NEBOJŠA JEVRIĆ: Parastos

Rile je bio stari štajger, štajger po rođenju i mestu boravka. Upućeni u njegovu biografiju kažu da se nikad nije popeo do Terazija. Kuća je i u komunizmu nastavila da traje

Bile su to godine kad je Titina milicija uteravala red i zakon.
Ako te nađu bez prijave stana na sumnjivom mestu, u sumnjivo vreme, sa sumnjivim društvom, vodili su na nedelju dana u Okružni zatvor Padinska Skela, u Padinburg, bez mnogo mozganja.
Prijava stana se izdavala na belom duguljastom papiru koji se posle dugo nošenja habao i propadao. Ili smo ga pijani gubili.
Gazdarice su odbijale da nas prijave. Jer ako nas prijave, onda su se plašile poreza. Naći nekog iz Beograda ko će te prijaviti na svoju adresu bilo je pravo umeće.
Sećam se da je mene prijavio kod sebe neki Goran Goveče.
Goran je stvarno ličio na goveče. Imao je četiri godine starog sina Svetu.
Radio je u nekoj firmi i bio stalno na bolovanju. Kod Gorana je u stanu bila permanentna žurka. Jednom smo doveli i jednog pijanog popa. Bio je to komunistički pop iz Saveza sveštenika.
Umro je predsednik SSSR-a Černjenko. Odlučili smo da mu damo parastos. Pozvali smo popa koji je pio kao i mi, da mu očita opelo.
Kad je Aca Sekulić bio u kandžama Srpskog lekarskog društva, na lečenju od alkohola u klinici pod Avalom, tamo je pronašao i doveo u Klub književnika Gorana Govečeta.
Sedeli smo za stolom Pera Vo, Laza Konj, Goran Goveče, Aca i ja.
A narodno veselje je nastalo kad je pesnik Raša Livada ušao i krenuo da se pozdravi sa Acom i Acinim društvom.
"Ovi će da te popasu!", upozorio ga je Gospodin Srce, pesnik Aca Sekulić.
Parastos Černjenku je trajao sedam dana. Svakog dana Savezni Pop, tako smo ga zvali, kadio je stan i terao zle duhe koji bi se posle toliko lokanja nakupili.
Sedmog dana napunili smo dva kontejnera flašama.
Goran Goveče je imao četvorogodišnjeg sina Svetu.
Kada bi nam ponestalo pića, Goran Goveče je telefonirao po gradu. Imao je jaku šifru. Javku.
"Sveta mi je gladan. I ponesi neko piće."
A Sveta je uživao među pijancima. Vukao nas je za uši, jahao, čupao Saveznom Popu bradu.
Razmišljao sam kakva li mu je to majka kad je sud dosudio Goranu dete.
Goran me je spasao sa prijavom stana. Bila je to i karta za prevoz. Izvadio sam beogradsku ličnu kartu i zvanično postao građanin prestonice. U tramvajima i autobusima sam mirno ostajao da sedim kad bi naišla kontrola. Davao sam ličnu kartu sa Goranovom adresom na koju su mi stizale kazne. Sve što stigne Goveče je hladno bacao u kontejner.
Ali nisu svi imali priliku da imaju Goveče za druga.
2.
Oni sa Štajge su svi redom bili prijavljeni kod Rileta Pedera u Lominoj.
Ta Riletova straćara imala je preko sto pedeset prijavljenih stanara.
Kome je god na Štajgi bila frka, Rile bi mu bez problema davao prijavu stana. Prvo su se tu naselili Pazarci, pa Bjelopoljci, Nikšićani i ostali znani i neznani.
Naherenu kuću u Lominoj podigao je 1860. Riletov predak čoček baša.
„Bez čočeka u Osmanskom carstvu i njegovim provincijama nije moglo biti pravog kafanskog veselja, a još manje sevdaha - o karasevdahu da i ne govorimo.
Čočeci su, u ženskim kostimima, izvodili koreografski manje ili više složene, ali razuzdanom erotikom duboko prožete igre u mehanama i kafanama širom carevine i zbog njih su svakodnevno sevali noževi i padale brkate glave sa sve čalmama i turbanima.
Bili su to dečaci od 10 do 18 godina, čija je obuka počinjala već u ranom detinjstvu, a obuhvatala je ples i sviranje na tradicionalnim instrumentima. Regrutovani su skoro isključivo iz neosmanskog stanovništva (naročito romskog, jermenskog i grčkog, ali i iz slovenskog, pa i srpskog) i pripadali su esnafu akrobata, gutača vatre, iluzionista i sličnih zabavljača, a ne muzičarskom esnafu.
Putujući čočeci kretali su se u manjim grupama (ćok), koje je predvodio stariji muškarac, majstor (ćok-baša) i koje su u kafanama provincijskih gradova širom Carevine ostajale danima, nedeljama ili mesecima, već prema tome na koliku su i kakvu publiku nailazile. A ta publika je znala da bude strasnija od današnjih navijačkih grupa po stadionima i isto toliko sklona nasilju. Krvavi sukobi kafanskih klupodera za naklonost najpopularnijih čočeka bili su stvar svakodnevna, u toj meri da je 1857. godine sultan Abdulmedžid I zabranio svako javno predstavljanje čočeka, bar u Carigradu.
Kao i sve slične zabrane, ni ova, koliko god da je bila mudra, nije bila sasvim delotvorna, pa su se čočeci još dugo uvijali oko svojih ljubitelja, naročito po provincijskim mehanama Anadolije i Balkana", piše Ivan Janković.
Rile je zajedno sa kućom nasledio i nadimak.
Tu je 1905. godina bila "Rakidžinica" kod Petrovića.
Sačuvao je Rile „Knjigu šanka" iz te godine. U njoj, između ostalog, stoji:
"Milenija Frnfulja ostala dužna tri rakije.
Pera Pacov pet rakija.

Bio je to i ostao siguran štek. Prolazile su generacije, ali kuća je stajala. Bilo je to prvo utočište onih koji su dolazili u Beograd i poslednje onih koji su sa Štajge odlazili

Radomanu iz Ripnja doćerao pedeset litara ljute i dvadeset za kuvanje. Opet tuča.
A onda krupnim štampanim slovima:
JUČE JE U MOJU RAKIDŽINICU DOŠAO KRALJ PETAR SA AĐUTANTOM.
Kralj Petar je došo zbog one budalčine Radoja Domanovića. Molio ga je da u svojim novinama 'Stradija' ne dira ministra vojnog jer izgleda da ćemo ratit sa Bugarima. Kralj je platio sve Rakine dugove."
"Rakidžinica" je zapamtila i Austrougare i Nemce.
Ali je zatvorena četrdeset sedme.
Rile je bio stari štajger, štajger po rođenju i mestu boravka. Upućeni u njegovu biografiju kažu da se nikad nije popeo do Terazija. Kuća je i u komunizmu nastavila da traje.
Bio je to i ostao siguran štek. Prolazile su generacije, ali kuća je stajala. Bilo je to prvo utočište onih koji su dolazili u Beograd i poslednje onih koji su sa Štajge odlazili.
Tu se igrao pokeker i barbut. Bile su to velike partije, a Rile je uredno praznio piksle.
Za lepog vremena partija se mogla odigrati i u napuštenim vagonima pored železničke stanice, ali kad stisne zima igrači su se selili u Riletovu straćaru.
Igrao se barbut. Igrali su Trudni Miš i Pajče. Ostali su secovali. Na Pajčeta i na Trudnog Miša. Kockice su prelazile iz ruke u ruku.
Mika Šnicla je stavio deset hiljada maraka na Trudnog Miša.
Trudni Miš je imao tanke kockarske ručice i noge dece iz Afrike. Na ćelavoj glavi dva šiljata uva. Sa minđušom u jednom. Trudni Miš je imao pivski stomak. Pričalo se da je taličan. Dobijao je već danima.
Trudni Miš se znojio, znoj mu je kapao sa čela. Pajče je bio beo.
Pale su dve jedinice kad je murija zakucala na vrata. Opet su tražili nekog ko je kod Rileta bio prijavljen.
Kad je kuća srušena, Rile je dobio stan na Slaviji.