NEBOJŠA JEVRIĆ: Sava Sovuljaga

Naručio bi piće i klopu, a onda izašao iz kafane kad se konobari najmanje nadaju. Zato su bile retke kafane u kojima je bio stalni gost. Ordinirao je od Borče do Surčina, u centru grada, na Štajgi. I tačno je znao gde je večerao, a gde pio na tutanj. Bilo je opasno družiti se s njim

U noćnoj kafani na Štajgi, Sava Sovuljaga recituje:
„I tako naoštren na točku oluje,
Avanture ljupke razdiru mi grudi,
Smejem se kad plaču bogovi i ljudi."
Sava Jokić bio je bitan tip, gotovo bitanga.
Svi su ovde odnekud došli, samo je Sava bio odavde.
Oštra nosa, krupan delija uvek spreman na kavgu, učestvovao je u mnogo obračuna s konobarima i gostima. Uglavnom s konobarima.
Sava je prvi patentirao piće i klopu na tutanj.
Naručio bi piće i klopu, a onda izašao iz kafane kad se konobari najmanje nadaju. Zato su bile retke kafane u kojima je bio stalni gost. Ordinirao je od Borče do Surčina, u centru grada, na Štajgi. I tačno je znao gde je večerao, a gde pio na tutanj. Bilo je opasno družiti se s njim.
Grobarov, s kojim je u mladosti bio drug, proglasio ga je svojim slugom.
Sovuljagi to nije smetalo.
Uvek je rado nastavljao kavge koje je Grobarov započeo.
Kad bi murija došla na poziv personala, odvodili su ga u Padinsku Skelu. Njegovi su bili s Karaburme. Kiridžije.
Iz tog vremena su poticale prve priče o Savi.
Krenuli su konjskim kolima preko Pančevačkog mosta, gde mu je otac imao zemlju.
Kad su stigli do pola mosta, Sovuljaga je iskočio iz kola, popeo se na ogradu mosta i skočio u Dunav. Isplivao je, naravno, ali je otac odustao od toga da od Save napravi zemljodelca.
Sovuljaga je bio slikar i prozni pisac. I jedno i drugo u pokušaju. Jednostavno je sve osim sedenja u kafani smatrao gubljenjem vremena.
„Ajde, mali, vodim te na leskovačku mućakalicu na tutanj."
Rekao je pozivajući me da me časti. Bila je nedelja, dan kad se čovek obraduje i pošto Grobarova sretne. Za vreme Titovog komunizma, kafane su nedeljom bile prazne. Nije bilo nikoga ko bi mogao da bude sponzor toga dana.
Pristao sam jer me je interesovalo kako to Sovuljaga godinama plaća na tutanj. Bio sam kučence koje je želelo da omiriše ceo grad. Udisao sam beogradski smog punim plućima.
Ušli smo, naručili litar belog i litar kisele, i dve mućkalice.
Konobar je to doneo, a ja sam prežao kuda da kidnem kada plaćanje na tutanj dođe na red.
Posle ručka, naručio je Sovuljaga za sinovca i sebe još kilo-kilo.
„Sinovac, ti ideš prvi. Čakaj me u 'Drvaru'."
Kad je naišao konobar, Sovuljaga je izvadio lovu i dao mi da kupim cigarete, a on je ostao.
Pojavio se posle pola sata. Dobro raspoložen i sit. Iskočio je kroz prozor u kenjari,
koji je davno snimio.
Lutao sam mesecima sa Sovuljagom s kraja na kraj Beograda.
A onda je Sovuljaga otišao u atelje i počeo da slika.
U kafanama koje je obeležio ručkom na tutanj pojavile su se na zidu slike Save Jokića. S motivima sa Dunava i Svetog Stefana. Sava je samo slikama plaćao račune.
Novi krug pića na tutanj mogao je da počne.
Prvi put je je uhapšen zbog poezije.
Pevao je svoje sočinjenije:
„Partizani idu bosi, a drug Tito čizme nosi!"
Dobio je dva meseca zbog vređanja imena i dela.
Rekli su mu da će dobiti osam ako se bude žalio.
Svojim najvećim doprinosom srpskoj kulturi smatrao je osnivanje biblioteke u Okružnom zatvoru Padinska Skela, čiji je prvi bibliotekar bio Jakov Grobarov.
A kasnije su ga često arestovali drugovi. Čak je i Grobarov dočekao da bude društveno politički podoban, ali nikada Sava Jokić.
Svaki njegov dan pretvarao je u literaturu. Istina, anegdotsku literaturu, kafansku književnost koja se prenosila s generacije na generaciju još od vremena Đure Jakšića do pojave postmodernizma i generalnog sekretara srpske kulture Aleksandra - Saše Jerkova, koji je najzaslužniji kao rovac fulbrajtovac za sve ono što se desilo sa srpskom književnošću. Postmodernisti su duvali travu i nalazili se u poslastičarnicama.
2.
Kad god bi se napio, Sava Jokić - Sava Sovuljaga skidao bi i okretao prema zidu
Sliku Obješenog. Sliku druga Tita.
Nije htio da ga drug Tito vidi pijanog.
A pio je svaki dan.
Organi su to slabo razumeli.
Sovuljagu sam upoznao u Okružnom zatvoru Padinska Skela.
Sava Sovuljaga se kleo da je rođen istog dana kada i Tito. Da otuda potiče tolika njihova vezanost.
Njegov brat Tigar razbio je Titovu sliku u kafani. Kad su organi došli, Sava Jokić im je kazao da će nadoknaditi štetu. Da će naslikati Titov portret. I dobio je atelje u Padinskoj Skeli, u okružnom zatvoru.
(A ja šikao na Obješenog. Velika nevolja bi me uvek zadesila kad sam imao para.
Pili smo čitave noći u „Poslednjoj šansi". Pred zoru se društvo razišlo.
Radio sam korekturu udžbenika matematike. Udžbenike sam podelio profesorima i oni su sami uradili korekturu. Uzeo sam pare i krenuo da pijem.
Bilo je rano jutro u kafani i dvojica vojnika iz Doboja su skupljala pare za jedno pivo. Naručio sam im gomilu piva, a oni su zapevali nešto o Titu.
„Jebao vas on", rekao sam.
Jedan vojnik je izašao i vratio se s patrolom.
Odveli su me prvo u treznilište palače u Majke Jevrosime, a onda kod sudije za prekršaje. Odredio mi mesec dana Padinjaka.)
U Padinjaku su Savu svi poznavali.
I svi su znali Savine priče.

Svojim najvećim doprinosom srpskoj kulturi smatrao je osnivanje biblioteke u Okružnom zatvoru Padinska Skela, čiji je prvi bibliotekar bio Jakov Grobarov

3.
Jednoga leta Sava Jokić je naslikao portret nemačkog turiste na pramcu jahte. Portret je naslikao - polikolorom.
Odakle Savi pare za boje!
Kad je portret počeo da se ljušti, Nemac je podigao tužbu, a Sovuljaga je zatražio sudskog tumača.
Ispod portreta her Hansa iz Hanovera, her Jokić je napisao ćirilicom:
„Naplaćen deo jugoslovenske ratne oštete."
Čuvši za tu priču, ambasador Kuvajta, koji se odmarao na Svetom Stefanu, zatražio je da kupi jednu Savinu sliku.
Sovuljaga je pristao, ali da polovinu sume dobije odmah, a polovinu posle tri dana.
„Zašto ne želite odmah sve?", čudio se ambasador.
Posle tri dana, Sava Jokić se nije pojavio. Niti ikad kasnije.
„Kad Obješeni duguje milijarde, može i Kuvajt Savi sto dolara", hvalio se po kafanama.
4.
Savulja je pripadao Štajgi, Kamaničkoj, Bermudskom trouglu, Bogu, đavolu, paralelnoj istoriji ulice, mašti, nadgradnji... Ležeći ispod vagona, putovao je u svet, odakle se ne bi ni vratio da nije bilo Nikodija Bosanca.
U Isterbruku u Švedskoj, u ustaškoj kafani, progonjeni hrvatski slikar Stipe Jokić pogodi se da za pet hiljada kruna uradi Pavelićev portret. Završio ga je za tri dana.
Ustaše su bile zadovoljne portretom, ali Jokić nije. Tražio je da napravi samo male ispravke na senci.
Skloni uvek da nađu razumevanja za progonjenu sirotinju, gospoda bojnici su mu dozvolili da se povuče u susednu prostoriju i završi rad na portretu.
I Savo je završio: Pavelić je na glavi imao srpsku šajkaču i kokardu!
A tad je počela tuča brzim nogama i Nikodiju Bosancu.
5.
Preko puta vatrogasne stanice kraj Novog groblja velika je livada. Iza je Vojno-geografski institut. Jedne julske noći, Sava Jokić je naišao odnekud i seo pored plasta da se odmori. Imao je skupi sat sa štopericom, koji su mu razbojnici srpski iz Milana poklonili. A onda je zapalio plast sena. Cela Karaburma je videla vatru. A kad su organi gonjenja došli zajedno s vatrogascima, Sava je ugasio štopericu. Dvadeset dva minuta im je trebalo da pređu trista metara.
„Samo sam proveravao borbenu gotovost naših vatrogasnih jedinica."
Vazda kriv.
Posle se odvikao.
Kad su studentskom domu dali ime „Patris Lumumba", stavio je putokaz „Dobro došli u Kongo", kelnerici je obećavao silovanje kad crvenoarmejci dođu, s Miletom Grobarom je plaćao piće zlatnim zubima, primio je kinesku delegaciju neovlašćeno...
Po njegovoj knjizi „Ruke na rešetkama", Žika Pavlović snimio je film.
Čitave noći na pijanom brodu s vatrogascima, čiji je glavni posao da vade samoubice ispod Brankovog mosta, Savulja mi se žalio kako ga neozbiljno shvataju.
„Najozbiljnije me je shvatio milicioner koji je trebalo da me sprovede od Benkovca do Zagreba vozom. Kad se probudio, umesto mene, na drugom kraju lisica bila je ručka od vrata vagona. A ja pijem s trojicom Nemaca u vagon-restoranu s njegovom šapkom na glavi. Bio je srećan ko kuče što nisam pobegao, ali se posle naljutio. Bez razloga. Molio me je da popijem kafu, duplu, bez šećera, jer kako onako pijanog da me preda. A ja nisam hteo. Kafu nikada ne pijem. Pogotovo duplu bez šećera."
Umro je mesec dana posle Grobarova.
Nije bilo komemoracije u Udruženju književnika. Nije bilo komemoracije u Udruženju likovnih umetnika. Nije bilo čitulje u novinama. Samo bi se ponekom od preostalih iz podnožja Terazijskog grebena u oku zajezerila suza i odasuo bi iz čašice Savi Sovuljagi za dušu. Niko čak nije ni znao kad je bila sahrana. I nikoga, baš nikoga nije bilo da mi kaže kada je i gde sahranjen poslednji đak Libera Markonija.