NEBOJŠA JEVRIĆ: Pešački je zakon!

NEBOJŠA JEVRIĆ: Pešački je zakon!


U toku je akcija „Pešački je zakon”. Svitalo je. Vraćali smo se puni love iz noćne kafane. Emil, ilustrator moje knjige, i ja, pisac. Toga dana smo dobili honorar. I krenuli smo da ga potrošimo. Na Trgu Republike nije bilo nikoga. Ni automobila ni ljudi. Prešli smo na crveno. Odjednom je iz mraka izronio milicioner. Milicioner se ljuljao. Šapka mu je bila nakrivljena. I on je odnekud dolazio. Odakle dolazi milicija? Gde im je košnica? Tražio je po deset dinara za pretrčavanje. Izvadio sam sto i dao mu bez reči. „Ali ja nemam kusur!” U tom času se ponovo upalilo crveno oko semafora. Protrčao sam na crveno, a Emil za mnom. Jednom, drugi, treći put. Zadihani smo stali kod uvaženog druga.
Je li sad u redu? Naravno da je u redu, rekao je uvaženi drug. Skinuo je šapku i naklonio se. Momci, častim još dva pretrčavanja! Pretrčali smo još dva puta, a onda svi trojica otišli u pivnicu na Zelenom vencu. Emil mu je napravio portret, a ja sam mu poklonio knjigu. Piće je platio on. Bila je to dobra kafana. Kelnerici Beloj smo stavili šapku na glavu.
U kafani je bio fajront. Noge stolica su bile podignute prema nebu. Bela je volela Emila. Volela je i mene. I uvaženog druga je volela. Popila je i ona piće. Drug se smejao i pretio joj da će joj zavući pendrek pod suknju. Bili su to oni pendreci. Nedemokratski. Trideset centimetara kraći od ovih današnjih – demokratskih. Akcija „Pešački je zakon” me je obradovala. Oprezan sam kad prelazim pešački prelaz. Uvek se plašim da ne sretnem uvaženog druga. U Kini, za vreme Kulturne revolucije, svi su morali da prelaze na crveno. Jer crveno je njima bila boja slobode. Ništa nije smelo da stane zbog crvenog. A mi smo bili anarhotrockisti. A mi smo bili anarhisti. Anarhisti, brate. Ja sam nosio crnu petokraku koju mi je poklonio Boris Tadić, i više od teorije anarhizma, čemu su nas podučavali drug Oluja i drug Pavle, zanimala me je praksa. I Veselinka. Za Veselinkom je zviždao ceo Beograd.
Prodavali smo novine „Student”, koje nam je besplatno dostavljao Dragan Blagojević.
Nekako u to vreme prestao je da prima platu kao profesor Likovne akademije Dragan Lubarda. On je bio genije, ali i mi smo bili genijalni. Bili smo neuhranjeni, ali to nam nije smetalo. Ja sam krao gajbice s mlekom pa smo ga onda širili u velikom lavoru i cedili u čaršavu okačenom o luster.
Jeli smo sve što leti.
Bili smo ludi i verovali smo u Timotija Lirija, koji je propovedao da ćemo tek kroz ludilo postati pametni.
Nigde se dugo nismo zadržavali.
Ja sam o mestu gde ću spavati te noći razmišljao tek u tri ujutru, a i tada retko
2.
Posle fajronta u „Belom gradu”, uputili smo se kod Deda Jove na gajbu. Nosili smo flašu sa BB klekovačom, koju sam kupio u dragstoru.
U dragstoru sam započeo svoju književnu karijeru. Pre mnogo godina. Oko mene su sedeli Saša Dragstor, Dule Varičak, Kule Milutin Kukrika, Saša Plavšić, Mali i Veliki Cole. U dragstoru su sedeli svi jer na drugom mestu nije bilo pića da se kupi. Čerečili smo pečenu kokošku kada je naišao Ivan. Ivan me je slušao kako pričam. Ivan je bio gradska faca i urednik u „Reporteru”. Pozvao me je da sve to opišem i da donesem u redakciju reportera. Objavili su to i dali mi gomilu para. Tako sam se otisnuo u svet književnosti. Ali dragstor nisam zaboravio. Kad je dragstor zatvoren, ukrali smo venac sa groblja, obrnuli traku i ispisali poslednji pozdrav.
Drug Pavle tako se zvao milicioner, ili Ćoša, kako su ga zvali u njegovom selu. Bio je toliko oduševljen da je mogao biti ševljen. Kasnije ga je Koska i stvarno poševila. Tek tri meseca je bio u Beogradu i vrlo mu se dopalo.
I nama se dopadao Beograd. Bio je najbolji grad na svetu. Istina, često nismo imali ni za cigare, ali smo pušili pikavce kapitalce.
U svitanje smo stigli kod Deda Jove i Koske. Koska se zvala Dedina drugarica. Neko ju je tu doveo i ostavio, a ona nije imala kuda da ode.
Lane Svinja, pesnik, tvrdio je: „Piće je potreba. Hrana je navika. Navikne se čovek da jede.” Iako smo pili drugi, treći, četvrti dan, nismo bili gladni.
Samo je milicioner bio gladan. Otvorio je frižider s namerom da nađe nešto za klopu i ubrzo ga zatvorio. Tu su ostale i Krcine patike koje su najviše smrdele.
„Auh”, rekao je.
„Auh”, rekla je i Koska, i uhvatila ga za pitona.
Držeći ga za pitona, odvukla ga je u drugu sobu.
Ubrzo su se iz sobe začuli roktanje i Koskini jektaji.
Mi smo pili iz flaše. Kod Dede nije bilo čaša. Sve su polomili prethodni gosti.
Na zidu je bio naslikan leptir s ljudskim očima. Na koju god stranu da kreneš, oči su gledale samo u tebe. Naslikao ga je Rajko, student Likovne akademije. Delovale se hipnotički. Posle je neko zaklao Rajka u njegovom ateljeu. Ubica nikada nije pronađen.
Svanulo je kad smo zaspali. Zaspali su i Koska i milicioner.
Deda Jova je morao da nadoknadi nedostatak alkohola u krvi. Ostao je da pije sam. I bilo mu je dosadno. A Deda nije voleo da pije sam.
Ja sam zaspao s mačkom Haklberijem na grudima. Bila je to glavata mačorčina kojoj je neko oko vrata zavezao kravatu. Držeći ga za kravatu, izvodili smo ga u šetnju, na opšte zgražavanje vlasnika pasa na koje je Haklberi hrabro frktao.
Hteo sam pre spavanja da se ispovraćam, ali sam se plašio da ne probudim Ašija Nebojšu Ćosića, pesnika i beskućnika. On je obožavao da spava u kadi na dva jastuka. Ja sam ležao na leđima, a Haklberi meni na grudima.

Lane Svinja, pesnik, tvrdio je: „Piće je potreba. Hrana je navika. Navikne se čovek da jede.” Iako smo pili drugi, treći, četvrti dan, nismo bili gladni. Samo je milicioner bio gladan. Otvorio je frižider s namerom da nađe nešto za klopu i ubrzo ga zatvorio. Tu su ostale i Krcine patike koje su najviše smrdele

Kod Deda Jove svetlo je bilo stalno upaljeno jer je uvek neko bio budan da „održava vatru”. Dolazili su razni i u različito vreme.
Gledao sam u Haklberija, a Haklberi je gledao u moju jabučicu. Bojao sam se da me ne prikolje na spavanju.
Kuća je bila trospratna, u Diplomatskom naselju na Banovom brdu. Vrata su se otvarala klanfom. Dva sprata je koristio Jova, a na donjem spratu živeo je Ljatif Ljatifi, Šiptar oženjen Deda Jovinom sestrom. On je svakoga jutra istračavao iz gajbe u strahu od omiljene discipline koju je uveo Deda Jova. Skakanje s terase Šiptaru na glavu.
Jova je nekada bio slikar. Skinuo je vrata od sobe i napravio skelu od unutrašnjih vrata. I započeo fresku koju nikada nije završio. Na tim vratima na skeli spavao je Amfi. Amfi je dolazak milicionera prespavao.
Pored kreveta je stajala flaša. Iz moje utrobe pilo je devet žednih generacija.
Sagnuo sam se i nategao. Užas! Nekoga je mrzelo da ustaje iz kreveta i mokrio je u praznu flašu.
Skočio sam i počeo da povraćam, da rigam, sve dok nisam povratio žuto-zeleno.
Psovao sam, ali niko nije obraćao pažnju. Otvorio sam česmu na lavabou i pio vode. Deda Jova mi je došao i gurnuo mi flašu s vinjakom.
Vinjaka je bio u dovoljnim količinama. Ali nedovoljnim za društvo iz Diplomatskog naselja. Ovde je već deset godina bila permanentna žurka.
Prethodne noći je Kule Kukrika posetio radnju Rada Smrada. Rade Smrad je pio s nama po čitav dan ispred limenke i radovao se obijanju njegove prodavnice. Uvek je prijavljivao duplo.
Naravno da je znao ko mu obija radnju. Ali je ćutao. Radnja je bila socijalistička i on je uvek pravio manjak. Kuletove provale su ga spasavale od popisne komisije. Deda Jova, kome je bilo dosadno, ušao je kod Koske i Ćose Kera, tako smo ga prozvali ovde, i obukao uniformu. Deda je bio visok sto devedeset i uopšte nije bio deda. Bio je retardirani ostatak 68. Obukao je uniformu, pripasao pištolj i pendrek. I krenuo napolje. Samo mu je kosa bila malo duga za socijalističkog čuvara reda. Samo su mu cipele bile male. Jovi to nije smetalo. Obuo je svoje kaubojke i izašao da reguliše saobraćaj.
Jova je bio talija. Prva kola koja je zaustavio bila su milicijska. Vratio se u pratnji devera s lisicama na rukama.
Drugovi su bili užasnuti. Ćosa Ker je popio suspenziju, Jova mesec dana ćorke, a mi koji smo ostali popili smo osamnaest flaša žestine. A Kosku su odveli u dom, odakle je pobegla. Dom je bio u Zagrebu. Koska je bila Hrvatica koja je volela srpsku književnost. Srpsko slikarstvo. Uopšte srpske umetnike. Dopadali smo joj se.
Vratila se posle nedelju dana. Vratila se zbog pisca Dušana Varičeka, u koga je bila zaljubljena.
Došla je taksijem do kuće Ivana Stambolića, koji je bio komšija Deda Jove.
Tako se do Jove putovalo taksijem.
A ona kroz šiblje do Deda Jove. Jove Božovića.
Taksisti su uzaludno zvonili na Stambolićevu kapiju.
3.
Bližilo se leto. Kad je kod Jove bilo sve popijeno, otišli smo u studentski dom da se okupamo. Nismo se okupali, ali smo viška dušeke poneli na krov Bloka 4 u „Patrisu Lumumbi”. Bilo je tu vrednih studenata kao što je Krkalo koji su jedva dočekali ovako društvo.
Bio je tu neki prastari studentski običaj da se laje u vreme ispitnih rokova. Na konopcima za veš su se sušile ženske gaće, još nije bilo tangi. Mi smo jalali na njih i na koleginice koje su zatvarale prozore. Neko je doneo gitaru.
Nas su uvek hapsili. Bili smo dobro društvo, ali oni su znali da svako od nas ima bar dva metra Padinjaka, Padinburga, Padinske Skele.
Stigle su i dve studentkinje iz Više medicinske. Jednoj studentkinji sam se dopao. Odveo sam je kod Krkala u sobu. Imala je ogromne noge i dugu kosu. Sećam se da sam se zamrsio između tih nogu i te kose.
To me je spaslo ovog puta.
Oni na krovu su pevali.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar