ZAŠTO SMO ĆUTALI O JASENOVCU?

Šta je Srbija uradila da fokus međunarodne zajednice usmeri ka stradanju Jevreja, Srba i Roma u sistemu koncentracionih logora uspostavljenih na teritoriji NDH? Zašto Srbija nikada nije insistirala na tome da se Jasenovac u svetu tretira kao Aušvic? Da đaci u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, dok uče o eksperimentima koje je nad Jevrejima vršio Mengele, istovremeno uče i o tome šta je Maks Luburić radio Srbima u Jasenovcu? Da li neko može i da pomisli da Jasenovcu nije mesto na Uneskovoj listi svetske baštine, odmah pored Aušvica?

Odnos Srbije prema Jasenovcu i genocidu počinjenom u NDH tokom Drugog svetskog rata umnogome podseća na vic o Piroćancu koji se žali kako nikako da dobije na lotou iako nikad nije uplatio tiket. Tako se i iz Srbije stalno čuju zapomaganja kako su zločini ustaša nepravedno zaboravljeni ili, u najmanju ruku, skrajnuti.

Niko se, međutim, ne zapita šta je Srbija sama uradila da fokus međunarodne zajednice usmeri ka stradanju pre svega Jevreja, Srba i Roma, u sistemu koncentracionih logora uspostavljenih na teritoriji NDH gotovo odmah po njenom formiranju, aprila 1941. godine. Zašto Srbija nikada nije insistirala na tome da se Jasenovac u svetu tretira kao i Aušvic? Da đaci u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, dok uče o eksperimentima koje je nad Jevrejima vršio Mengele, istovremeno uče i o tome šta je Maks Luburić radio Srbima u Jasenovcu?

Da li neko može i da pomisli da Jasenovcu nije mesto na Uneskovoj listi svetske baštine, odmah pored logora Aušvic-Birkenau, ili pak na listi evropske baštine na koju su uvršteni praktično svi logori iz sistema nacističkih logora smrti? Svi osim Jasenovca.

Niko da se zapita da li je Srbija ikada tražila da se u nekoj međunarodnoj instituciji usvoji dokument kojim bi bili osuđeni zločini u NDH, koji su sami po sebi genocid.

A dok se tako nešto ne uradi, teško je i zamisliti da će neko iz te iste međunarodne zajednice samoinicijativno da ukori zvanični Zagreb zbog sve češćih, direktnijih i neprikrivenih negiranja ustaških bestijalnosti. Neka od tih negiranja idu tako daleko da se Jasenovac u pojedinim knjigama i publikacijama karakteriše kao „kreativno mesto za zabavu" ili, u najgorem slučaju, samo kao radni logor u kojem su, eto, zarobljenici čak imali prilike da igraju fudbal sa svojim čuvarima, ili da pred njima igraju pozorišne predstave.

Prećutkuje se, međutim, to da su ti isti čuvari već sledećeg dana ubijali one sa kojima su koliko juče trčali za loptom ili im aplaudirali dok su ovi bili na daskama koje život znače.
Povoda da Srbija zatraži zvaničnu reakciju, donošenje rezolucije ili deklaracije u nekoj od međunarodnih organizacija ili institucija (Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Evropski parlament...) bilo je i ranije napretek. Reakcije, međutim, nije bilo.

Danas povod mogu da budu i nedavno otkrivene fotografije koje su američki izviđači snimili iz vazduha s početka 1945. godine, koje je pre dva broja objavio i "Ekspres". Na njima se vide masovne grobnice na obalama Save i Une oko Jasenovca, a koje se prostiru na površini od oko 10 kvadratnih kilometara.

Poznati patolog dr Zoran Stanković ocenio je da bi ovaj slučaj mogao Srbiji da posluži kao povod da zvanično zatraži čak i od Ujedinjenih nacija da formiraju tim koji bi izvršio ispitivanja i eventualne ekshumacije na lokacijama ovekovečenim na ovim fotografijama. Vlasti u Beogradu, međutim, i dalje se ne oglašavaju.

Niko, naravno, ne očekuje da bi eventualni zahtev Srbije za donošenje rezolucije ili deklaracije o osudi zločina u NDH, odnosno formalnog izjednačavanja statusa Jasenovca sa Aušvicem odmah bio dočekan aplauzom i odobravanjem. To i nije posao u koji se kreće naprečac, bez jasne strategije i saveznika.

Problem je, međutim, što niko do sada nije napravio ni taj prvi korak kojim bi sve počelo.
Sličnih primera ima više. Još 1987. godine Evropski parlament je ubijanje više od milion i po Jermena u Turskoj 1915. godine proglasio genocidom. Stogodišnjica ovog zločina bila je povod i za usvajanje posebne rezolucije u EP, u kojoj je Turska pozvana da prizna genocid i „na taj način utre put istinskom pomirenju između turskog i jermenskog naroda".

Osim toga, još 28 zemalja usvojilo je rezolucije u kojima se taj zločin kvalifikuje kao genocid. Među njima su i Nemačka, Francuska, Italija, Austrija, Belgija, Češka, Grčka, Holandija, Poljska, Slovačka, Kipar, ali i Rusija, Kanada, Švajcarska...

Sa nečim sličnim suočava se i sama Srbija. Evropski parlament je, naime, krajem prošle godine, u okviru rasprave o napretku Srbije, usvojio dokument, odnosno amandman koji je podneo slovenački zastupnik Igor Šoltes, u kojem se navodi da Srbija ne može u EU dok ne prizna genocid u Srebrenici.

Tri godine ranije, EP je usvojio i rezoluciju o Srebrenici kojom se naglašava da je negiranje genocida neprihvatljivo. Britanska rezolucija o Srebrenici, koju su predložili u Savetu bezbednosti Unije iste godine, nije prošla jer je Rusija na nju uložila veto.

Mogućnosti za ovakav potez na međunarodnom planu, dakle, očigledno postoje. Jedna od ključnih stvari je i naći saveznike na tom poslu, jer malo je verovatno da su baš poslanik Šoltes i Zeleni, čijoj grupaciji pripada, toliko iziritirani zločinom u Srebrenici, samostalno odlučili da podnesu navedeni amandman koji ne ide naruku srpskim evrointegracijama. Logičan zaključak je da su oni samo sredstvo kojim neko drugi ostvaruje svoje ciljeve.

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima