VUČIĆEV BLJESAK U ZAGREBU

Uvek je postojalo zrno straha kada bi neko iz Beograda otišao u Zagreb. Ta potreba da se kaže reč više od onoga što je nužno i celishodno, beskrajna težnja naših vlastodržaca da se baš u Zagrebu izgovori to „Izvinite". Ispraćali smo ih sa strahom, a oni su odlazili kao autsajderi da odigraju utakmicu i da, ako mogu, ne izgube baš sa 5:0. Ako neko pokrene priču o ratnoj odšteti, okrenu drugi obraz, istrpe malo, nikako ne spomenu Jasenovac, obavezno pomenu Severinu kao most dobrosusedskih odnosa i sačekaju kraj posete. Jednom rečju prosečan srpski predsednik/premijer/ministar išao je u Zagreb voljno podjednako kao što bi prase putovalo na odmor u Teheran. Sve do pre neki dan i posete Aleksandra Vučića.

Kolindina rečenica da je „Vučić skroz Evropljanin" važnija je za evropsku budućnost Srbije više od bilo kakvih poglavlja, i samo govori u prilog tezi da predsednik Srbije jeste „man with plan", da zna da čita politiku, i domaću i spoljnu, i da, ali baš ništa ne radi ni na prvu ruku, niti bez jakog razloga. Nije poseta Hrvatskoj bila tek incident, trenutni bljesak političkog genija. Naprotiv. Hrvatska je samo deo široke ofanzive koja služi da se zatvore svi frontovi, osim onog ka Kosovu, i da Srbija zauzme dobru poziciju uoči najvažnijeg događaja u njenoj skorijoj istoriji -završnih pregovora i završne odluke o Kosovu.

U taj posao Vučić sada ulazi, osim što je odavno proglašen za najboljeg evropskog đaka, i sa oreolom dobrog dečka, pomirljivog, spremnog da pruži ruku, zauzda jastrebove, da sve od sebe da se unormale odnosi na Balkanu, i reše nagomilana sporna pitanja, od granica do sukoba iz prošlosti.

I ponovo je, kao i mnogo puta pre, uspeo da u nečemu, u očima Evrope, bude prvi. Prvi je krenuo u reforme, prvi je otpočeo pregovore, prvi je odbacio ekstremni nacionalizam kao pogubnu stvar (tekst u Politiku, sa tom rečenicom, pratio je, s jasnom namerom, posetu Zagrebu), prvi je predložio ukidanje ekonomskih granica između zemalja Balkana, prvi je otišao na noge jednom od simbolički najvećih srpskih neprijatelja i rekao da želi budućnost, prvi je uveo moratorijum na zapaljive izjave. Dakle, stalna diplomatska i politička inicijativa. Konstantno prvi vuče političke poteze koji onda opredeljuju poteze drugih aktera.

Sve ovo, uz pažljive odnose sa Rusijom, i namerno isticanje srpsko-ruskog prijateljstva, Vučića stavlja u poziciju ozbiljnog i jakog pregovarača kada je o Kosovu reč. Uz jasnu demonstraciju čvrstine i kredibilnosti kao partnera, stavljaju našu zemlju na onu stranu političkog spektra na kojoj odavno nije bila. Teško da mi možemo sada da odlučujemo o globalnoj politici ali bar možemo da pregovaramo o našoj sudbini i stvarima koje nas se tiču, a ne da nam se one više nameću kao un fa it accompli.

Teško da će međunarodna konstelacija snaga ikada biti idealna i u našu korist, ali ipak raduje što je Vučić u datim okolnostima čini se izvukao maksimum pre svega iz sebe i Srbije. Mada iskreno govoreći, i odnosi u samoj EU idu mu naruku. Desničari u Austriji, Češkoj, Mađarskoj odavno nemaju ništa protiv srpske upornosti da ne prizna Kosovu, i sada sve češće to otvoreno i govore (Štrahe je, dok je Vučić bio u Zagrebu, poslao nedvosmislene izjave da Austriji ne smeta to što Srbija Kosovo smatra svojom teritorijom), a španski non paper, kojim se Kosovu odriče pravo na evropsku budućnost, samo je šlag na tortu uoči završne runde pregovora. Kada se tome doda i da je Srbija ispunila, u najvećoj meri, svoje obaveze, i da Kosovo nije ništa uradilo kada je reč o Zajednici srpskih opština, kao i da muku muči sa specijalnim sudom, jasno je da nam, možda i po prvi put, okolnosti idu naruku.

A ono što je posebno dobro je to što se Vučić, uprkos nizu povoljnih okolnosti, ne ponaša kao tipični bahati balkanski gospodar. Ne, on zna da je partija daleko od kraja, i zna da mora mnogo i dobro da radi da bi novonastalu poziciju mogao da iskoristi. I opet se ponaša kao dobar, školovani šahista, koji prvo misli o tome šta on sam treba još da uradi, a tek onda o protivnikovim potezima i eventualnim greškama.

Zato i poseta Zagrebu, zato sva ona užurbana diplomatska aktivnost pre nje, zato poruke mira i saradnje, zato spuštanje lopte u odnosima sa susedima, i zato, na kraju, insistiranje na tome da se Srbima, građanima Srbije, kaže puna istina i o tome šta smo sve propustili, šta izgubili, kao i koju cenu treba da platimo da bi nam bilo bolje.

Za one kojima u osnovi svega nije puki hejt prema prvom čoveku Srbije, ovo čemu prisustvujemo je jedna od najlepših, najkomplikovanijih i najzanimljivijih političkih partija u celokupnoj istoriji Balkana.
I svako ko ima i zrno soli u glavi u svemu tome može samo da uživa i da se raduje činjenici da je za tablom naš predstavnik i da, bar za sada, igra đavolski dobro.