NEBOJŠA JEVRIĆ: Zemlja gde hapse pisce

Krca je pisao pesme i anegdote. Uglavnom anegdote. Najbolja priča o njemu bila je kad se u Sarajevu u nekoj kafani molio da Bosancima ne padne sneg za Olimpijadu

Moja gazdarica Kajsija Majkić izbacila me je iz stana. Već tri meseca nisam joj platio kiriju. Kad sam sinoć kasno došao kući, našao sam stvari ispred vrata, a bravu promenjenu. Stvari sam odvukao u podrum i pokrio kartonima. Nije tu ni bilo mnogo stvari. Jedna torba "adidas", sportska, sa prljavim vešom, i pisaća razdrndana TBM mašina. Otkotrljao sam se prema železničkoj stanici, prema čekaonici drugog razreda. Padala je teška, sitna kiša. Cipele su mi bile mokre, bilo mi je hladno, bio sam gladan.
Pred zoru iz čekaonice koja je smrdela na znoj, na povraćanje, na urin, mene i još četvoricu Cigana izbacili su organi gonjenja. Svi koji nismo imali karte morali smo napolje. Krenuo sam prema Kameničkoj 5, prema stanu pesnika Aleksandra Sekulića. Odatle me sigurno neće izbaciti. Usput sam od putnika koji su čekali prvi jutarnji tramvaj užicao cigaru i seo na vlažnu klupu. Uvlačio sam dim duboko u sebe. Više mi nije bilo hladno. Više nisam bio gladan...
„Dobro jutro", rekao sam službenici banke koja je žureći grizla pirošku i usput popravljala razmazanu šminku. Ona me je uplašeno pogledala i ubrzala korake.
„Bože, gospođice", viknuo sam za njom.
I počeo da se smejem. Bilo mi je sve smešno u SFRJ.
Ugledao sam čoveka bez noge sa mesinganim štakama. Prelazio je ulicu sa svih šest traka i psovao. Ćopica Ciganin. Dobro sam ga poznavao. Stari štajger me nudi flašom iz šteka i dok sedimo na klupici u Picinom parku, polako sviće dan. Starom Cigi recitujem pesmu koju sam u pijana jutrenja umotvorio:
„I opet pijana dolazi zora,
Prljavo i ružno jutro sviće,
Sunce, sunce, milu ti majku,
Silazi ovamo da platiš piće."
Ciga me sa odobravanjem sluša i dodaje flašu sa rakijom. Spava mi se, ali se ne dam. Ali mi je hladno i drhtim.
Iz govornice koja se ljulja, bankom užicanom od Cige, zovem kuma građevinskog preduzimača.
„Kume, kume, je l' se raduješ što me čuješ?"
Pred govornicom mlekari istovaraju prve gajbe sa jogurtom.
„Dve noći spavam na ulici... da li  bih mogao...?"
„Ne", kaže i spušta slušalicu.
Telefon kevće tu-tu-tu...
Pljujem u telefonsku slušalicu, dižem nogu, zapišavam govornicu i penjem se uz Kameničku ka Aleksandriji, gajbi Ace Sekulića. Njemu ne telefoniram. Njemu su odavno isključili telefon. Napravio je telefonski račun sa Parizom, sa svojom ljubavlju Evgenijemom Demijevskom, devet miliona. Ili dve hiljade dolara koliko to beše tada. Posle toga je shvatio da mu je bilo jeftinije da kupi avionsku kartu i lično otputuje do Francuske. Na dnu Kameničke sedam puta zvonim na vrata. Četiri puta dugo i tri puta kratko. To je šifra.
Ko je ne zna, osta na ulici. Nevolja je što se šifra stalno menja. Dobro je. Nisu je promenili.
Otvaraju mi vrata i uvlače me unutra. Ovde od grejanja nema ništa, ali bar ne pada kiša. U polumraku se razaznaju lica.
Sipaju mi rakiju u šolju od mleka, ogrću jorganom, trljaju ruke.
Zaboravili su da kupe sveću.
Zaboravili su da plate struju.
Zaboravili su; ali na njih nisu zaboravili.
Unutra je dovoljno svetlosti. Svanulo je. Već je dan a laku noć.
Vide se, ali ja nikog ne vidim.
Molim ih da me puste napolje. Kažem im da mi je napolju ostala glava. Ne mogu da sedim sa njima dok mi se glava smrzava napolju. Oni se smeju i pokazuju mi na luster.
Tamo, umesto lustera, smanjena na veličinu pesnice, vezana kosom, ljulja se moja glava. Neko je iz nje izvadio kosti. Zato se tako smanjila. Ili je to možda od hladnoće.
„Verovatno je to zbog hladnoće", kaže Ljubiša dr Jeremić i ustaje sa patosa ogrnut jorganom.
Uskoro se otvaraju banke. Ići ćemo da podignemo lovu. Srešćemo nekog, nešto. Nešto će se desiti. Samo da svane.

Uhapse ga, a Ambrozije i ekipa odu do Desanke Maksimović, koja je volela i štitila mlade pisce, da je zamole da spasava Krcu. Desanka pozove telefonom Branka Mikulića, tadašnjeg gospodara Bosne, i kaže mu: „Slušaj, Branko, čujem da si mi uhapsio Krcu. Molim te da ga odmah pustiš jer ću, kao ovogodišnji jugoslovenski kandidat za Nobelovu nagradu, napisati svim sportistima da ne dolaze u zemlju gde hapse pisce"

Kad se zatvori „Beli grad", oni se kotrljaju Kameničkom do broja 5 do Aleksandrije.
Oni su slavni pisci.
Oni su slavni slikari.
Uvek u „Belom gradu" pokupe još ponekog. Nekog padobranca koji im se priključi, pa se navadi. Bilo je tu lažnih sveštenika, lažnih direktora, prevaranata koji nisu imali gde da noće. Sve ih je u dom svoj primao Aleksandar Sekulić, Aleksandar Srce. Za sve je bilo mesta.
„Imamo, imamo, mi uvek imamo đange, repu, pare", kaže Ambrozije, "daju nam malo para kao deci i mi zadovoljni". Što je najgore od svega,
Ambrozije se polako budi. Priča sam sa sobom:
„Nikako da dođem sebi", kaže, a onda se lupa šakom o čelo: "A i šta ćeš kod budale".
Ambrozije je Hrvat, ali subotar. Za sebe je izmislio novu naciju - "Hrbsku".
„Zašto niste platili struju?", pitam.
„Zaboravili, zaboravili."
Oko sedmice oblačim nečiji montgomeri i furam napolje po pljuge. Imamo samo za žutu "dravu".
U prvoj samoposluzi guram u gaće pola litre kleke.
„Imate li još nešto?", pita me kasirka dok joj dajem pare da naplati "dravulju".
„Imamo ovo", kažem i pokazujem izbočinu na pantalonama, na flašu kleke koja samo što mi nije kroz gaće ispala, koja samo što mi nije rajsferšlus pocijepala.
„To ti nosi svojoj majci", vrišti ona.
„Neću mami, nosim striku!"
Strikane budim i prepoznajem. Na plamenu „Briona" Tošo Terzić kuva kafu.
Milisav Krsmanović vadi cipele iz frižidera.
Objašnjava mi da ih je tamo stavio da ne zaudaraju.
Frižider je ionako prazan.
Bio je urednik "Pesničkih novina". Opasno poilo su bile te „Pesničke novine". Pesnici su umesto honorara dobijali četiri flaše kleke. Često su književne večeri trajale više dana. Nalazile su se u kući Đure Jakšića u Skadarliji. Kad nestane pića, dragstor je bio blizu. Uvek se nađe neko da ode do dragstora po kleku. Tu se presvlačila i instrumente ostavljala muzika iz „Ima dana". Često su ostajali sa nama da otpevaju još neku pesmu.
Krca je pisao pesme i anegdote. Uglavnom anegdote.
Najbolja priča o njemu bila je kad se u Sarajevu u nekoj kafani molio da Bosancima ne padne sneg za Olimpijadu.
Uhapse ga, osude prekršajno i podignu krivičnu prijavu.
Ambrozije i ekipa odu do Desanke Maksimović, koja je volela i štitila mlade pisce, da je zamole da spasava Krcu.
Desanka pozove telefonom Branka Mikulića, tadašnjeg gospodara BiH, i kaže mu:
„Slušaj, Branko, čujem da si mi uhapsio Krcu, pesnika Milisava Krsmanovića. Molim te da ga odmah pustiš jer ću, kao ovogodišnji jugoslovenski kandidat za Nobelovu nagradu, napisati svim sportistima da ne dolaze u zemlju gde hapse pisce."
I stigne Krca u Beograd bez vezica na cipelama prvim letom iz Sarajeva sa novom frizurom. Tako se završila njegova prijateljska nesvrstana i radna poseta Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini.
Pijem kleku i sve mi je smešno. Strikanima se tresu ruke. Pijemo iz šolja za mleko.
Nikako šolju do usta da prinesu.
Vodimo dubokoumne razgovore. Filozofske čak.
Šta je najbolji lek za mamurluk.
Neki tvrde šampanjac, drugi raso.
„Metak, burazeru, metak", kaže Gospodin Srce, Aleksandar Sekulić.
Biće veselo, biće veselo, biće veselo.
Smrdi na povraćanje, na urin.
„To smrdi M. N.", i pokazuju mi pesnika u bundi koji spava. Sinoć se pijan digao da mokri, ali je umesto prema kenjari, krenuo prema spavaćoj sobi i sa vrata pustio mlaz.
Stigli su samo da mu bace bundu ispod nogu.
A posle je morao da je obuče.
Kažu, bilo mu je hladno.
Kažu, bilo mu je.
Ja pijem već drugu šolju i smrad ne osećam. Ne osećam ni umor. Ni strah. Tu sam među svojima. Svi su stariji od mene po deset godina, ali su prema meni dobri. Sanjam o danu kada ću i ja biti stariji od nekog.
Gospodin Srce, veliki dečak Aleksandro, ogrće me jorganom.
Na patosu, uvijen u tepih, spava neki proizvod bez etikete. Zagledamo ga sa svih strana. Prevrćemo polako, okrećemo nagore, nadole. NLO nas zbunjeno gleda i žmirka.
„Otkud ti u mojoj kući?", pita ga Aleksandro.
„Pojma nemam."
„Sa kim si, bre, došao?!"
„Pojma nemam."
„Hoćeš li da popiješ nešto?"
„Neću, neću...", muca uplašeno i izvlači se iz tepiha.
„Idem kući, idem kući!"
„A znaš li, bar, gde ti je kuća?"
„U Crnoj Travi, u Crnoj Travi."