VIDIŠ DA NE IDEM…

VIDIŠ DA NE IDEM…

foto Nemanja Jovanovic


Rođeni sedamdesetih godina, punoletni devedesetih… Generacija X u Srbiji sazrevala je uz ratove, mobilizacije, sankcije i proteste. Gde su ti ljudi danas?  Da li su im se raspršili mladalački ideali i da li ih s pravom nazivamo izgubljenom generacijom

“Uspeli smo da zakačimo još po koju dobru godinu socijalizma. A onda je sve počelo.” Naš sagovornik rođen je u prvoj polovini sedamdesetih godina. U generacija koja je svoje tinejdžerske dane još uvek provodila u Beogradu u duhu osamdesetih, kada su koncerti u kultnom SKC-u još uvek bili besplatni, kada je posttitovskom Jugoslavijom prostrujao neki novi talas, kada je mladi i perspektivni Slobodan Milošević iliti “dečko koji obećava” napustio zonu komfora i počeo da živi život po svojim pravilima. Slobodno, buntovnički. I pre svega, po zapadnim standardima. Kada je “Jugoton” izdavao kultne longplejke, među kojima i onu crvenog omota i fotografijom panorame Beograda, zvučnog imena “Paket aranžman”. Dok je još uvek uticajna omladinska štampa printala naslovnice u stilu “Bal vampira”, koju je perfidno skrojio časopis “Student”. Imperativ je bio biti slobodan, mlad, pametan, bučan, pomalo melanholičlan i iznad svega verovati da je samo nebo granica.

A onda bi raspad i rat. Gotovo preko noći stižu pozivi za mobilizaciju, sankcije, kilometarski redovi izbeglica i onih u kojima se čekalo ulje. Divljanje dinara i nacionalizma, straha i beznađa. Protesti. Studentski, građanski, politički. Slikovito, tadašnja “Borba” je pisala: “Roditelji na Ušću, deca na Terazijama”. Ludo vreme, kažu…

Trideset godina kasnije mnogo toga je drugačije. Bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripadali, to je aksiom. Međutim, pitanje je gde je i šta danas radi ta poslednja mladost Jugoslavije? U šta je izrasla ta generacija u vreme kada Jugoslaviju nazivamo region? Pitanje nije palo s neba, niti je produkt nekakvog ličnog preispitivanja pojedinih urednika i novinara “Ekspresa”, među kojima ima i onih rođenih baš sedamdesetih godina. Pitanje je pokrenuo jedan od šetača na aktuelnim protestima, koji nosi, kao po tradiciji izgleda, transparent na kojem su navedene sve godine protesta koje je zapamtila Srbija. A bilo ih je mnogo… Od protesta protiv rata u Bosni i Hrvatskoj početkom devedesetih, preko studentskih protesta 1996. i 1997. godine, pa do onih u organizaciji opozicionih političkih struja i to od koalicije “Zajedno”, Deposa i DOS-a, sve do udruženog poduhvata, čuvenog 5. oktobra 2000. godine.

Uz anketiranje, široj javnosti nepoznatih ljudi rođenih u ovoj generaciji, došli smo do kakvih-takvih obrisa foto-robota generacije koja je svoju tinejdžersku i studentsku mladost ostavila na ulicama. Zajednički imenitelj je: Imali smo motiv. Imali smo ideale. Verovali smo da nešto menjamo. Kasnije smo shvatili da smo iznevereni. Vera je ispucana. Možda su bila, kažu, problematična prevelika očekivanja i naivnost. A možda je nerealno bilo očekivati drugačije. Ta generacija znala je da je jedini način da se čuje i njihov glas – izaći na ulice i udarati u šerpu.
I pored navedenih opštih zaključaka, sa ove vremenske distance nije lako napraviti foto-robot te generacije. Posebno kada se sagovornici, inače pripadnici te generacije, ili makar oni koji su pristali da razgovaraju na ovu temu, razmimoilaze već u oceni da li generacija zaista zaslužuje da se zove izgubljenom… Tako, recimo, sociolog Vladimir Vuletić u razgovoru za “Ekspres” ističe da generaciju X danas faktički čine četrdesetpetogodišnjaci koji se od mladosti nalaze u raljama života. Razapeti su, kaže, između vrednosti koje su usvojili tokom rane socijalizacije u periodu poznog socijalizma i Jugoslavije i vrednosti koje su obeležile tranziciju ka kapitalizmu i stvaranje nacionalnih država.

– To je bila prva generacija koja je tokom detinjstva vaspitavana u potpuno različitom duhu nego ijedna generacija pre njih. One ranije su odrastale u porodicama sa više dece i čvršćim tradicionalnim normama. Njihovi roditelji su okusili čar slobode slobodnih veza, razvoda, materijalizma, tako da su bili i prva generacija čije je prohteve oblikovalo potrošačko društvo. Odrastanje bez braće i sestara ili jednim bratom i sestrom u relativnom izobilju njih je učinilo u izvesnoj meri samoživim. Iz tog razloga, ta generacija je bila podložna individualizmu i vrednostima potrošačkog društva. Problem je nastao početkom raspada Jugoslavije, ratovima i sankcijama kada su aspiracije te generacije onemogućene i gotovo čitava generacija je frustrirana. Osećaj da su najbolje godine života pojele devedesete učinio ih je kivnim na državu i sistem i značajan broj, posebno onih iz urbanih sredina, ima snažan naboj i revolt protiv države – kaže Vuletić, inače pripadnik generacije X.

Epitet izgubljena generacija opet nije produkt paušalne ocene autora ovih redova. Na globalnom nivou postignut je negde nekakav dogovor da se ova generacija (rođeni od 1966. do 1976. godine), radi potreba demografije, naziva generacija X ili izgubljena. Ona se odnosi na decu koji su, zbog globalnih društveno, socijalnih i tehnoloških promena, određeni deo dana bili bez roditeljskog staranja i izloženi sve većem broju razvoda roditelja. Generacija sa najmanjim procentom onih koji glasaju na izborima, koje karakteriše visok nivo skepticizma i “šta tu ima korisno za mene” stava. Nazivani još i “MTV generacijom”, oni predstavljaju i najedukovaniju generaciju od svih (više od 29 odsto ih poseduje bečelor diplomu). S ovim znanjem, oni su zapravo formirali svoje porodice sa znatno većim nivoom opreza i pragmatizma u odnosu na ono što su naučili od svojih roditelja. Generaciji su pripisane i preduzetničke tendencije, jer su prvi u svetu i imali pristup kompjuterima u domovima i školama.
Ali da li je tako i u Srbiji…?

– Osnovna specifičnost u odnosu na prethodnu baby boom generaciju je ta što oni nisu osvajali slobodu, već ih je ona osujetila, jer im je oduzeta tokom ratova i tranzicije. U odnosu na kasnije generacije njihove vrednosti i očekivanja nisu bila u saglasju sa onim što im je taj život donosio. Već “Y generacija” (takozvani milenijalci) je bila od detinjstva svesna da se u životu moraju sami snalaziti i da im ništa nije obezbeđeno ni osigurano. Protesti 90-ih za tu generaciju bili su pokušaj da vrate “normalan” život koji će im obezbediti dobar i siguran posao za koji su se školovali, dobru platu i sve vrednosti potrošačkog društva uključujući putovanja, visok standard… Tranzicija je, međutim, izneverila njihova očekivanja i za to su krivili sistem i politiku. Još uvek nesvesni bezličnih svetskih tokova i sila koje su u vreme globalizacije uticala na živote svakog od nas, oni su glavne krivce nalazili u političkim elitama, a rešenje problema u njihovoj zameni. Tako su protesti postali glavni način izražavanja njihove vere da je moguće da će jednom, ako ne za sebe, onda za svoju decu obezbediti onaj život za koji su još tokom detinjstva ubeđeni da im pripada – kaže Vuletić.

Možda najusamljeniji u stavu da su Srbi rođeni sedamdesetih godina imali veliku sreću jeste istoričar Čedomir Antić (inače rođen 1974. godine), jedan od predvodnika studentskih demonstracija. On smatra da je ta generacija dala desetine poslanika, pomoćnike ministara, ministre i da se samim tim ne može okaraketrisati kao izgubljena.

– Samo najstariji deo generacije sedamdesetih učestvovao je u ratovima, koji su srećom trajali kratko. Pored toga, ta generacija, za razliku od njihovih roditelja, nije imala neki autoritet. Kada pogledam svoje vršnjake sa Fakulteta istorije, oni su imali tu privilegiju da se zaposle u roku od šest, sedam godina. Za razliku od onih koji su rođeni četrdesetih godina i učestvovali su u protestima 1968. godine, oni koji su se bunili devedesetih su uglavnom postigli sve što su hteli. Međutim, problem je što nisu uspeli da promene sistem u dovoljnoj meri da to isto važi i za generaciju osamdesetih i devedesetih. To je generacija koja je došla na vlast sa 27 ili 28 godina. U slučaju da su bili radikali, naprednjaci, onda su došli sa trideset i kusur godina. To nismo imali još od 1945. godine – tvrdi Antić.

Glavni razlog zbog kojeg generacija X samu sebe doživljava propalom, on vidi upravo u kulturu našeg naroda.

– Naš narod i dalje živi u kulturnom obrascu iz vremena kada se raspala zadruga. Dakle, svi kukaju. A onda vidite da je u Beogradu od 2001. do 2007. za tri puta povećan broj automobila. Naravno da je moglo bolje, ali se postavlja pitanje koliko smo i mi bili spremni sebe da menjamo. Živimo u vremenu u kojem je u poslednje četiri godine potpuno propala demokratija. I sada ta generacija koja je bila neuspešna kaže da je narod loš, pa su i oni loši. Demokratiju niko nikada neće da brani. Ljudi kažu “to nam je što nam je”. A za one što su krali, narod kaže “što i mi nismo”. To nije dobro. Kada smo stvarali pokret koji je trebalo da sruši Miloševića, bili smo podeljeni kao i narod. Doprineli smo da taj režim padne, ali nismo mogli da formulišemo neku svoju ideju koju su, recimo, imali srpski liberali u 19. veku. I ta naša reformska politička opcija je bila podeljena iz inostranstva na dve sterilne opcije: jedna je govorila o EU po svaku cenu, druga je tvrdila da treba odbraniti Kosovo, ali da ne ratujemo. Naravno da je to na kraju propalo. Stvorila se jedna populistička struja koja je rekla sve može, a Zapad ju je shvatio kao garant mira. A to će se završiti kao i Brozova diktatura, ili silom ili će umreti – uveren je Antić.

Kada god se pokrene priča o protestima, neizostavna je i priča o dobrom zezanju, dobroj muzici, okupljanjima i koncertima. Kako i ne bi bilo dobar provod, pa čak i u stanju potpune izolacije i rata, kada, recimo, 1992. godine Beogradom kruži kamion na kojem muzičari tri kultna benda – EKV, “Električni orgazam” i “Partibrejkersi” – okupljeni u “Rimtutitukiju” protestuju protiv rata i tadašnje vlasti uz pesmu “Mir, brate, mir” i stihove “manje pucaj, više tucaj”. Međutim, nije zgoreg napomenuti da je većina prepoznatljivih lica sa protesta otišla u politiku, dok oni koji su karijere gradili u umetničkim i muzičkim vodama, pre svega rokenrolu, više nisu zainteresovani da govore o tom vremenu. Tako je i jedan od simbola bunta, frontmen “Električnog orgazma” Srđan Gojković Gile za “Ekspres” kratko rekao:

– Zaista ne želim da govorim na tu temu. Nije mi to više zanimljivo. Mislim da više nema smisla… – kratko je i vrlo indikativno rekao Gojković. Zanimljivo je da je u nekim ranijim intervjuima izjavljivao da je imao sreću da bude deo generacije koja je živela u godinama blagostanja, kada su “roditelji imali dobre plate, a pasoš bio vredan i na istoku i na zapadu”.

Upravo o studentskim demonstracijama 1996. i 1997. kao jednoj od najlepših uspomena iz mladosti govori i jedan od osnivača i novinar “Njuz neta” i scenarista emisije “24 minuta” Marko Dražić. Kaže, generacija rođena 1979. i 1980. samo na prvi pogled deluje kao izgubljena.

– Samo smo delić normalnog života osetili krajem osamdesetih, da bi u nekom pretpubertetskom periodu, kad smo imali 11 ili 12 godina, oko nas počeli ratovi, sankcije, nemaština i potpuna izolovanost koja je pratila naš život sve do 20 ili 21 godine. Ne volim neke romantizovane priče o davnim vremenima, pogotovu o devedesetim. Ljudi su tada ginuli, bili gladni i skoro sve vrednosti koje su se tada nametale, bile su pogrešne. Ali, to vreme je dovelo do toga da smo, čini mi se, bili mnogo više svesni društva u kom živimo nego što je to danas slučaj. I borili smo se, koliko smo mogli, da to stanje promenimo. Situacija je tada bila potpuno polarizovana, pa je možda bilo i lakše nego danas zauzeti stranu. Ta generacija nadala se da će promeniti društvo u kom živi. Želeli smo da imamo normalnu mladost, da razmišljamo o tome gde ćemo na more, a ne da li je Milošević pokrao izbore. Bili smo odlučni u toj borbi. Još kao maloletni, bez prava glasa, išli smo na proteste i slali našu poruku. Demonstracije 1996/97. smo redovno posećivali i bio je to prvi put kada se osetio duh promene i kad je pojedinac, čak i onaj koji u tom momentu ima 16 ili 17 godina, pomislio da nešto ipak od njega zavisi i da je promena moguća. Posle velike euforije nakon 5. oktobra, usledilo je veliko razočaranje. Ljudi su imali prevelika očekivanja. Sećam se kako smo tokom devedesetih verovali da će padom Miloševića nestati i svi naši problemi. I onda taj Milošević padne i vidiš da to nije baš tako… Ipak, ne mislim da se, bez obzira na intenzitet razočaranja, bilo šta “potrošilo” demonstracijama i željom da promeniš društvo u kom živiš. Bolje je razočarati se i deset puta, nego biti indiferentan i ravnodušan. Celog života, pogotovu na ovim prostorima, za nešto se borimo i neozbiljno je dići ruke pod izgovorom da si razočaran. Na kraju krajeva, naša generacija sada već ima i svoju decu i mora da oseća odgovornost i prema njima – smatra Dražić.

Iako se iksaši danas ne libe da kritikuju mlađe generacije što nemaju buntovni i borbeni ulični duh, po uzoru na njih, Dražić nije među onima koji krive nove naraštaje za apatičnost i nezainteresovanost.

– Devedesete su bile decenija kada nisi mogao da imaš taj luksuz da te politika nimalo ne zanima, a bilo je i mnogo lakše. Situacija je bila polarizovana, imao si crno i belo, i na tebi je bilo da se opredeliš za koju si opciju. Pritom je zemlja bila uvučena u ratove, sankcije, sve je to kulminiralo i bombardovanjem, pa je bilo i mnogo lakše izabrati stranu. Sada je sve to izmešano. Ipak, ono što treba da bude jedna od odlika mladosti jeste bunt, bes zbog nepravde, želja da se neke stvari promene i čini mi se da se u poslednje vreme mladi ljudi više uključuju nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina, što svakako ohrabruje.

Sličan stav ima i profesor filozofije i politički analitičar Dejan Vuk Stanković (rođen 1973. godine) koji smatra da je generacija X u Srbiji  ipak jedno vreme bolje živela nego njeni vršnjaci u drugim zemljama. Ali da je danas u političkom, figurativnom smislu, ona izgubljena.

– U političkom smislu se razočarala u sve moguće ideološke koncepte. Nemaju mnogo vremena, ni energije da nekoga kreditiraju politički. Generacijski gledano, svi mi koji smo protestovali prvi put kod česme 1991. napunili smo 30 godina nakon 5. oktobra. Ta generacija se nije povukla iz politike, nego je samo izgubila naivnost. Nije ništa mogla da ostavi u nasleđe, jer i dalje ima značajnu ulogu u društvu. I u narednih 20 godina ti ljudi će predstavljati okosnicu razvoja ili će snositi krivicu za stagnaciju. Ipak, od tih ljudi se ne može očekivati da imaju entuzijazam koji su imali 5. oktobra ili 9. marta. Ti si devedesetih verovao da liberalna demokratija i tržišni kapitalizam znače slobodu i veće blagostanje. To se nije dogodilo iz raznih razloga, od pokvarenosti elite do činjenice da demokratija ne rešava sve probleme. Toj generaciji ne možeš da pripišeš ni da je izgubljena, ni da je promašena, to je prosto generacija sa mnogim problemima i oskudnim resursima da ih rešava. Treba pitati šezdesetosmaše šta su uradili da bi sprečili rat 1991? Zbog razočaranja, moja generacija ne može da bude euforična. Ona je razočarana u sve ideološke koncepte i nema vremena, ni energije da nekoga kreditira politički. Ona može i treba da koriguje greške onih koje su vodile Srbiju devedesetih i početkom novog milenijuma. U četrdesetim godinama imaš drugačije prioritete. Prosečan predstavnik te generacije danas veruje samo u to kako da plati kredit, da prehrani porodicu… On danas ne veruje nikome na kredit. To je čovek koji je danas bezidealizovan i koji zna da nikome ne može verovati samo zato što je protiv nečega. Zato je on danas politički pasivan i konzervativnije gleda na društvo, nego što je to bio slučaj u mladosti. I to je sasvim prirodan proces – ističe Stanković.

Na pitanje da li bi sve danas isto uradio, sagovornik sa samog početka teksta kaže:

– Verovatno bih ponovo išao na sve te proteste, u istim okolnostima. A danas, sa ovim iskustvom? Pa, vidiš da ne idem…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar