

Glavno snabdevanje Evrope gasom ubuduće će ići gasovodom Severni tok, koji Baltičkim morem gas dovodi direktno iz Rusije u Nemačku. Severni tok 1, kapaciteta 55 milijardi kubika godišnje, već funkcioniše, a do kraja 2019. treba da bude završen i Severni tok 2, istog kapaciteta. Na pitanje kako to da Evropi ne smeta da na taj način dobija ruski gas, a da su pravili problem zbog izgradnje Južnog toka, Vojislav Vuletić, predsednik Udruženja za gas, odgovara: „To su ti dvostruki standardi”.
Ključ je, kako kaže, u tome što udeo u vlasništvu firme “Severni tok”, čiji je direktor nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder, osim “Gasproma”, koji drži 50 odsto, imaju i Nemačka i Francuska, po 15 odsto, odnosno Velika Britanija i Holandija, po 10 odsto.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar