KAD JE ZNANJE JAČE OD BOLESTI

KAD JE ZNANJE JAČE OD BOLESTI

Foto: Nemanja Jovanović/Ekspres


U Beogradu, opština Savski venac, u Ulici vojvode Milenka već skoro petu deceniju postoji i radi Osnovna škola „Dr Dragan Hercog”, sa prvenstveno jednim zadatkom – da se život nastavlja i kad je đak primoran da živi u bolnici. U narodu je zovu bolnička škola, tek da to najlakše objasne. Novinarska ekipa „Ekspresa” obišla je prošle nedelje školu koja vraća decu u normalan život.

U Srbiji se svake godine više hiljada učenika, silom prilika, nalazi na bolničkom lečenju, a to ih udaljava od svakodnevnih želja i obaveza, pre svega prema školi kao jednom od najvećih zaloga njihove budućnosti. Bolest je muka sama po sebi i tu su lekari da pomognu, a život u mladim godinama se mora nastavljati normalnim tokom.

U Beogradu, opština Savski venac, u Ulici vojvode Milenka već skoro petu deceniju postoji i radi Osnovna škola „Dr Dragan Hercog”, sa prvenstveno jednim zadatkom -da se život nastavlja i kad je đak primoran da živi u bolnici. U narodu je zovu bolnička škola, tek da to najbrže objasne. Novinarska ekipa „Ekspresa” obišla je prošle nedelje školu koja vraća decu u normalan život.
U školi bez učionica prvo se vidi zbornica, a zatim kancelarije administracije i direktora Zorana Aleksića, koji nas prvi dočekuje. Bio je i sam tu dugo nastavnik, pa je i te kako pozvan da nam prvi priča. Đaci mu u bolnici a nastavnici sa njima. Za oko 230 učenika nastavu drži preko 80 nastavnika u 12 beogradskih bolnica.

– Prvo i osnovno je da je dokazano da učenje dece u tim godinama blagotvorno utiče i na njihovo lečenje. Nekima je to jedini prozor u svet, ali i najbrži dokaz da se ne razlikuju od svojih vršnjaka, što im je u tim godinama i te kako važno. Nastava se, inače, odvija na tri načina: klasično u učionici, koja je u okviru bolnice. Zatim, kućna nastava kod bolesne dece, a trenutno nam tako 44 učenika prate nastavu. I ono po čemu smo najviše napredovali je projekat „Učenje na daljinu”, gde pomažemo bolesnoj deci i van beogradskih bolnica. To je kontinuirana nastava za sve predmete preko interneta, Skajpa, a učenik od kuće tako ima i stalnu komunikaciju sa nastavnikom. Pre svega je namenjeno deci iz unutrašnjosti koja nisu u mogućnosti da nastave školovanje u matičnoj školi, na banjskom su opravku, nastavljaju lečenje u inostranstvu… -priča nam u dahu direktor Aleksić.

Foto: Nemanja Jovanović/Ekspres

Foto: Nemanja Jovanović/Ekspres

Opština Savski venac im je pomogla da oforme taj moderni multimedijalni kabinet. Kaže da je to dosta koštalo, hvala im, šta reći. Pomagala je i Ambasada Bugarske. A posle jednog televizijskog priloga na RTS, javila se Ambasada Kanade da pomogne, pa su i organizovali humanitarni koncert na „Kolarcu” čiji je prihod uložen u opremanje škole. Zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi, učenicima osmog razreda organizuje se besplatna ekskurzija gde oni sa roditeljima obilaze naše kulturno-istorijske bisere. U Studenici, u konaku, bili su smešteni dva dana, obišli su tada i Gradac i Žiču. Pomaže i autobuski prevoznik „Lasta”, kao i MUP Srbije, kad im zatraže autobus.

– A treba mnogo toga toj deci, njihovi problemi su raznovrsni, često nažalost složeni, kad ih napadnu maligne bolesti, cerebralna paraliza, mišićna distrofija, oboljenja kičmenog stuba, autizam… A svima želimo da podarimo jednak tretman i pažnju. Želimo da im damo najbolje moguće obrazovanje, podstičemo ih da budu sigurni u okruženju gde rastu. Tražimo uporno i od države da jednim zakonskim okvirom, pravilnikom, još kvalitetnije pokrije ovu i te kako specifičnu oblast. Znate, mi smo tu između redovnih škola i onih takozvanih specijalnih, pa to treba preciznije definisati zakonski. Lakše bi bilo -sa uzdahom priča direktor Aleksić.

Nastavnici ove škole među svoje učenike odlaze svojim kolima, ali i gradskim prevozom. Rade po rasporedu časova, a đaci ih čekaju u bolnicama u improvizovanim učionicama, trpezarijama, ali negde mora i od bolničkog kreveta do kreveta. U pratnji Ljiljane Milović, psihologa škole „Dr Dragan Hercog”, odlazimo na Kliniku za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović” u Sokobanjskoj ulici, gde su na rehabilitaciji deca nakon lečenja od težih povreda glave, kičme, nogu, ruku, kao i cerebralne paralize. Tamo nas sačekuje i Maja Stjepanović, nastavnica ruskog jezika, i uvodi u malu učionicu u prizemlju. Petoro đaka je već u klupama iako tada samo Nemanja ima čas ruskog jezika. Tu su Petar, Boris i Dušan, kao i njihova najbolja drugarica Samra. Ispred učionice su bake ili majke, koje takođe žive sa njima u bolnici. Troje od njih petoro su u kolicima, a sve ostalo je kao u drugim razredima u bilo kojoj školi.

Danas Nemanja savladava lekcije iz ruske gramatike, a ostalo četvoro je tu da ne bude sam, ali i da mu pomognu da lakše uči gradivo. E, to stvarno niste imali gde da vidite! Iako ostali uče nemački, francuski ili engleski, oni sa Nemanjom aktivno učestvuju na času. I gle čudo, u jednom trenutku Nemanja zapinje oko neke gramatičke nedoumice, ali tu se uključuju Petar i Samra i sugerišu mu da pokuša sa „slaganjem vremena” kao u jeziku koji oni uče. I reč po reč dolaze do rešenja. Nastavnica Maja se smeška, drago joj naravno.

Takav razred nigde nećete videti, sem ovde ili u nekoj od bolnica gde nastavnici iz „Hercoga” drže nastavu. Psiholog Ljilja nas upućuje i na nastavnicu srpskog jezika i razrednog starešinu Natašu Vojinović. A ona tek ima priče o mnogim generacijama sa ovakvih nastava koji su posle odlazili u srednje škole, pa i na fakultete. Zaposlili se, stvarali porodice, a ima i nekoliko brakova koji su nastali posle poznanstva u ovoj školi. Primeri koje nam kazuje nastavnica Nataša su nam skoro fascinantni, tužni, veseli… Ona kao nastavnica srpskog čita i njihove pismene zadatke, tu su veli baš inspirativni, a opet dečje naivni kao i njihovi vršnjaci.

Humanista Dragan Hercog
Dragan Hercog, lekar, izuzetni čovek, humanista, krajem šezdesetih godina prošlog veka otputovao je kao član delegacije Međunarodnog Crvenog krsta u ratom zahvaćenu afričku Bijafru, da tamo pomogne i leči decu. Republika Bijafra bila je otcepljena državica na teritoriji današnje jugoistočne Nigerije, a postojala je samo tri godine, od sredine 1967. do 1970. godine. U krvavom građanskom ratu u Bijafri pored mnogo odraslih ljudi, stradalo je a i ozbiljno je povređeno puno dece. Međunarodni Crveni krst pozvao je lekare širom sveta da dođu i pomognu toj deci, a sa naših prostora odazvao se i otputovao je tada mladi lekar Dragan Hercog. Pamte se njegova pisma porodici, prijateljima i kolegama o tome koliko ljubavi i truda ulaže da pomogne deci nesrećne Bijafre. Nažalost, septembra 1968. godine stigla je vest da je u ludilu tog građanskog rata stradao i Dragan Hercog. Plemenitije ime osnovnoj školi „Dr Dragan Hercog” kao da se i nije moglo dati.

Urbana legenda o dečaku
Nastavnica srpskog Nataša Vojinović sa posebnim nadahnućem priča o jednom Dušanu, učeniku koji je slep. Priče o Dušanu su kao urbane legende.

– Bila je tako u Dušanovom razredu na zameni jedna mlada nastavnica geografije i nije odmah primetila da je on slep, pa ga je prozvala da joj objasni gde se nalaze neki pojmovi na geografskoj karti. Dušan je ćutao i na kraju zamolio da odgovara na sledećem času. Posle nastave su mu drugovi iz razreda objašnjavali kako da se orijentiše i rukom pokazuje pozicije po geografskoj karti za koje ga je nastavnica pitala. Na sledećem času sve je znao! Dušan je na gradskom takmičenju iz književnosti umesto pitanja za sedmi razred dobio pitanja za osmi. Iako je bila greška, on se nije bunio već je odgovorio na sve pitanja i plasirao se na republičko takmičenje. Kada sam ga pitala kako je to uspeo, reče mi da je paralelno slušao i nastavu za osmi razred, pa mu to nije bio nikakav problem!

Vukovi diplomci
Učestvuju, inače, đaci iz škole „Dr Dragan Hercog” i na sportskim takmičenjima. Stižu i na literarnu sekciju, a posebno su ponosni na dramsku. Tri predstave su im osvojile nagrade! Jednostavno ne žele da zbog zdravstvenih tegoba zaostanu u interesovanjima i kreaciji u odnosu na svoje vršnjake. Nakon osmog razreda, a neki i sa Vukovom diplomom, polažu prijemne ispite za srednje škole i uspevaju u tome.

I dok nam nastavnici, kao na traci, pričaju o velikoj požrtvovanosti te dece, solidarnosti, drugarstvu, ipak kada ih pitamo šta smatraju svojim najvećim uspehom u radu sa njima, dilemu kao da nemaju, uglas će vam reći da je najlepše kad im učenik ozdravi i vrati se među vršnjake.

Dok se vraćamo u redakciju, u kolima čitamo tekst o vršnjačkom nasilju u nekoj školi u Srbiji koji nam muti osećanja. Možda bi trebalo da pozovemo Nemanju, Samru, Dušana, Petra, Borisa i njihove nastavnike pa da po Srbiji održe predavanja kakav đak treba biti da bi u čoveka izrastao. Mislite o tome.

Poznatiji u svetu nego kod nas
Osnovna škola „Dr Dragan Hercog” je, inače, mnogo poznatija u Evropi i diljem sveta nego kod nas.

– Naša škola je prema proceni međunarodne stručne javnosti najkompleksnija obrazovna ustanova ovog tipa u Evropi. Mi imamo, što je činjenica, nastavom pokrivene sve patologije, što je redak primer i u svetu. Najpribližniji su nam Slovenci, s tim što njihovi đaci pored osnovnih predmeta mogu i da biraju šta će da uče, dok Hrvati to rade samo po teritorijalnom principu.

Jedino mi to radimo po kompletnom nastavnom programu. Bio sam, recimo, u Finskoj u jednoj bolnici, gde su smestili celu školu, sa kabinetima za svaki predmet. Kod njih mi se svidelo što zovu umetnike i sportiste da predaju, pa se to đacima naravno mnogo dopada. Slično je u Holandiji. Ali mi smo jedini koji imamo kućnu nastavu, tu nam zavide. Brazil i Australija su razvili do maksimuma učenje na daljinu, savremenim tehnologijama, ali smo mi ipak najkompleksniji sa tri načina nastave -ponosno je istakao direktor.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar